1
Još uvek imam želju da stvaram novu muziku… I nakon 40 godina provedenih na turnejama, i dalje volim ovaj posao, kaže irska kantautorka Meri Kohlin za Nova.rs pred koncert u Beogradu.
Kažu da su Irci i Srbi slični, da umemo da budemo i glasni i melanholični, ali to mi se dopadalo oduvek. Volim kad se ljudi predaju emocijama, jer to znači da umeju da uživaju i u umetnosti i u životu, poručuje pred prvi dolazak na naše prostore slavna irska pevačica Meri Kohlin.
Džez diva, poznata po emotivnim i sirovim interpretacijama, ali i provokativnoj komunikaciji s publikom, nastupiće prvi put u Srbiji i to kao gošća 13. Beogradskog irskog festivala. Tokom karijere duge četiri decenije pevačica, često nazivana „irskom Bili Holidej“, održaće 13. marta koncert u Domu omladine. U Beogradu će nastupiti sa svojim četvoročlanim bendom, a publici će, kako su najavili organizatori festivala, ponuditi najbolje iz svog bogatog muzičkog opusa.
Muzika Meri Kohlin je kombinacija džeza, bluza, folka i roka, a znalci u njenom opusu otkrivaju uticaje, ne samo Bili Holidej, već i Besi Smit, Edit Pjaf i Pegi Li. Prošle godine objavila je album „Repeat Rewind“ kojim je obeležila 40 godina bivstvovanja na muzičkoj sceni i započela svetsku turneju, najpre po Irskoj i Velikoj Britaniji.
– Imam 15 albuma i 40 godina stvaranja muzike iza sebe. Sigurna sam da ćemo napraviti dobar izbor pesama da nas beogradska publika što bolje upozna. Ovo je moj prvi dolazak u Srbiju, radujem se što ću videti Beograd i biti deo Beogradskog irskog festivala – reči su Meri Kohlin.
I Kohlinova najčešće peva o ljubavi, o slomljenom srcu, ali i o krizama, bolestima zavisnosti, snazi i hrabrosti da se pojedinac odupre životnim izazovima, pa i nedaćama. A sve je to i sama u životu iskusila. Burna karijera je iza nje, praćena eksplozivnim usponima i dramatičnim padovima. Dama je čija je životna storija zavredela da se nađe i na velikom platnu. Rođena 1956. godine u Galveju, odrasla je u konzervativnom okruženju. Sa 15 godina je pobegla iz katoličke škole, odala se alkoholu i narkoticima, a čak je završila i u psihijatrijskoj ustanovi. Ubrzo nakon oporavka, napustila je dom, preselila se u London, udala i dobila troje dece. U tridesetim, kao majka troje dece, uspela je iz sebe da iznedri album prvenac. I debi album kantautorke „Tired and Emotional“ iz 1985. bio je senzacija u Irskoj – prodat je u 100.000 primeraka.
Legenda džeza i bluza, igrala je i u dva filma Nila Džordana, a autorka je i opere „Women Undone“ u saradnji s pozorišnom grupom „Broken Talkers“. Naravno, reč je o komadu koji se tiče njenih ranih dana, doba kad je doživela i veliku slavu ali i lični slom. Aktivistkinja je zato za sve one osobe koje imaju probleme s mentalnim zdravljem, i smatra da je neophodno podizanja svesti svih o takvim zdravstvenim izazovima. Otvoreno je priznavala tokom karijere da je bila alkoholičarka, koja je „pila tri do četiri flaše votke dnevno”, kao i da ju je umetnost spasila i da nije bilo muzike „završila bi kao Bili Holidej“. Zato kad je jednom davno upitana kako bi volela da je se sećaju irska pevačica i kantautorka je kazala:
– Imam petoro dece i šestoro unučadi. A mogla sam da ih izgubim sve. Kad pogledaš svoj život u retrovizoru, pitaš se da li za nečim žališ. Ali, glavno je pitanje – misliš li da će te deca i unučići pamtiti kao nekog ko ih je voleo bezgranično!
U razgovoru za Nova.rs pred dolazak u Beograd, na 13. Beogradski irski festival Meri Kohlin priznaje da se „uvek raduje kad je u prilici da poseti neko novo mesto“:
– To je deo svih onih darova koji pruža ovaj posao u muzičkoj industriji. Putovala sam u mnogo zemalja da bih pevala, a imala sam, takođe, i privilegiju da na mnoga takva putovanja povedem i svoju decu. Obišla sam skoro sve zemlje u Evropi i Skandinaviji, pa Island, Australiju, Novi Zeland i SAD. Tako da je dolazak u Beograd za mene još jedna nova avantura.
A šta je to što irsku kulturu čini toliko privlačnom i prisutnom širom sveta?
– Smatram da je to zbog toga što smo za tako malu zemlju – od oko četiri miliona ljudi, kakva je Irska, dali ogroman doprinos umetnosti, književnosti i kinematografiji.
Primetili ste da su Irci i Srbi slični…
– Ne mogu reći da poznajem mnogo ljudi iz Srbije, ali po onome šta znam o vama, po kontaktima tokom dogovaranja oko dolaska na Beogradski irski festival, osetila sam neke sličnosti u odnosu prema ljudima, spram života. Uvidela sam sličan humor, i opuštenost. Mislim da smo istovremeno i melanholični i strastveni, a to su osobine onih ljudi koji umeju da uživaju u životu i u umetnosti. Videćemo još koje su sličnosti, upoznaću vas malo kad dođem u goste u Beograd!
Prošle godine ste objavili album „Repeat Rewind“, kojim ste, simbolično, proslavili 40 godina muzičke karijere? Kako ste izdržali toliko dugo u industriji koja nije naročito naklonjena ženama?
– Još uvek imam želju da stvaram novu muziku… I nakon 40 godina provedenih na turnejama, i dalje volim ovaj posao. Takođe, volim i vreme koje provodim kod kuće. Znate, nisam imala baš dobra iskustva s muzičkim kućama i menadžmentom, pa sve radim sama već 20 godina. I teško je, ali je, opet, mnogo bolje za mene, jer mi pruža veću slobodu da se izražavam i istražujem različite teme.
Često vas nazivaju „irskom Bili Holidej“. Prija li to poređenje?
– Pa, tačno je da mi je Bili Holidej bila velika inspiracija oduvek, ali ne pronalazim se potpuno u tom poređenju. Naročito ako govorimo o privatnom životu Bili. Volim njenu muziku, i imala je zaista veliki uticaj na moj umetnički izraz. Pre 25 godina sam uradila i pozorišnu predstavu posvećenu Bili. Izvodili smo je punih deset nedelja u Dablinu, a kasnije smo s komadom gostovali u Skandinaviji, na Novom Zelandu, u Australiji.
Britanski dnevnik „Gardijan“ jednom vas je opisao kao džez i bluz pevačicu čija životna priča potvrđuje pravilo da su najbolji pevači oni koji su prošli kroz najviše bola. Da li se složni s tom ocenom?
– Pretpostavljam da me oduvek privlačila mračnija strana života i da sam pevala i pisala pesme o zavisnosti, zlostavljanju i problemima mentalnog zdravlja – a rezultat je često bila zanimljiva muzika. Radila sam i neku vrstu savremene opere sa islandskim kompozitorom Valgeirom Sigurdsonom, pod nazivom „Woman Undone“, koju je režirala i izvodila trupa „Broken Talkers“.
Nikada ste niste libili da, kao umetnica, javno govorite o pravu žena na abortus, na kontrolu rađanja, neophodnosti pružanja mogućnosti damama da se razvedu … Da li vas je javno zastupanje tih ideja ponekad koštalo u pomalo rigidnom i izrazito katoličkom ustrojstvu Irske?
– Nisam nikada zazirala da govorim javno o tome, jer to su važne društvene teme. Otvoreno sam zastupala interese žena, uključujući pravo na kontracepciju, abortus i razvod. Sada je klima malo drugačija, i bolje je u tom smislu, ali i dalje je važno da se o tome javno govori. Danas, pre svega, zastupam ideju da je neophodno voditi računa o mentalnom zdravlju. Od suštinske je važnosti da štitimo prava ljudi koji imaju problema s mentalnim zdravljem, i da budemo, kao društvo, solidarniji i pažljiviji. Nisam se nikada pokajala što sam zastupala, odnosno što i sada zastupam sve te teme, jer važne su i moje su. U Irskoj se jesu desile pozitivne promene po tom pitanju i ponosna sam što sam bila i jesam deo njih.
Igrali ste u dva filma slavnog irskog sineaste Nila Džordana „High Spirits“ i „Doručak na Plutonu“. Kakvo je to bilo iskustvo?
– Imam predivne uspomene, zaista. Pa, dobila sam priliku da radim sa Piterom O’Tulom, Lijamom Nisonom i Kilijanom Marfijem… Bilo je to stvarno jedno od najlepših iskustava u mom životu!
Bonus video: Beogradski irski festival
