0
Imamo društvo koje je strašno podeljeno, sukobljeno oko krupnih stvari, oko pitanja identiteta, ekonomije, koncepta vlasti, načina vladanja, i sve to našu zemlju stavlja u problem, kaže reditelj Ljubiša Ristić za Nova.rs.
Samo što je Ljubiša Ristić režirao „Veliki pad“ Petera Handkea, a pre nego što premijerno izađe sa još jednim komadom ovog pisca „Don Huan“ u novembru, predstava „Strah i nada u Saveznoj Republici Nemačkoj“ Franca Ksavera Kreca pre nekoliko dana po prvi put je izvedena u KPGT-u.
Ovaj komad sastavljen je od 19 drama sa jednim, dva ili tri lica koje se igraju istovremeno i to u devet stanova jedne zgrade. A ta zgrada je zapravo Savezna Republika Nemačka iz 1982. godine, međutim neobično liči na svaku današnju državu ili grad ili televizijski rijaliti.
Sumirajući utiske posle premijere reditelj Ljubiša Ristić ističe u razgovoru za Nova.rs da je publika bila oduševljena, iako je u pitanju „veliki eksperiment sa simultanim radnjama i sklopom asocijacija“.
– Ima reditelja koji publiku tretiraju kao neku dečurliju kojoj treba sve objasniti. Mi više volimo da publika sama sklapa stvari. A komadi Kreca, značajnog nemačkog i svetskog pisca, bili su veoma cenjeni. Pa, istovremeno je u Nemačkoj igran u 40, 50 pozorišta, ali i u drugim evropskim zemljama, Americi. Ja sam u Sloveniji radio njegove komade, ali je kod nas imao jako puno uspeha kao autor jedne od najuzbudljivih predstava ikada odigranih na Bitefu – „Seosko dvorište“, koje je izvodio pozorište iz Hamburga. Igralo je dvoje, u to vreme najboljih nemačkih glumaca, Bruno Ganc, koji je našoj publici poznat po filmu „Hitler“, Eva Mates koja će posle postati velika glumica. I to je bila prevratnička predstava koja je mnogo uticala i na naše pozorište. Na primer, možda najbolja predstava Dejana Mijača „Pokondirena tikva“ SNP-a bila je pod velikim uticajem Krecovog komada. Na mnoge je ta vrsta socijalnog angažmana, razumevanja sveta, problema malog čoveka, u skladu sa nemačkom tradicijom, od Šilera, Brehta, do Hajnera Milera i Handkea, ostavila posledice.
Ovo je priča o svetu zabrinutih ljudi, nezaposlenosti, socijalnim razlikama, tegobama svetsko-istorijske pozicije te zemlje u to vreme. Tada je ona bila rastrzana između radikalnih terorizama i levice i desnice, nacističke prošlosti, denacifikacije… U celoj Evropi najkompleksnija je bila situacija u Nemačkoj, gde su nacisti nacisti, a komunisti komunisti, gde je sve stvarno, ozbiljno, teško. Ali, Nemačka je uspela da izađe iz toga i danas je vodeća zemlja u Evropi i svetu.
A to ima veze sa nama?
– Da, prihvatio sam se režije tog komada samo zato što je paradigma koja veoma dobro objašnjava današnji svet. Nije to samo Nemačka osamdesetih, već čitav ovaj današnji svet koji je ponovo u velikom problemu i krizi. I to ne samo zbog pandemije, nego zbog ekonomskog, političkog sukoba, zbog opasnosti od rata. Prolaze kroz sve to Evropa ali i naša zemlja. I ovaj komad, po meni, Kreca čini savremenim Šekspirom.
Šta je zajedničko Krecovom penzioneru, piscu, teroristi, glumici, policajcu, kasirki…
– Svi oni čine jedno društvo, koje je u teškoćama, u problemima. Društvo, koje traži svoj prostor. Iako su to ljudi različitih socijalnih nivoa i zahteva od života, svi su u egzistencijalnoj teskobi koja se pretvara u esencijalnu teskobu. Taj odnos egzistencije i esencije, ono čemu su nas učili strukturalisti i Sartr kod Kreca se vidi na neverovatno jasan i precizan način. Sve je iskazano jednostavnim, običnim jezikom, bez mudrovanja i velikih rečenica ili patetike. Na običnim, svakodnevnim stvarima sve je jasno.
Koliko je nemačka kasirka iz Lidla slična našoj?
– Ima sličnosti. Jer, sve je to presek stanja sveta, presek stanja nacije. Igramo „Veliki pad“ Handkea o jednom starom glumcu koji ide da primi nagradu za životno delo i sluša šumove grada, prirode, kiše, vetra, ali u isto vreme sreće ljude. A ti ljudi koji čine svet su najrazličitiji i svako nosi svoju sudbinu, priču. I to je stanje sveta. Ili kako bi američki predsednici rekli- izveštaj o stanju nacije.
A kakav je izveštaj o stanju srpske nacije?
– Komplikovan i težak. Vreme je ozbiljno, problemi su ozbiljni. Ali, zemlje i postaju ozbiljne rešavajući ozbiljne probleme. Imamo društvo koje je strašno podeljeno, sukobljeno oko krupnih stvari, oko pitanja identiteta, ekonomije, koncepta vlasti, načina vladanja, i sve to našu zemlju stavlja u problem. Ali, u isto vreme daje joj se šansa da rešavajući te stvari postane ozbiljna. To vam je kao sa epidemijom i imunitetom. Ne možete bez sudara sa virusom stvoriti imunitet. Tu su vakcina, intervencije, preventivne mere ili prosto razboljevanje, jer prolaskom kroz krizu, agoniju, trenutke života i smrti postaje se i ozbiljan čovek i ozbiljna zemlja.
U martu je Grad Beograd preuzeo osnivačka prava nad KPGT-om. Šta se promenilo od tada?
– KPGT je na ponudu gradske uprave prihvatio da se poveže sa novom ustanovom kulture koja se zove Pozorište KPGT. Istorijski KPGT, koji postoji već 43 godine, radi kao samostalna nezavisna trupa a sada je svoj repertoar i istoriju preveo u simbiozu sa ustanovom kulture koju finansira grad Beograd. S obzirom da sam u godinama, ja sam to prihvatio, jer je to odlična stvar za ljude koji će posle mene nastaviti ono što sam radio četrdesetak godina. A to je povezano sa odlukom grada da preuzme čitav kompleks kulturno-istorijskog spomenika Stara šećerana na Čukarici. To je prva velika industrija u Beogradu iz 1898. koja je napuštena pre više od 50 godina, sa 13 hektara u središtu grada. Mi smo još pre dvadesetak godina hteli tu da napravimo međunarodni kulturni centar i da odbranimo Šećeranu od pretvaranja u luksuzne stanove, kockarnice. Sad je grad rešio da tu nasele pozorišta, koncertne dvorane, opere, galerije, biblioteke, IT habove… U decembru očekujemo da grad čitav taj kompleks proglasi za javnu površinu.
U tom prostoru vaše pozorište je još od 1994. godine. Kako to da ste jedan jedini put, 1997. godine, dobili pomoć od države, iako ste u to vreme bili predsednik JUL-a?
– Baš zato što me pitate to. Znao sam šta me čeka. Nisam nikada prihvatio da to bude ni moje, ni vlasništvo mog pozorišta, jer sam znao šta ću čitati u novinama, ili danas na portalima – „Ristić ukrao, Ristić oteo“. I svaki put kada su ili Vlada ili Ministarstvo kulture predlagali da to prevedu na nas, moja poruka je bila-hvala lepo, neka to ostane društvena svojina. Baš s obzirom na moju tadašnju političku poziciju, nisam to mogao da dozvolim. Pa, posle 5. oktobra Mlađan Dinkić je odmah poslao budžetsku inspekciju u KPGT i odneli su čitav kombi dokumentacije i materijala. I to samo zato što sam u Skupštini, kao poslanik, tražio da se napravi komisija koja će da ispita njegovo delovanje u Narodnoj banci. A njegov odgovor je bio da odmah pošalje budžetsku inspekciju. Vratili su se posle deset dana i pitali me što im nisam rekao da nikada nisam primio pare iz budžeta. Samo sam im potvrdio da novac nisam dobijao, i naravno oni su se zapitali što su uopšte dolazili. Ali, tako im je rečeno. Mi nikada nismo imali dotacije, subvencije, naročito zbog toga što sam bio predsednik JUL-a.
Ovi koji imaju te ogromne budžete, znaju kako s tim izlaze na kraj. Mi smo se uvek u siromaštvu snalazili, jer smo znali da ne možemo da računamo na novac, već na kreativnost, solidarnost, saradnju, drugarstvo… I sad je novac i pomoć koju primamo mala, pa 20 puta manje od bilo kog beogradskog pozorišta. A imamo veliki repertoar, naše predstave su sa 15, 30 glumaca. No, znamo da sami moramo da zaradimo, uglavnom od ulaznica… A i stalno smo pod medijskom blokadom, niko neće da objavi vest o našoj premijeri. Pa, evo „Politika“ je pre neki dan prvi put posle 20 godina objavila prvu kritiku neke naše predstave. Treba to izdržati…
A razlog te medijske blokade je vaše ime ili vaš politički angažman?
– To traje godinama i pretvorilo se u naviku. Ljudi organizuju bojkot mene, mog pozorišta, ali mislim da to ima manje veze sa politikom, a više s esnafskim stvarima. Raznoraznim ljudima iz pozorišta, kulture, onima koji vladaju našom kulturom već 40 godina, smeta što sam se tu pojavio. Ja sam radio u Hrvatskoj, Sloveniji, Americi, Australiji, ali od moje diplomske predstave pre 50 godina „Buba u uhu“ praktično nisam radio u Beogradu. Možda tek dve-tri predstave. Mene beogradska pozorišta nikada nisu zvala da radim i bio sam svetski reditelj koji ne radi u svom gradu. Radio sam sa mojom trupom, gledajući da ne budem ministar, upravnik pozorišta, samo da ne ugrozim njihove budžete. Taj bojkot i hejterska atmosfera spram mog pozorišta najviše ide iz tih kulturnih krugova. A politički krugovi su tu od petka do ponedeljka-to se stalno menja. Ali, ovi esnafski mrzitelji, koji se osećaju ugroženo, to je već ozbiljno i teško je savladivo. Valjda će se i to promeniti time što mene više neće biti. Ali, ostaće pozorište da se bori s tim stvarima bez mene.
Prvog dana 2021. stigla je vest da je preminuo Dušan Jovanović, s kojim ste osnovali KPGT, a otišli su i glumci iz vaše „Bube“ Vlasta Velisavljević, Gutović…
– Teško je to… Išli smo Rada Đuričin i ja da sahranimo Milana Gutovića nedavno, pre toga Vlastu. A da ne govorim o Dušanu koji je osnivač KPGT-a uz mene, Nadu Kokotović i Radeta Šerbedžiju. Stari smo, vreme prolazi, ne može se čovek tome opirati. Smrt se mora primiti s mirnoćom. Prosto, vreme prolazi i dolaze mladi, novi ljudi. Samo se nadam da oni neće morati da prođu sve ono kroz šta smo mi prošli. Znate, onoga časa kada je umro Nikola Simić, koji se godinama borio da „Buba u uhu“ opstane, pa je tako odigrana više od 1.600 puta u JDP-u, odmah su je skinuli s repertoara. JDP nikada nije ni voleo tu predstavu, jer je stalno bila svedok njihovih nedobačenosti, nesposobnosti, nemogućnosti, i brže bolje su je skinuli s repertoara. I mi smo skupili ekipu mladih, odličnih glumaca i napravili novu „Bubu“ u KPGT-u. Potpuno istu kao što je bila stara. I već smo je odigrali 250 puta.
Politika je vaša tema, a ne ishodište. Jeste li nekad zažalili zbog toga?
– Ne, jer nikada nisam želeo da pravim političko pozorište. Nama je politika samo jedna od životnih stvari, kao ljubav ili smrt. Dakle, deo našeg života koji se ne može preskočiti. Međutim, ja ne volim pozorište političkog aktivizma u kojem se ljudi zalažu za ovu protiv one opcije, koji su partijini, kako se govorilo u Rusiji, ili kako se danas kaže – politički korektni. Mi nismo nikada bili politički korektni. Smatrali smo da je politika ljudska sudbina, da je to priča o porodicama, očevima, sinovima, braći, nesreći. A pošto je život u zemlji u kojoj smo živeli bio takav, mi smo se mnogo bavili tim političkim temama. Počev od Golog otoka, preko NOB-a, do raznih sukoba, ali kroz porodične, ljubavne priče, a ne da bismo dokazali da je Milošević ubica. To je za mene loše pozorište, ali i loša politika.
Kada ćemo steći onaj imunitet koji pominjete?
Lepo kaže Pasternak: „Nije život što i polje preći“. Mora se kroz to proći i izdržati sve!
Bonus video: Otvaranje Bitefa
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
