0
Kada je u leto 1970. godine Beogradom odjeknula vest da će dobiti veliki međunarodni filmski festival, u novinarskim i filmskim krugovima bilo je mnogo neverice. Udruženje filmskih radnika održalo je sastanak sa kojeg je upućen protest, a opštu zabunu izazvala je činjenica da su pripreme počele upravo u času kad se već zahuktala dogmatsko-ideološka kampanja protiv novog jugoslovenskog filma, koji je prethodnih godina pokupio vrhunske nagrade na najznačajnijim filmskim festivalima širom Evrope. Zanimljivo je da je najviše skepse bilo upravo među filmskim radnicima, baš kao što je pojava Bitefa tri godine ranije najviše otpora izazivala u redovima pozorišnih ljudi i jednom delu pozorišne kritike.
Ali Milutin Čolić je imao dovoljno srčanosti i energije da se upusti u veliku neizvesnost, okupivši oko sebe desetine svojih kolega, novinara i kritičara, reditelja i dobrih organizatora, a ponajpre se oslonivši na profesionalnu ekipu Jugoslavija filma, koju je predvodio vrstan čovek iz senke Dejan Obradović. Čolić je dobro odabrao „krilne anđele“, pomoćnike u svim poslovima, reditelje Dejana Đurkovića i Dušana Makavejeva. Nekoliko meseci kasnije, Makavejevljev novi film „VR: Misterije organizma“ biće zabranjen za prikazivanje u Jugoslaviji, producentska kuća „Neoplanta“ iz Novog Sada doživeće nasilne smene na vrhu i pravu čistku, ali će Makavejev ostati u organizacionom vrhu Festa još dve godine. Valjalo je to izdržati.
Prvi Fest je održan između 8. i 16. januara sa glavnim programima u „Kozari“ i Domu sindikata, i nizom pratećih programa. Dizajn festivala i plakat osmislio je naš vodeći dizajner Slobodan Mašić, a u televizijskom programu pojavljuje se nova izražajna forma – „Hronika Festa“, koju iz večeri u veče uživo vodi Slobodan Novaković dovodeći najviđenije goste i puštujući probrane odlomke iz najboljih filmova. Nacija je bila u šoku, čudo neviđeno.
Kad god se u proteklim godinama govorilo o ovom beogradskom festivalu, njegovim usponima i padovima, često se mogla čuti ocena da je prvo izdanje festivala ponudilo izbor filmova čiji visoki dometi nikada kasnije nisu bili dosegnuti u takvoj širini i stepenu. Nešto je tome doprinela i nostalgija, majka svih olakih ocena i nekritičnosti. Ipak, u tome ima istine, jer su 1971. godine obuhvaćeni filmovi iz nekoliko prethodnih sezona.
Moj izbor deset najboljih filmova sa Festa ’71. (redosled slučajan):
1. „Tristana“ Luisa Bunjuela
2. „2001, Odiseja u svemiru“ Stenlija Kjubrika
3. „Moja noć kod gospođice Mod“ Erika Romera
4. „Goli u sedlu“ Denisa Hopera
5. „Zaseda“ Živojina Pavlovića
6. „Lisice“ Krste Papića
7. „Sumrak bogova“ Lukina Viskontija
8. „Konje ubijaju, zar ne?“ Sidnija Polaka
9. „Satirikon“ Federika Felinija
10. „Meš“ Roberta Altmana
Najveću pažnju javnosti izazvao je prateći program „Film u društvenim konfrontacijama“, koji je kao selektor potpisao Dušan Makavejev. Prvo javno prikazivanje u posleratnoj Jugoslaviji (izvan bunkera Kinoteke) čuvenog „Trijumfa volje“ Leni Rifenštal izazvala je drhtavicu u gledalištu, jer su socijalističke parade delovale smešno posle nacističkih spektakularnih marševa uz baklje i reflektore koji su parali nebo!
Simpozijum uz ovaj program zajednički su organizovali Festival „Hrabri novi svet“ i redakcija časopisa „Gledišta“, u kojoj sam bio jedan od urednika i saradnika na dragocenom tematskom broju posvećenom avangardi i revoluciji na filmu.
Imajmo na umu da je tad već krenuo staljinistički obračun s jugoslovenskim „crnim talasom“ i kad je Broz već uzimao zalet da smrvi hrvatsku partijsku vrhušku (Mika Tripalo, hrvatski nacionalizam), a potom i srpsku (Marko Nikezić, liberalizam). Izjednačavanje postojećih socijalizama sa Adolfovim nacional-socijalizmom bila je za ono vreme jeres nad jeresima, nakon svega, pravo je čudo da je sledeći Fest uopšte održan.
Milan Vlajčić, iz knjige „Fest, odbrojavanje“ (Subjektivna šetnja kroz tridesetak godina beogradskog festivala), izdavač: Direkcija Festa, 2002.
IN MEMORIAM: Govor Gorana Markovića na sahrani Milana Vlajčića
