Piše Milan Vlajčić: Jadi lažnog reditelja

Kažu, kraj ovogodišnjeg Festa, ali ja se nadam, želim i navijam: nije kraj! Sve što je prikazano u proteklih desetak dana (ne baš sve, nešto možda i nije mnogo bitno), sada bi trebalo postepeno prikazati ne samo u bioskoskoj mreži prestonice, već i širom Srbije, gde god ima normalnog bioskopa i onih koji još znaju koja je prednost gledanja umetnosti pokretnih slika u zamračenoj dvorani. A od kasnijeg gledanja na internetu se ne treba bojati, i to ima svojih draži.Ovaj mali filmski cunami koji smo imali u osam dvorana, pretrpani švedski sto filmskih đakonija (znam da to nije besplatno, nema besplatnog ručka), deo je kulturne politike koji se zapanjujuće dobro održao. Valja to poštovati, bez lakog izgovora kako se teško živi, i „šta nam ovi rade!“ Oni neka „rade“, a ni mi se nećemo lako dati. Bez panike molim!Ako već moram da kažem, bilo je to jedno od najboljih izdanja Festa u poslednjih dvadesetak godina. S tom ogradom, pošto sam od ponuđenih stotinak filmova video ukupno 25, dakle jedva četvrtinu, neko drugi ko je video drugih 25 mogao bi da mi odgovori da nisam baš u pravu. I opet smo se našli zbunjeni kao ona dva slepca iz stare indijske legende: hodajući kroz džunglu naleću na slona, jedan se drži za surlu i kaže, pazi, džinovska zmija, a drugi, naletevši na slonovu nogu odvrati: ma ovo je neko džinovsko stablo!Belgijska autorska braća Žan Pjer i Lik Darden rade od neprekidno zajedno u desetak zapaženih filmova, od kojih su dva osvojila Zlatnu palmu u Kanu, a sveukupno beleže osamdesetak nagrada na najznačajnijim festivalima autorskog i nezavisnog filma. Sedam nominacija za Oskara, sijaset nagrada Ekumenskih žirija - sveukupno ih to svrstava među najznačajnie autore današnjice. Po mnogo čemu mogu se porediti samo sa američkom braćom Koen (Itan i Džoel).Njihov najnoviji rad „Mladi Ahmed“ (84 min. nagrada za najbolju režiju Kana 2019) nosi sve bitne odlike njihove autorske poetike: teme sa socijalne margine, moralne dileme povezane sa krizom proklamovanih vrednosti, kritički otklon od svakog dogmatizma i javno proklamovanog tabua.https://www.youtube.com/watch?v=sTlhjBUikVw&feature=emb_logoOvoga puta u središtu filmske priče je bistri i simpatični 13. godišnji dečak Ahmed (Ben Abdi) koji je izgubio rođaka u nekoj džihadističkoj akciji, tajno posećuje lokalnog imama koji ga uvlači u ralje ortodoksnog islamizma. Nastavnica Ana primećuje da se on čudno ponaša, beži iz škole da bi u određeni čas izveo molitvu Alahu, odbija da se rukuje sa nastavnicom. Pošto je reč o sekularnom školskom programu, njegovo opiranje podgreva imam koji ga neoprezno navede da se razračuna sa „bezbožnicom“ Anom. U planiranoj akciji on izvede teroristički napad na nastavnicu, završi u popravnom domu, i na kraju ga zatičemo pred novim životnim odlukama. Otvoren kraj, po običaju. Sve je to časno i pametno postavljeno, ali film ne ostavlja dublji utisak, delimično zato što (kad se izuzme špica) traje samo 80 minuta. Imali su Dardenovi i boljih dela, valjda će ih još biti.I sada stižemo do jednog malog (samo u produkcijskom smislu), ali ludački zabavnog filma, najpre prikazanog u kanskom pratećem programu „15 dana autora“. Sada sa interneta doznajem, ispraćen je sa ovacijama, jer ovaj kanski program živi od takvih otkrića. „Jelenska koža“ (77 min.) je rad malo nepoznatog francuskog autora, Kantena Dipjea (njegov je i scenario, i još mnogo toga). Od sad ću motriti na ovog nepredvidljivog šarmera čiji film me pomalo podseća na „Barton Fink“ braće Koen.U prvim kadrovima nižu se mladi ljudi koji bacaju na đubrište svoje jakne uz povike: nikad više neću nositi jaknu! Sledeći prizor nam pokazuje naočitog, sredovečnog gospodina negovanog izgleda Žorža (sjajni Žan Dižarden, dan ranije smo ga videli kako nosi najnoviji film Romana Polanskog, a proslavio se kao autor i glumac mnogobrojnim Oskarima okićenog „Glumca“, u crno-beloj tehnici, pa još i nemog, kao pre „Džez pevača“). On naleće na prodavca sa izgledom omatorelog hipija, ugleda jaknu od jelenske kože, sve sa resicama, oduševi se i plati cenu od osam hiljada evra (!). Zapravo, ne ceo iznos, jer mu je nešto manjkalo, ali prodavac, presrećan što je nekom uvalio „kosku“, prihvati pazar, i još, da pokaže svoju plemenitost, uz jaknu svojoj mušteriji pokloni jednu polovnu video kameru.Ubrzo Žorž pokušava da aktivira svoju kredit karticu, na sopstveni užas doznaje od bankarskog službenika da je njegova žena, od koje je utekao, blokirala svaku isplatu! Toliko o njegovoj ženi, a Žorž u nevolji odlazi u neki provincijski hotelčić, nema novca ni da plati prenoćište, ostavi u zalog venčanu burmu, ode do obližnjeg kafića, barmen primeti da Žorž ima kameru i upita ga, otkud kamera. Žorž mu kaže da je filmski reditelj. Kad je video oduševljenu reakciju sagovornika Žorž shvati da će od sad biti reditelj koji priprema novi film.Od tog trenutka Žorž svima govori kako će uskoro stići filmska ekipa iz Sibira, on samo traži lokacije i kasting, mlada šankerica koja celog života sanja da radi na filmu ustupi mu svu svoju ušteđevinu... Kad ovako nekom nagovestite o čemu se u ovom filmu radi, izgleda potpuno neuverljivo i suludo. Suludo jeste, ali film otkriva kako sjajni šmekeri lako nalaze žrtve, deluje zapanjujuće uverljivo i neodoljivo smešno. Ovaj junak ne vara iz lukrativnih razloga, već zbog gubitka psihološkog oslonca u životu, i na kraju skupo plaća ovu igru.Ako ugledate negde ovaj naslov, trk u dvoranu, čekaju vas iznenađenja zbog kojih smo još u ranim godinama zavoleli film. Veći i zabavniji od života.https://www.youtube.com/watch?v=iQlb-cS_hlw&feature=emb_logo