"Valter je u Kini i danas ne samo mit, nego zakon": Stojanović o Saši, Maku, Žiki i mogu li Srbi kao Poljaci

Direktor izdavaštva Filmskog centra Srbije Miroljub Miki Stojanović boravio je nedavno u Poljskoj na, kako naglašava, spektakularnom obeležavanju 100 godina od rođenja legendarnog reditelja Andžeja Vajde (6. mart 1926 - 9. oktobar 2016).

Kao što Poljaci imaju Vajdu i mi imamo reditelje, skoro njegove vršnjake, poput Aleksandra Petrovića, Dušana Makavejeva i Živojina Pavlovića čiji su filmovi predstavljali vrh evropske i svetske kinematografije, ostajući do danas remek-dela kojima je vreme samo potvrdilo neprolaznu vrednost. I ovoj trojici velikana bliže se stogodišnjce rođenja.

Sumirajući utiske iz Poljske, ali i Kine gde je u februaru prisustvovao Nedelji srpskog filma, Miroljub Stojanović šalje upozorenje svima nama na kakav status smo osuđeni ako preskočimo te važne datume.

Po čijem pozivu ste bili u Poljskoj i kakvu ulogu ste imali tamo?

- U Poljsku sam otišao na poziv Ministarstva inostranih poslova Republike Poljske, a na sugestiju i posredovanje gospodina Jaceka Multanovskog, direktora Poljskog instituta u Beogradu. Moja uloga je bila da prisustvujem manifestacijama Vajdi u čast, ali i da za nedeljnik „Radar“, što je ranije dogovoreno, napravim jedan prigodan sken celokupnih, vrlo intenzivnih dešavanja. Manifestacije o kojima je reč su: proglašenje godine Andžeja Vajde, otvaranje izložbe posvećene Vajdi, kao i dodele nagrada Andžej Vajda. To su krakovska dešavanja. U Varšavi je bila spektakularna dvodnevna konferencija na kojoj je nekoliko međunarodnih stručnjaka svetskog glasa, kakav je profesor emeritus sa Kolumbija Univerziteta, Ričard Penja, podnelo svoja izlaganja o Vajdinom opusu, poetici i njegovom mestu u svetskom filmu. I krakovska i varšavska dešavanja su bila fascinantna.

Kako su Poljaci odali poštu svom verovatno najvećem filmskom stvaraocu u istoriji?

- Na najveličanstveniji mogući način. Da li išta može više da govori od činjenice da je poljski Senat stao iza 2026. kao godine Andžeja Vajde! Da li može biti dovoljno ilustrativno da je japanski ambasador otvorio ceremoniju u krakovskom Muzeju MANGA, a lični izaslanik francuskog predsednika Emanuela Makrona Vajdinoj supruzi Kristini Zahvatovič uručio orden Legije časti. Vajda je za Poljake ne filmsko nego nacionalno pitanje. Ogroman broj prisutnih, na oba dešavanja, i krakovskom i varšavskom, govori o tome kako važan položaj veliki umetnici zauzimaju u Poljskoj.

Da li možemo da povučemo neke paralele između Vajdinog zlatnog perioda i tadašnjeg jugoslovenskog filma koji je takođe doživljavao zvezdane trenutke, da li se prepoznaju međusobni uticaji?

- Paralela je nužna. I za Vajdin zlatni period, i za tadašnji jugoslovenski film, te su godine bile zlatno doba. I jedni i drugi su kao osnov svog delovanja uzimali subverziju kao meru svih stvari. I Vajda i jugoslovenski film bili su ljutu bitku protiv partijskog jednoumlja, klišeiziranih, besmislenih filmova i režimskih restrikcija u kulturi. I Vajda, ali i poljski crni realizam u celini, i jugoslovenski film, naročito u razdoblju od 1963. do 1972. proneli su slavu svojih zemalja. Ovi su filmovi bili beskompromisni, hrabri, formalno inovativni i upućivali su film na nova istraživanja. Kažem Vajda, a mislim Živojin Pavlović. Kažem Andžej Munk, a mislim Dušan Makavejev. I još nešto veoma važno. I poljski i jugoslovenski film su bili izrazito autohtoni, izrazito samosvojni. Nisu kopirali nikakve modele, i opirali su se duhu podražavanja. Talas proamerikanizacije koji danas vlada, razorio je obe kinematografije. Poljska danas ima treću najbolju ekonomiju u Evropi, ali vrlo minornu kinematografiju. Ako je samo Angnješka Holand preostala da joj spasava čast, onda živela Angnješka Holand, a ne poljski film.

Vajda je snimio i jedan film ovde - „Sibirsku Ledi Magbet“ sa Oliverom Marković i Ljubom Tadićem, a igrala je i naša još uvek aktivna glumica Branka Petrić. Kako je došlo do realizacije tog filma?

- Vajda je u Jugoslaviji, nakon trilogije „Pokolenje“, „Kanal“ i „Pepeo i dijamant“ imao veliki ugled. Iz „Avala filma“ su potekli prvi poticaji da se on pozove i angažuje u radu na jednom jugoslovenskom filmu. Biće da je Sveta Lukić delom stajao iza ovog poziva, budući da je on bio pisac scenarija. Predložak je, da podsetimo, bio Nikolaj Ljeskov: „Ledi Magbet mcenskog okruga“. Vajda se odazvao bez oklevanja i jugoslovenska ekipa saradnika koja mu je stavljena na raspolaganje je bila vrhunska.

Šta mislite da li ćemo i mi, poput Poljaka, smoći snage da kao društvo obeležimo stogodišnjice naših reditelja-velikana, koje se bliže: Aleksandar Saša Petrović (1929), Dušan Makavejev (1932), Živojin Pavlović (1933)?

- Kad kažete da li ćemo kao društvo imati snage da obeležino stogodišnjice naših reditelja velikana, to smatram genijalnim pitanjem. Zašto? Zato što je to što vi pitate suština. Mi smo se izgubili kao društvo. Nažalost. Srpska filmska kultura je u jednom razdoblju bila svetska kultura. O tome se nerado govori iz straha od etiketiranja da je to nacionalistički diskurs, ali to je potpuna glupost. Znači, ako kažete Brankuši je genijalan vajar, vi ste rumunski nacionalista. Koji kretenizam!

Želim da budem optimista i da verujem da ćemo kao društvo imati snage da obeležimo stogodišnjice rođenja naših velikana koje ste pomenuli. Oni ne pripadaju samo nama. Oni pripadaju svetu i deo su svetske kulture. Oni su juče, danas, sutra srpskog filmskog identiteta... Ne smem ni da mislim da se u ovim slučajevima može omanuti. A ako bismo omanuli, i ako bi nas za to bilo briga, pa onda ni ne zaslužujemo bolje od mesta male, provincijalne kulturne kasabe, po obodima svetskog kulturnog carstva.

Novija ostvarenja „Ruski konzul“ Miroslava Lekića, „Bauk“ Gorana Radovanovića, „Strahinja Banović“ Stefana Arsenijevića, potom neizbežni klasik „Valter brani Sarajevo“ Hajrudina Šibe Krvavca i izložba posvećena legendarnom Velimiru Bati Živojinoviću, obeležili su 20. Nedelju savremenog srpskog filma u Kini (3 - 9. februar) koju su tamošnji mediji nazvali „filmskim mostom od 8.000 kilometara“. Kako biste ocenili prijem dela naše savremene srpske kinematografije u Kini?

- Malo je reći da je taj prijem bio izvanredan! Pune bioskopske sale na projekcijama filmova, razgovori publike sa rediteljem Miroslavom Lekićem i drugim članovima delegacije, ogromno medijsko interesovanje, pažnja s kojom su lokalni kineski zvaničnici dočekivali srpsku delegaciju, mogu da iznenade, ali samo ako smetnemo s uma koliki je kineski doprinos filmskoj kulturi prošlosti i savremenosti. Najbitnija stvar je da su osnov publike bili mladi. Šta bih ja dao da u Srbiji imamo tako znatiželjnu mladu generaciju koja puni bioskopske sale, vodi razgovor sa autorima na najvećem nivou i donosi izvanredne analitičke i kritičke sudove.

Svi znamo da je zahvaljujući filmu „Valter brani Sarajevo“ status Bate Živojinovića u Kini mitskog karaktera. Kako izgleda to kada se nađete tamo, da li je i danas Valter mit?

- Valter je u Kini i danas ne samo mit, nego zakon! O tome rečito govori izložba posvećena ličnosti i delu Bate Živojinovića u Luđijangu. Brojni posetioci, fantastično kvalitetna izložbena postavka, izvrsne akcentuacije iz Batine karijere, a sve to dolazi od autorke izložbe, Kineskinje koja ima 24 godine! Miljko Živojinović je ispričao da je kineski predsedik Si prilikom gostovanja u Beogradu, izrazio želju da upozna sina glumca kojem se nekada i sam divio.

Da li postoji interesovanje mladih Kineza za srpsku kinematografiju, samim tim i kulturu?

- Apsolutno! Ne samo da postoji interesovanje nego i pasionirana, sistematična filmofilska posvećenost. U toj predivnoj kineskoj publici - a pazite - to nije publika iz Pekinga i Šangaja, glavnih centara kineske filmske moći, nego govorimo o provinciji Anhuej, bio je to najveći mogući stepen posvećenostii. Upoznali smo devojku koja magistrira na balkanskom filmu i koja kolekcioniše, između ostalih, i srpske filmove. U njenoj fascinantnoj dokumentaciji-evidenciji, ima pregršt srpskih filmova, a sva srpska imena nepogrešivo su verno ispisana, ako imamo u viidu upotrebu slova nj, ć, č, lj... O nekim drugiim aspektima srpske kulture jednostavno nije bilo prilike da pričamo. Nismo govorili o književnosti i koliko je oni poznaju u prevodima, ali mislim da je srpski film u Kini još uvek najpouzdaniji reprezent srpske kulture.

Da li ste tokom ovog boravka u Kini posetili neki bioskop van zvaničnog protokola?

- Nisam, nažalost! Jednostavno nije bilo vremena. Naši su programi bili toliko nabijeni, nekoliko diskusionih tribina, susreta s medijima, sa organizatorima i spektakularna poseta Žutoj planini, učinili su svoje. Lično, žalim za tom propuštenom prilikom - ako je priliike uopšte bilo - jer je 2025. bila godina u kojoj je kineski film imao nekoliko izvanrednih filmova. Čak nezapamćenih hitova kakav je bio film ’Operacija Hadal’ reditelja Dante Lama. Upravo u tom fillmu kineska tehnologija pokazuje svoju punu superiornost. Ali o tehničkoj opremljenosti kineskih bioskopa neophodan je esej. Te su sale u potpunosti hedonistički rajevi.