I posle 17 godina pamtim savet Emira Kusturice: Italijanski reditelj Edoardo de Angelis govori za Nova.rs

Italijanski reditelj je, takoreći, odrastao na festivalu na Mećavniku, priznaje u razgovoru za naš portal, jer je diplomski film prikazao na prvom "Kustendorfu" pre 17 godina.

- Taj dolazak je za mene bio veoma emotivan, jer sam odrastao devedesetih uz filmove Emira Kusturice. Stvarao je na granici italijanskog realizma i komedije, ali je uneo i neko autentično ludilo u sve to. Kada me je Emir pozvao sa diplomskim filmom ovde, nisam ni znao šta me čeka, jer je tada bilo prvo izdanje festivala. Atmosfera je bila tako "čista", svi su se bavili samo filmom i razmenjivali ideje. Pamtim i dalje savet koji mi je Emir dao: "Uvek pravi filmove koji liče na tebe" - ističe Angelis.

Magija je stvarna

Kusturica ga je, dodaje, naučio i da je magija u realnosti:

- Tanka je granica između magije i realnosti, deli ih jedan frejm koji pokušavaš da uhvatiš. Tragao sam za njim i nadam se da sam u tome uspeo. Dugo sam mislio da magiju moram da pronađem u mašti i fantaziji. Pogrešio sam. Magija je stvarna samo morate da kopate dublje!

Stvaranje filma za Angelisa je, naglašava, uvek politički čin, jer daje glas čoveku, njegovim pravima.

- Nikada se ne snima film eto tako, da se ništa ne kaže. Ako progovaraš u ime nekog čoveka - to je politička, društvena odluka. Sigurno ste čuli kada reditelji kažu da nisu želeli svojim filmom da iskažu neki stav, ali čak i to je politička odluka. I nihilizam je stav, ali ne podnosim nihilističke filmove. Volim priče sa vizijom i dušom.

Upitan da li u današnjem trenutku reditelji imaju manje slobode za političnost u stvaranju, ocenjuje da je sloboda uvek tu. Međutim, pitanje je kako se prema njoj odnosiš.

- Sloboda da se bude političan je tu, zavisi samo od vas. Naravno, svesni smo posledica, na primer malog budžeta. Ali, vaš stav ne sme da zavisi od toga da li ima novca ili ne. Jer onog trena kada tvoj stav određuje novac, više nemaš slobodu. Kao što ovogodišnji moto "Kustenodorfa" poručuje: "Ne nadzor, već kinematografija", pravi film nije kamera, slika, niti kamera treba da služi za nadziranje nekoga. Film je vizija, ideja i istina.

Krv, meso, metal i život

I dok je stvarao film "Komandante", želeo je da to uradi na "stari način" sirovo, emotivno, ljudski:

- Trebali su mi krv, meso, metal, nešto životno. Kada sam čuo istinitu priču o Salvatoru Todorou, znao sam da je to blago, nešto što želim da sačuvam od zaborava. Danas možda više nego ikad, jer je situacija sa ratovima sve gora - priča Angelis.

https://www.youtube.com/watch?v=setJw5UTt_Y

Inače, Salvatore Todoro je tokom Drugog svetskog rata komandovao podmornicom Italijanske kraljevske mornarice. Kada su tokom kratke bitke potopili belgijski brod, komandant donosi neočekivanu odluku - da spase 26 preživelih iz vode i time se ogluši o nacistička pravila. Odlučio je da bude čovek.

- Želeo sam da pokažem da snaga ne znači tlačiti sve oko sebe, već pružiti ruku pomoći kada je to najpotrebnije, čak i u ratu. Snaga da budete čovek. Istina, u ratu postoje pravila, ali baš tada ispliva ljudskost. To je trenutak u kojem okrenete glavu i uradite nešto po svom osećaju - kaže reditelj.

Ističe da je odluka, koju je doneo Salvatore, bila čovečna, što ga ne čini herojem kakvim smo navikli u filmovima:

- U situaciji kada čovek umire u vodi, možeš da uradiš samo dve stvari - da mu pružiš ruku ili da pustiš da se udavi. Salvatore i njegova posada prate svoj osećaj...

Povlačimo paralelu i sa filmom Matea Garonea "Ja, kapetan", takođe prikazanom u Veneciji i sada na Kustenodorfu, koji prenosi priču o migrantima koji ginu tokom surovog puta ka Evropi kroz pustinju i more. Garoneova priča je savremena i događa se danas, te pitamo da li je u tome značaj i njegovog filma - da podseti na to da smo svi isti kada dođe do pitanja života i smrti?

- Nažalost, priča o migrantima je aktuelna i neophodna je promena u stavu. Ne možemo da kažemo da smo u miru, ako je naš komšija u ratu. To je zločin protiv humanosti. Salvatore je život svakog čoveka doživljavo kao nešto sveto što mora da sačuva.

U misteriji je ključ

Film se završava rečenicom "Svi smo mi Italijani", koju Todoro izgovara belgijskom komandantu pošto ih isprati u sigurnu luku, a reditelj ističe da je ona autentična i da su je od početka želeli za kraj.

- Belgijski komandant ga pita zašto je to učinio, zašto ih je spasao, a Salvatore kaže tu rečenicu misleći na to da smo svi mi ljudi, kao što kada ga optužuju da je fašista kaže da je čovek mora. Karakteriše sebe kao borca, a meni je bila zanimljiva ta granica u čoveku kada odlučuje da učini nešto potpuno drugačije, jer mu savest tako nalaže. Mislim da smo svi u životu tako nešto doživeli - kaže Edoardo de Angelis zaključujući da nije želeo da komandanta potpuno ogoli kao ličnost, već je ostavio mnogo pitanja na koja svako može da da svoj odgovor:

- U misteriji je ključ. Ni o najbližem prijatelju ili članu porodice ne znate baš sve. Zato svaki čovek treba da sačuva tajnu u sebi, jer to je blago koje ima svako od nas, što nas i čini posebnima...

Kad Belgijanci uče Napolitanca da pravi pomfrit

Pored Salvatora Todora, jedan od najupečatljivijih likova u filmu "Komandante" je kuvar, pravi Napolitanac, koji posadi pravi autentična narodna jela. Kada više nemaju šta da jedu, komandant ga zamoli da iznova ponavlja liste svih jela koje zna da napravi.

- Taj trenutak u filmu je zaista emotivan. Inače i sam volim liste, stalno ih pravim i često ih ponavljam kad dođu krizne situacije. S druge strane, jedna od poslednjih scena je ona koja možda i najviše nasmeje publiku, ljudski, od muke, jer u trenutku kada shvate da nemaju ništa više da naprave od hrane, javljaju se Belgijanci koji uče jednog Napolitanca da napravi pomfrit. To je zaista možda najveći šok bio za mene! Ja, veliki Napolitanac, nisam imao pojma da su pomfrit, pored nas živih, zapravo osmislili Belgijanci - zaključuje uz smeh Edoardo de Angelis.

Bonus video: Mateo Garone prima nagradu Drvo života na Kustendorfu