Stvarne sudbine migranata su strašnije od bilo kog filma: Slavni Mateo Garone govori za Nova.rs

Početak „Kustendorfa“, koji se do 27. januara održava na Mećavniku, protekao je u znaku slavnog gosta - italijanskog reditelja Matea Garonea, koji je predstavio novi film “Ja, kapetan”, nominovan za „Oskar“ u kategoriji najbolje strano ostvarenje.

https://www.youtube.com/watch?v=Z6fLvLN2EqM

Vest o nominacijama Američke akademije za filmsku umetnost stigla je do Garonea po dolasku u Drvengrad, te su ga novinari okupirali sa svih strana. Reditelj je ljubazno odgovarao na sva pitanja, izvinjavajući se neprestano zbog zvonjave telefona.

- Oprostite, verovatno mama ili prijatelji pokušavaju da čestitaju - smešio se ponosno Garone.

“Ja, kapetan” premijerno je prikazan na ovogodišnjem Venecijanskom festivalu, gde je poneo nagradu za najbolju režiju. Priča prati dvojicu momaka iz Senegala, koji emigriraju u Evropu ne bi li ostvarili san da postanu muzičari. Ali, usput ih čekaju surovi uslovi u pustinji i na moru. Film je dotakao i potresao publiku „Kustendorfa“.

- Ovom pričom želeo sam da povedem publiku na surovo putovanje, o kojem smo dosta slušali. Možda znamo da tokom njega migranti umiru u pustinji i na moru pokušavajući da dođu do Evrope, ali odlučujemo da ne vidimo to. Ni glavni protagonisti ne znaju šta ih čeka kada odluče da krenu put boljeg života. Znaju da je opasno, ali nisu to nikada doživeli - objašnjava Garone.

Pravo čoveka na bolji život

Ističe da mu je veoma važno što će film bili prikazan u 20 zemalja u Africi, ali i širom sveta, jer je univerzalan i govori o nasilju, i pravu svakog čoveka da putuje, poseže za boljim životom, pa makar to bila samo iluzija ili san…

- Moj film daje glas onima koji dolaze na naše obale, živi ili mrtvi. Nije bilo lako snimiti ovakav film. “Ušao“ sam u kulturu koja nije moja, slušao i prenosio tuđi jezik, sve te priče i sudbine ljudi. Imao sam privilegiju da budem neko ko će njihovu priču preneti.

Momci koji glume glavne likove Sejdua i Musu zapravo su migranti koji su preživeli sličnu sudbinu, a reditelj ih je pronašao u Senegalu.

- Imali smo kasting i jedan od njih je išao na časove glume, ali drugom glavnom liku san je bio da bude fudbaler. Međutim, mama i sestra su mu glumice. Rekao bih da je ovaj film zaista neka vrsta magije. Sve se poklopilo. Interesantna je priča o tome kako je glavni glumac dobio ulogu. Njega je na kraju sestra nagovorila da dođu na kasting, ali kada su stigli, sve je već bilo prepuno. Otišli su. Međutim, dok su bili u taksiju, shvatio je da je zaboravio ključeve. Kada se vratio da ih nađe, kasting direktor ga je ponovo video i pozvao ga da uđe unutra. Bila je to sudbina!

Garone je tokom snimanja slušao priče svojih protagonista, te su na neki način bili i koreditelji.

- Govorili su mi kada nešto nije bilo u redu. Na primer, scena na brodu kada su spasavali ljude koji su umirali, bila je potpuno nova za mene. Kada sam rekao “akcija”, sve što se dešavalo pred mojim očima bilo je neočekivano. Ti dečaci su preživeli sve to, živeli su tu scenu i kreirali je po svom osećaju. Zato kažem da sam često bio samo posmatrač filma. Uspeli smo da publici pružimo istinito, potresno i emotivno putovanje. Ono što je još važnije, ti dečaci su dobili priliku da svetu ispričaju svoju priču.

Sejdu je kapetan, junak koji se za život i pravdu bori protiv sistema, te je, prema mišljenju reditelja, zato tako univerzalan:

- Srećan sam što je u Italiji “Ja, kapetan” prikazivan u školama, jer mislim da su to generacije koje obično ne bi gledale ovakav film. Međutim, kada vide da su to njihovi vršnjaci, vrlo brzo se identifikuju. Spoznaju da su ti ljudi, migranti sa televizije koji proživljavaju užasne sudbine, njihovi vršnjaci.

- Verujem da ne možemo da prekinemo ratove ako pravimo granice, već bliskošću, dijalogom, razmevanjem, pronalaženjem načina da ti ljudi mogu da dođu i vrate se, a da ne rizikuju svoj život. Film postavlja pitanje kako to da mi možemo da odemo na odmor kod njih, a oni stavljaju život na kocku ako požele da dođu do nas. Ti dečaci vide svoje vršnjake kako dolaze da letuju kod njih u zemlji, a kada oni odluče da učine isto u Francuskoj ili Italiji, ne mogu, jer ne dobijaju vizu. Jedini put je kroz pustinju. To je put smrti. Više od 27.000 ljudi umrlo je poslednjih desetak godina!

Na pitanje “Nove” šta ga je od svih priča koje je čuo najviše potreslo i šokiralo, Mateo Garone veli da su mnoge bile toliko brutalne, užasne da je bilo nemoguće preneti ih na film:

- Pokušao sam da pokažem manje, jer kada bih sve stavio u scenario, rizikovao bih da deluju nerealno. Realnost u ovom slučaju mnogo je užasnija od onoga što bih ikada mogao da prikažem na filmu. Pošto su mi dečaci bili glavni likovi, nisam mogao da uvrstim užasne sudbine žena na tim putovanjima. One su mučene, silovane… Na projekcijama u Italiji često vidim u publici ljude koji su delili istu sudbinu. Pozovem ih na binu i ono što većina ispriča jeste da im je bilo teško da ponovo proživljavaju sećanje na sopstvenu strahotu.

Film se dobro kotira na kladionicama

S obzirom na to da ga je telefon neprestano prekidao, Garone je odlučio da ga skloni sa strane, ljubazno se izvinjavajući:

- Prijatelj, koji voli da se kladi, javio mi je da smo na kladionicama za „Oskar“ treći, a na prvom mestu je Džonatan Glejzer. Znate, važno za „Oskar“ je to koliko je film viđen. Naš film nije na engleskom i nismo očekivali ni da dobijemo nominaciju, ali sada imamo dva meseca da poguramo našu priču kako bismo doprli do ostalih glasača koji ne znaju za nas!

Reditelj ističe da nikada nije pravio filmove za druge, uvek je žudeo za novim pričama, znanjem, osećajem i emocijom:

- Cilj mi je da iznenadim i emotivno dotaknem i sebe i publiku. Pre nego što sam postao reditelj, bio sam slikar, tako da i danas stvaram vizuelnu priču koja može biti izazovna, rizična. Takav je bio i ovaj film. Rizikovao sam izlazeći iz zone komfora, u opasnost, u nepoznato… Iskreno da vam kažem, jedva čekam da izađem iz ove kampanje. Sve je to poput političke kampanje, putuješ, gostuješ, pokušavaš da nabaviš nove glasove… Mnogo me sve umara i želim da se vratim onome što me čini srećnim - stvaranju filma, otkrivanju novih svetova i kultura, iz kojih će me naučiti nešto novo.

Bonus video: Mateo Garone prima nagradu Drvo života na Kustendorfu