Hoćemo li se izbaviti ili potonuti: Šta čitati ove nedelje

Roberto Bolanjo, „Sabrana poezija“, Kulturni centar Novog Sada i Partizanska knjiga, 2023.„Hiljade postskriptuma“ bio bi nevešt, tugaljiv, ali pouzdan imenitelj za poeziju čudesnog Čileanca Roberta Bolanja. Ovaj strasni pobunjenik, samuraj koji jasno kaže da je književnost borba u koju se ulazi hrabro bez obzira na svest o porazu, spada u retke stvaraoce koji su – uprkos euforiji naglo probuđene čitalačke publike i strasnom rudarskom naporu prevodilaca i tumača – i dalje uzbudljiva zagonetka: raslojen, mnogolik, neuhvatljiv u čeljusti definicija i zamke svrstavanja. Egzistencijalne muke nisu ga mimoišle, ali je nesklon eskapizmu, spreman na obračun sa istorijom, politikom i književnim preraspodelama značenja i uticaja.

Bolanjova poezija ulazi u žustar izazivački dijalog sa stanjima i osećanjima, materijalizuje i divljenje i pobunu, vrvi od referenci i uzgredica koje čitaoca urone u more enciklopedijskog prostranstva književnosti i umetnosti, u karnevalski raspon raspoloženja. Autor koji u prozi ume da se ruga erudiciji i ironizuje kredibilnost, u pesmama se potpuno otvara ne samo svojim nemirima, već i svojim lektirama, igrajući se vizuelnim intervencijama, rušeći linearnost stiha, ulazeći u duele sa ulogama i identitetima prokletog ili svetog Roberta Bolanja koji „patetiku i komično u usta ljubi“. Divalj i posvećen pesnički duh, spreman da se divi ali i da nadmoćno trivijalizuje nasleđe, rešen da se i ruga i pokorava, izranja u odrednicama kao što je „benigna jesen“. U pesmi „Dikensovska deca“ gotovo nehajno gura svet novca i eksploatacije u naručje divljim zverima inspiracije koje mu vršljaju po kući. Pesmu „Ljudi koji se udaljavaju“ posvećuje Vilijamu Barouzu, kog je oduševljeno čitao, a stih „ekran je ponovo beo poput kakve zavere“ kao da pozajmljuje od Vilijama Gibsona. „Bolanjo su dvojica“, piše 2017. u nadahnutom eseju Dušan Vejnović (uz Bojanu Kovačević Petrović i Ivana Radosavljevića prevodilac Bolanjove poezije), pa se tom tezom igra dok je ne demantuje. Tako najavljuje čitalački maraton u kom „čežnja / uvek umakne perfidnim /zasedama pavlovljevskim“.Samanta Šveblin, „Kentukiji“, Agora, 2022.Zaplet romana Samante Šveblin mogao bi da bude predložak za epizodu „Crnog ogledala“: smeštene u doba neugodno nalik našoj sadašnjosti, i proza argentinske autorke i serija o pogubnom uticaju tehnologije u budućnosti seciraju fenomen digitalnog nadziranja i kontrole. 

Svet romana nastanjuju kentukiji, naoko ljubazne i utešiteljski nastrojene igračke, hibrid mobilnog telefona i kućnog ljubimca. Iluziju da su ovi gadžeti put ka slobodi i bliskosti brzo smene užas i šok: namamljene i nasamarene gadžetlije više ni golim nasiljem ne mogu da se izbave iz patološke veze.„Kentukiji“ su uspela prozna simulacija one opasne bliskosti koju svako usamljeno i otuđeno ljudsko biće priželjkuje, a gotovo nijedno ne ume da istrpi. Toliko puta već obrađena tema tehnoloških dostignuća koja – u dramatičnom sudaru sa ljudskim emocijama – život ojađenih književnih ili ekranskih junaka prvo romantizuju a onda traumatizuju ne opisuje dovoljno jasno ovo delo. Distopija u koju nas Samanta Šveblin uvodi porazna je koliko je i egzaktna: čitaocima se ne nudi ni tračak utehe da je ovakav svet nemoguć. Ostaje im da se prepuste užasima tehnofobije i da napeto čekaju hoćemo li se izbaviti ili potonuti.Bonus video: Zašto je važno da čitamo

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortiknjigeds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2400500"]