Heroin joj je uništio život i umrla je na Ibici sa 49 godina: Niko - problematična i autentična ikona rokenrola

U oktobru 1966. godine, Niko je imala je redovne nastupe u baru na East Village-u. Nosila je beli kompletić i maštovito je koristila daire. Tada je još uvek povremeno svirala sa Velvet Underground, čiji će prvi album biti objavljen sledeće godine. Međutim, na njeno razočaranje, vođa benda, Lu Rid, odbio je da svira gitaru na njenim solo nastupima i zabranio ostalim članovima grupe da joj se pridruže. Na sceni je bila primorana da peva uz unapred snimljeni prateći zvuk sa malog kasetofona. "Suze bi joj tekle niz lice jer jednostavno nije mogla da se seti kako dugmići funkcionišu", rekao je Endi Vorhol, koji je upravljao Velvet Undergroundom. Poniženje je bilo tema: četiri meseca kasnije, u klubu pod imenom "Dom", Vorhol je pokušao da je natera da nastupa unutar kutije od pleksiglasa, piše "Njujorker".

Bila je tada već navikla da je tretiraju kao spektakl. U “Domu” je redovno posećivao Leonard Koen, i počeo je da piše pesme u nadi da je zavede. Njena neverovatna koštana figura i uloga u "La Dolce Vita" intrigirali su prominentne menadžere rok muzike poput Alberta Grosmana, koji je sarađivao sa Bobom Dilanom. Međutim, njene pesme nisu bile tako privlačne, pa su posetioci “Doma” često smejali tokom njenih nastupa. Na gitari ju je pratio Tim Bakli, a zatim i Džekson Braun, koji je tek stigao u Njujork. Braun se zaljubio u Niko, i pre nego što su se posvađali - ona ga je optužila da je uznemiravao telefonskim pozivima punim uvreda - dao joj je dve pesme: "The Fairest of the Seasons" i "These Days", koje su objavljene na njenom debitantskom albumu iz 1967. "Chelsea Girl".

Pesma "These Days" je jedna od retkih koja na tako divan način predstavlja pevačicu . "Molim vas, ne suočavajte me sa mojim neuspesima / Nisam ih zaboravila", peva ona. Od kada se pojavila u filmu Vesa Andersona "The Royal Tenenbaums" iz 2001. godine, gde prati mačkasto oko Gvinet Paltrou, "These Days" postala je najpoznatija pesma Niko, himna ugušenog glamura. To potvrđuje njen popularni imidž, koji je izgrađen na osnovu reklamnih fotografija kasnih šezdesetih, isečaka snimaka iz Vorholovih filmova i fotografija sa Ridom i Džonom Kejlom. U mislima putuje između mode i folka, boemije i zvezdanog statusa kod Fellinija. I uvek, ako ne znate, tu je i duh njene zavisnosti od heroina, dugotrajne propasti njenog privatnog života.

Kao što često biva sa pričama o ikonama, ovo su pojednostavljivanja. Detalji o njenom životu su već mnogo puta izneti, u knjigama i člancima o muzičarima koji su je poznavali, i u nekoliko knjiga o samoj Niko. Ali, kao što ističe njen najnoviji biograf, Dženifer Oter Bikerdajk, u knjizi "You Are Beautiful and You Are Alone" , to je bio "haotično zabeležen" život. (Isto se može reći i za mnoge njene pesme.) Tokom decenija, te anegdote i priče su se pretvorile u kliše - Niko kao divna plavuša praznine, ili Niko kao ego monstrum. Teško je pronaći činjenice, a još teže pronaći oblik njenih umetničkih namera. Ostaje pitanje: Šta je Niko želela da kaže?

Rođena je kao Krista Pafgen, u Kelnu, Nemačka, 16. oktobra 1938. Njena majka, Grete, potiče iz skromne protestantske porodice; njen otac, Vilhelm, bio je sin bogate katoličke porodice, koja je bila zgrožena tom vezom. Par se razveo 1941. godine, a naredne godine Vilhelm je poginuo u ratu - kako je tvrdila jedna od pevačicinih tetki, bio je ustreljen od svojih, nakon što je pretrpeo povredu mozga. Majka i kći su završile u Berlinu, među ruševinama. Kada je Niko imala trinaest godina, tvrdila je, silovao ju je američki oficir koji je bio obešen zbog tog zločina. Takođe je rekla da je bio crnac, tvrdnja koju su mnogi, uključujući i Niko, koristili da objasne njeno ponašanje, koje se može nazvati rasističkim. Njen prvi biograf na engleskom jeziku, Ričard Vit, izrazio je sumnju u tu priču - nema vojnih evidencija o slučaju - ali Oter Bickerdajk je prihvata, navodeći "novootkrivene lične dokumente".

Kao adolescentkinja, Niko je govorila sporo, grlatim tonom koji će oblikovati njen pevački glas. Želela je da postane balerina, ali je bila previše impozantna fizička pojava. Počela je da se mota oko “KaDeWe-a”, najmodernije robne kuće u Berlinu, čekajući da bude otkrivena. Sa šesnaest godina, to se i dogodilo, a to je bio modni fotograf Herbert Tobias koji je počeo da je zove Niko, po izgubljenoj ljubavi. Modeling ju je odveo u Pariz, gde je tvrdila da je radila sa Koko Šanel, spavala sa Žanom Moro, i zavedena od strane Ernesta Hemingveja. Postoji malo dokaza o tim avanturama; "Niko" nije bilo samo ime već i nova ličnost, maska koju je stidljiva, usamljena devojka nosila. Još je nosila tu masku 1959. godine, kada je bila u Rimu sa prijateljima, i kada je ušla na set Federika Felinija. Skoro odmah, kako je rekla, Felini ju je odabrao za "La Dolce Vita" – kao model "Niko".

Njena kratka briljantna epizoda mogla ju je učiniti filmskom zvezdom. Ali imala je katastrofalan osećaj za vreme, i kada je dobila sledeću priliku - ulogu pored Alena Delona u filmu "Purpurno popodne", adaptaciji dela Patriše Hajtsmit - pojavila se mesecima nakon početka snimanja. Njenu ulogu su zamenili, a ona je nastavila da ima aferu sa Delonom, i 1962. godine rodila sina Arija, iako je Delon poricao očinstvo. Zatim se povukla na Ibicu, gde je smestila svoju majku, koja je patila od Parkinsonove bolesti, u kuću koju je iznajmila novcem od modelinga. Znala je da moda neće biti njena budućnost, ali ni film.

Na Ibici, jedan prijatelj je sugerisao da postane pevačica. Već je slušala džez u Parizu. (Šuška se da je prvi put tamo uzela heroin, u društvu Četa Bejkera.) Sada je počela da nastupa u klubovima, i bila je inspirisana kratkom avanturom sa Bobom Dilanom, iako je on bio iznerviran njenim glasom. Njen prvi singl, posredovan od strane menadžera Stonsa, Endrua Lug Oldama, bio je pesma Gordona Lajtfuta, "I'm Not Sayin'", objavljena 1965. godine. Tokom boravka u Njujorku, iskoristila je ovo i svoju vezu sa Felinijem da bi dobila mesto u čuvenoj “Fabrici”. Vorhol je imao novi kućni bend, Velvet Underground, i njegov saradnik, Pol Morisej, mislio je da mu je potrebno "nešto lepo."

Niko je bila zanosna praznina na kojoj su mogli da projektuju svoje ambicije. Bend je tolerisao njen nepravilan ton, izgleda ne znajući da su "I'll Be Your Mirror", "Femme Fatale" i "All Tomorrow's Parties" stvoreni za vekove. Kada su ušli u studio da snime "The Velvet Underground & Nico", Rid, koji je obećao Niko da će moći da otpeva uvodnu pesmu albuma, "Sunday Morning", odjednom ju je uzeo za sebe.

Dženifer Bikerdajk detaljno opisuje načine na koje je mizoginija pratila karijeru Niko. Postoje izuzeci: Kejl će producirati i aranžirati njene najbolje albume, a Džim Morison je predložio da počne da svira harmonijum, koji zuji u centru tih albuma. Ornet Kolman joj je rekao da svira melodije u nižim registrima, tako da se glas i harmonijum poklope. Ali većina muškaraca je bila poput Rida, koji ju je pozvao da napravi album nakon Velvet Underground-a, samo da bi je ismevao sa svojim zalihama droge kada je došla u njegov stan. Na jednom od njenih solo nastupa, Frenk Zapa je pojurio na binu i udarao po njenim orguljama, izgovarajući imena povrća u kretenskoj parodiji njenog nastupa.

Jedna popularna priča o Niko je da je kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih izgubila lakoću i humor u svom karakteru, i bila odlučna da uništi svoj izgled. Saradnici ponavljaju poznatu priču o egu i zanemarivanju. Da li su to bile droge? Gubitak njene majke, 1970. godine? Katastrofa njenih napora da brine o Ariju, kojeg je na kraju usvojila Delonova majka? Jednom je rekla svom mladom ljubavniku Igiju Popu da nije dovoljno "otrovan". Bila je puna nečega tamnog.

Da je živa, Niko bi ove godine napunila osamdeset četiri godine. Bila je osuđena zbog svoje lepote, svojih podviga, svojih eksperimenata - sve kvalitete koje su slavili njeni muški savremenici. Da li bi mogla da postane istraživač u studiju, poput Brajana Ina ili Skota Vokera? Da li bi mogli da je zamislimo je kao veliku damu i pevačicu, poput Marijane Fejtful? Ili kao miljenicu avangarde, koja bi povremeno bila nagovorena da se vrati iz penzije, samo da odbije da peva "These Days". Deo nje sigurno je želeo ovo: da bude umetnica po svojim uslovima.

Leta 1988, prestala je sa heroinom i prešla na metadon, i obišla Japan sa Kejlom. Otišla je na Ibicu sa svojim sinom. Jednog vrelog dana, odvezla se biciklom da kupi marihuanu, a kasnije su je našli pored puta, delimično paralisanu i nesposobnu da govori. Tri bolnice su je odbile. U četvrtoj, dijagnostikovano joj je unutrašnje krvarenje u mozgu, i umrla je sledećeg dana, sama. Njeni mančesterski i berlinski krugovi došli su na sahranu; ali niko iz njenog njujorškog života nije prisustvovao, niti je odgovorio kada je njen menadžer poslao vest o njenom odlasku. Mladi par koji ju je našao rekao je da je ležala na suncu pored svog bicikla, držeći knjigu u svojoj ruci. U pitanju je bio Oskar Vajld, sa kojim je Niko delila rođendan.

Bonus video: Endi Vorhol - najizrazitiji predstavnik pop-arta