Vorhol, Baskijat i Frančesko Klemente Foto: EPA/MUSEE D'ART MODERNE DE LA VILLE DE PARIS/HO

Preživevši pokušaj atentata 1968. godine, Endi Vorhol je počeo da dokumentuje svoj život i osećanja, a ti dnevnici poslužili su kao građa za seriju "Dnevnici Endija Vorhola" koja otkriva tajne o liku i delu slavnog umetnika. U priči Rajana Marfija, život neuhvatljivog Vorhola prenosi se od užasne nesigurnosti do stalne borbe sa seksualnošću.

U „Dnevnicima Endija Vorhola„, novom Netfliks dokumentarcu od šest epizoda, poznati detalji njegovog života uglavnom su pokriveni tokom prvog sata. Tu je njegova izmučena mladost u Pitsburgu, gde je crtao portrete svojih školskih drugova u pokušaju da zaustavi njihovo maltretiranje; njegovu ranu naklonost prema „Campbell“ supi od paradajza; i njegovog konačnog bekstva u Njujork 1949. kada je imao 20 godina. Tamo, nakon što je prešao sa grafičkog dizajna na likovnu umetnost, pokreće Fabriku, svoj studio na Union skveru gde izlaže svoje prve konzerve supe 1962. godine, a do 1968. dostiže status pop zvezde.

Fokus reditelja Endrua Rosija je, međutim, uglavnom na unutrašnjem životu koji je Vorhol mukotrpno skrivao od pogleda, odnosno na umetnikov odnos sa sopstvenom homoseksualnošću, piše „The Guardian“.

Foto:Adam Scull / Newscom / Profimedia

– Odrastao sam poznajući svoju seksualnost kao biseksualnog muškarca u veoma homofobičnom okruženju, tako da je on uvek bio heroj – kaže Rosi – Ali, nikad nisam znao detalje njegovog života. U svom čitanju originalnih „Dnevnika Endija Vorhola“, umetnikovih naslovnih memoara objavljenih 1989. godine, otkrio je da „nije samo manipulativno čudovište, ili srećna budala, već pre čovek koje igra u veoma lepim i intenzivnim romantičnim vezama“.

Dokumentarac je kolaž pronađenih i ponovo kreiranih snimaka, zasnovanih prvenstveno na dnevničkim zapisima koji izražavaju Vorholovu veliku ljubav prema trojici glavnih protagonista: dizajneru enterijera Džedu Džonsonu, sa kojim je proveo 12 godina; potpredsedniku „Paramount Pictures“ Džonu Goldu; i slikaru Žan-Mišelu Baskijatu. (Po svemu sudeći, prijateljstvo umetnika bilo je strogo platonsko, ali „Dnevnici“ pokazuju da je Vorholova privlačnost prema Baskijatu bila delimično očinska, delom seksualna, a delom oportunistička.)

Žan Mišel Baskijat Foto: EPA/MUSEE D’ART MODERNE DE LA VILLE DE PARIS/HO HANDOUT

Dominantno raspoloženje je duboka usamljenost. Verzija Vorholovog glasa (kombinacija glumca Bila Irvina i pomalo robotizovanog drona veštačke inteligencije) čita odlomke iz dnevnika.

– Kada pomislim na svoje srednjoškolske dane, sve čega se sećam su duge šetnje do škole, pored babuški i kombinezona i natpisa za ugalj – kaže Vorhol, dok kamera prelazi preko industrijske arhitekture Pitsburga.

– Ni sa kim nisam bio baš blizak, iako sam valjda želeo da budem, jer kada bih video decu kako jedni drugima pričaju svoje probleme, osećao sam se izostavljenim – piše u dnevniku umetnik.

Što se tiče Vorholovih odnosa, „činjenica da je Endi delio krevet sa Džedom je nešto što mnogi ljudi ne znaju“, primećuje Rosi; umetnik je bio veoma privatan kada je reč o njegovom ličnom životu.

Foto:Giehr / AFP / Profimedia

Zagušljiva homofobija od koje je pobegao u Pitsburgu takođe je bila živa i zdrava kada je stigao u Njujork, gde su kolege kvir umetnici poput Roberta Raušenberga i Džaspera Džonsa projektovali auru mačizma koju on nije mogao da trpi.

– Mislili su da je previše zaluđen – kaže galerista Džefri Dajč u prvoj epizodi, koristeći pogrdni sleng tog doba. Vorhol je osećao otuđenost ne samo u svetu pretežno direktne umetnosti, već i u kvir prostorima:

– Sve su to bili momci sa bradama, košuljama za „drvoseče“ i kožnim pantalonama – kaže kritičarka Lusi Sante – Bio je svestan da je neprivlačan, i to ga je teško opterećivalo, vraćajući ga u detinjstvo.

Sekundarni fokus Rosijevog dokumentarca postaju Vorholovi napori da prođe, ne kao strejt čovek sam po sebi, već kako to kaže umetnica Glen Ligon, „pravi tip geja… fin umetnik, prihvatljiv gej“.

U svojoj ogromnoj slavi, Vorhol se suočavao sa nemilosrdnim ispitivanjem svog ličnog života – „Šta mislite o seksu?“ – i kao odgovor, potpuno se distancirao od svoje seksualnosti. Uprkos homoerotskim slikama koje su rasprostranjene tokom njegovog rada, uspeo je da ubedi dovoljno ljudi da uopšte ne razmišlja o seksu.

– Način na koji se predstavljao bio je aseksualan – priča Feb Fajv Fredi – Čuli biste glasine, ali on je taj aspekt svog života držao podalje od javnosti.

Umetnik je svoj život proveo gradeći glamuroznu ličnost, „skoro da bi se zaštitio“ od mnoštva nesigurnosti koje grizu, smatra kustos Džesika Bek iz Vorholovog muzeja. (Dok govori, prikazana je kako drži umetnikove srebrne perike, njegov zaštitni znak – koje je nosio iz stida zbog svoje kose koja se povlačila.) Da bi ublažio svoj neprestani strah od starenja i gubitka važnosti, Vorhol se okružio mladim, lepim ili moćnim: nakon što je stvorio Fabriku 1960-ih, sprijateljio se sa Kitom Haringom i Baskijatom ranih 80-ih, baš kada se meteorski uspon njihovih karijera poklopio sa padom njegovih.

Od 1976. do 1987. Vorhol je radnim danom u 9 sati zvao svog dugogodišnjeg prijatelja Peta Haketa, prepričavajući detalje prethodnog dana. Njegova namera je uglavnom bila da evidentira svoje troškove za svoje poreske revizore, ali ono što se pojavilo bili su neprocenjivi pogledi u njegov „pošten, privatni um“. Unosi se kreću od svakodnevnih priča o večerama: „Prvo jelo je bilo meso od rakova i supa od paradajza“, do strepnji koje su obuzele kvir zajednicu tokom epidemije HIV/AIDS: „Ne bih se iznenadio da počnu da stavljaju homoseksualce u koncentracione logore“.

Dve godine nakon Vorholove smrti 1987, Heket je objavio ove beleške kao „Dnevnike Endija Vorhola“, izvorni materijal za dokumentarni film. Uprkos Rosijevom pristupu Vorholovim najdubljim mislima, ostaju misterije gde umetnik laže ili izostavlja informacije iz različitih razloga. (Gold je, na primer, zabranio Vorholu da ga pominje u svom dnevniku).

Popunjavajući praznine, dokumentaristi daju ono što je često predstavljalo spekulaciju – oprečne ideje o kvir temama u njegovom poslednjem delu, kao i pitanje da li je Vorhol uopšte prikladna gej ikona.

Foto:Raymond Mahut / AFP / Profimedia

– On nije bio gej „na protestnom maršu“, znate, gej koji lobira u Kongresu – kaže Ligon – Veći deo jezika Vorholovog vremena danas je problematičan, uključujući njegove reference na Baskijata kao „velikog crnog slikara“ ili AIDS-a kao „gej raka“.

Međutim, ono što je neosporno je Vorholov uticaj na popularnu kulturu.

– Ključ Endija Vorhola je reinvencija – kaže Rosi – U bolu zbog nezadovoljstva onim što jesmo i težnjom da budemo nešto veće, dao je ljudima dozvolu da postanu druga verzija sebe!

Bonus video: Endi Vorhol – otac pop-arta

Komentari

Svi komentari (0)