Podeli:
Foto: Nemanja Taneski

Ovaj period je pomalo, a možda i ponajviše, borba sa samim sobom i sa time kako ćeš uneti red u sve ono što te svakodnevno napada, od spoljnih uticaja do unutrašnjih prisilnih misli i osećanja, kaže za Nova.rs glumica Hana Selimović.

Hana Selimović (33) jedna je od najtalentovanijih glumica svoje generacije i jedna od onih, ne tako brojnih, koja misli svojom glavom a da se pri tom ne ustručava da to i javno kaže.
Član je dramskog ansambla beogradskog Narodnog pozorišta od 2008. gde je i dalje honorarni saradnik. Pred nedavno zatvaranje, usled vanrednog stanja, igrala je u predstavama “Carstvo nebesko”, “Ivanov”, “Carstvo mraka” i “Čudo u Šarganu”. Nedugo pošto je diplomirala, na Akademiji umetnosti (u klasi Nebojše Dugalića), dobila je Sterijinu nagradu za ulogu Sene u predstavi “Otac na službenom putu” (Atelje 212). Igrala je i u filmovima “Beli, beli svet”, “Neposlušni”, “Ime: Dobrica, prezime: nepoznato” i serijama “Besa” i “Tajkun”… U intervjuu za Nova.rs (koji smo vodili mejlom) otkrila nam je kako proživljava trenutnu situaciju, u čemu pronalazi utehu, koliko joj pozorište nedostaje i da li i dalje gaji onu simpatičnu buntovnicu u sebi.

Kako provodite ove dane u izolaciji? Da li vam teško pada?
– Dane provodim u istraživanju toga šta mi prija, a šta ne. Niko od nas ne poznaje recept za ovu vrstu situacije i smatram pomalo smešnim isticanjem svih lepih stvari koje se kod kuće mogu uraditi, jer naprosto sama činjenica da ste u kući je potpuno različita u okolnostima, recimo, odmora i slobodnog vremena, i ove novonastale situacije. U tom smislu verujem da je svakome potrebno da nađe svoje metode. Ja, recimo, još uvek, nažalost, ne mogu da čitam, nemam dovoljno fokusiranu i relaksiranu misao koja bi se vezala za štivo i ne bi lutala u neke rukavce straha i potencijalnog razvoja događaja ove stvarnosti kojoj pripadamo.
Ali sam, sasvim sigurno, pronašla ovo kao način: što manje gledam vesti, ionako sve što je rečeno vrlo brzo saznam na nekoj društvenoj mreži, i puno rada rukama od pletenja do najordinarnijih kućnih poslova koji mi ulivaju spokoj i neki red u glavi. Pomalo i vežbam. Ukratko, stavljam pred sebe jednostavne zadatke čije obavljanje me umiruje i čini zadovoljnom. Gledam serije, i hrabrim sebe i ljude koje volim, sa povremenim vapajem da oni mene ohrabre.

Šta Vam najviše nedostaje?
– Mama, brat i pozorište. Tu, naravno, postoji borba sa psihološkom preprekom kada znaš da nešto ne može, čini se kao da je to što ne može jedino što bi ti bilo potrebno. Ali ovaj period je pomalo, a možda i ponajviše borba sa samim sobom, i sa time kako ćeš uneti red u sve ono što te svakodnevno napada, od spoljnih uticaja do unutrašnjih prisilnih misli i osećanja.
Što se pozorišta tiče, često sam umela da kažem da sam umorna i da mi treba samo mesec dana odmora. Sigurna sam da je to donekle bilo i tačno, ali ono što sada iz ove perspektive vidim jeste koliko je to isto pozorište zaslužno upravo za moju stabilnost i odmor svih mojih burnosti i intenziteta koje, evo, sada nemaju adekvatan prostor za razmahati se.

Foto: Vesna Lalić

Da li u ovakvim situacijama pomaže to što iza sebe imate veliku “kilometražu” u pročitanim dramskim tekstovima i ozbiljnoj literaturi ili to ne znači mnogo?
– Da budem poštena, nisam sigurna da to pomaže. Često pomislim da postoje neki racionalniji i jednostavniji pogledi na situaciju u kojoj se nalazimo, da su možda prostodušnost i običan nagon za preživljavajnjem sasvim dovoljni da se ovo prevaziđe i da je sve drugo višak koji moramo da držimo pod kontrolom.
A, sa druge strane, istorija nas uči da je čovečanstvo prevazišlo različite izazove. Meni to ne znači mnogo, ja sam osoba koja uvek akutno oseća stvari, često bez mudrosti i vremenske perspektive sagledavanja događaja. U tom smislu ja sam, naprosto, tu i čekam da prođe, trudeći se da možda iz ovoga izađem bolja.

Postoji li neki junak (junakinja) koji Vam sada naročito dolazi u misli, neki pisac ili neki citat?
– “Sve dok ona žena u Kraljevskom muzeju u naslikanoj tišini i usredsređenosti iz dana u dan sipa mleko iz bokala u činiju, svet ne zaslužuje smak sveta.” Vislava Šimborska ​​​​​​

Šta biste, inače, preporučili za čitanje, gledanje ili slušanje ovih dana?
– U ovim danima se zaista otvorila mogućnost različitih sadržaja koji nam, inače, nisu dostupni. Sigurna sam da svako zna da pronađe ono šta njemu prija. Slušajte svoje ukućane, možda dugo niste imali priliku da to činite.

Da li se i vi, poput nekih vaših kolega ovde i u inostranstvu, uključujete u neki vid glumačke aktivnosti na internetu?
– Još uvek ne, ali sam pozvana sa Radio Beograda da pročitam svoju omiljenu priču iz detinjstva, što ću sa zadovoljstvom uraditi, a na svojim društvenim mrežama sam podelila video uz poruku da ostanemo kod kuće, jer zaista smatram da ne postoji išta pametnije što trenutno možemo da učinimo za sebe i druge.

Kada sve ovo prođe, kažu da svet više neće biti isti. Kako sebe vidite u tom svetu?
– Ne umem da gledam unapred, svet se stalno menjao i bez ovako krucijalnih događaja. Sve što bih želela da vidim kao budućnost je, bojim se, utopija. Pre svega, ova situacija je do koske (ako to i ranije nije bilo jasno) razotkrila da je sistem u kojem živimo duboko disfunkcionalan za osnovnu stvar, a to je mera čoveka. Volela bih da čovek prevaziđe ovo zdrav, a da kapitalizam izađe nepovratno ranjen.

Šta mislite da ćemo izvući (ili nećemo) kao pouku iz svega ovoga?
– Ne znam da li je čovečanstvo sposobno za neku kolektivnu pouku. A sigurna sam da će mnoštvo individualnih pouka da se nametne. Samo, čovek jako brzo zaboravlja. I stalno su mu potrebne nove i nove opomene. Ali se nadam kako ličnim, tako i političkim poukama, jer one su, uostalom, iste; nadam se, dakle, novoj pameti sa kojom se ne živi sasvim po inerciji.

Pročitajte još:

Srđan Tešin je izjavio za naš portal da će “samostalni umetnik u doba korone izumreti poput dinosaurusa”. Kako se slobodni umetnici nose sa ovim vremenima?
Moja egzistencija, egzistencija mojih kolega, frilensera iz drugih branši kao i egzistencije mnoštva radnika koji rade na crno, koji su dobili otkaze u privatnim sektorima, dovedena je u poziciju apsolutne neizvesnosti. To je tema koja se za, moj ukus još uvek stidljivo, promalja kroz ovu sumu straha i statistika. Međutim, ta tema će jednom svakako doći na red. Mislim da bi, umesto što lešinarski tražimo nepotrebne informacije o obolelima, koje neminovno vode ka stigmatizaciji, trebalo da se fokusiramo upravo na poslodavce koji su neetički i nemoralno postupili prema svojim zaposlenima i ugrozili njihove živote ne bi li iz ovoga oni izašli manje ugroženi. Juče sam pročitala vest o tome da jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Džef Bezos, vlasnik Amazona, kompanije koja vredi toliko da je brojku teško i pročitati, nudi javnosti, uz šarmantan dodatak da to, naravno, nije obavezno, da donira u fond koji je namenjen platama radnika pri ovoj kompaniji. Pa ako to ne pokazuje idiotluk i licemerje profita u vreme katastrofe, ja ne znam šta je drugo neophodno da bismo razumeli da je sistem u kojem živimo opasnost za čoveka, a virus je lakmus papir.

Sem u pozorištu, sve češće vas gledamo i na TV-ekranima. U jednoj seriji ste igrali inspektorku, u drugoj ste specijalni tužilac. Da li ste likove zasnivali na stvarnim ženama ili ste se više oslanjali na neki svoj osećaj?
– Uvek se oslanjam jednako na stvarnost, razne likove iz fikcije i sopstveni unutrašnji osećaj. Jedno, naprosto, ne isključuje drugo.

Stiče se utisak da u našoj TV i filmskoj ponudi ima malo snažnih, karakternih, složenih ženskih likova. Šta je potrebno da bi se to promenilo i da li radimo na tome?
– Taj utisak je apsolutno tačan i ja ne znam radi li se na tome, jer nisam ni pisac, ni reditelj, ni producent. Ja samo znam, kao glumica, da ako takvih likova izostaje, besmisleno je davati doprinos sadržajima u kojima žene stoje kao neki nakit a ne osobe.

Koliko su, uopšte, radna atmosfera i okruženje u Srbiji prijateljski nastrojeni prema dramskim umetnicama, da li imate isti tretman kao i vaše kolege? U svetu se od slučaja Harvi Vajnstin mnogo radi na tome da se žene osećaju što komfornije i na sceni i van nje. Ovde je neobično tiho u tom smislu. Zašto?
– Mislim da živimo u društvu koje, uopšte, kuburi sa svim ljudskim pravima, pa tako u toj kakofoniji moguće da o ovome ne stiže ni da se govori. Drugo, verujem da kod nas svest o ženskom problemu nije još uvek dominanta jer je činjenica da živimo u društvu koje mahom ne vaspitava žene da misle o svojoj poziciji problematizujući je. Postotak osvešćenih, kao i egzistencijalno namirenih žena koje stižu da se bave i feminizmom je minoran u odnosu na žene koje od preživljavanja ne stižu nista drugo. No, ove prve bi morale biti tu za druge. I tu dolazimo do zaključka da su ženska prava neodvojiva od prava radnica, a niz možemo nastavljati u nedogled.
Što se tiče glumačkog posla, nije tajna da su mizoginija, šovinizam, seksizam, objektivizacija i nejednakost sastavni deo svakodnevice. Otud ona izreka koja me je uvek vređala i nervirala, ali je istinita – jedino teže od toga da budeš glumac je da budeš glumica. Tako da na tom planu borba postoji i predstoji.

Bili ste jedan od najaktivnijih učesnika u onom turbulentnom periodu u Narodnom pozorištu kada je zahtevana smena upravika Dejana Savića. Koliko ste sada zadovoljni situacijom?
– Ishod koji je, čini se, nametnut, definitivno nije ono za šta sam se ja borila. U tom smislu ne, nisam zadovoljna. Ali, o tome će najbolje govoriti duboka i merljiva razlika između perioda koji je silom prekinut i za koji smo se i borili i perioda koji dolazi posle.

Foto:Nemanja Taneski

Izjavili ste kako se plašite da će vas razočaranja u jednom trenutku, možda naterati da, naprosto, odustanete. Drži li vas još borbeni duh i za šta se danas vredi boriti?
– Sve u šta verujete je vredno borbe, dok god to ne ugrožava osnovna prava drugog čoveka. Dakle, da ne bih na kraju izgovorila rečenicu koja zvuči kao ratni poklič, hoću samo da kažem da borba nije besmislena čak ni kada ishodi nisu ono što ste pokušavali da izborite. Ako ništa, uvek ćete znati da ste bili na strani nečega u šta ste verovali, tako da me sutra neće biti sramota pred sopstvenom decom. To ne znači da će svi moji izbori biti besprekorni, ali svakako neće biti dirigovani nekim oportunim, konformističkim i poltronskim nazorima. Protiv kojih se, takođe, treba boriti, u zemlji koja takve nagrađuje.