Komemoracija bardu Tanasiju Uzunoviću, koji je preminuo 10. marta u 81. godini, održana je u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Veliki glumac biće sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u 14.30 časova, a opelo će početi u 14 sati.
Upravo na scenu Narodnog pozorišta, na kojoj su se porodica, prijatelji i kolege opraštali, Uzunović je poslednji put stao pre nepuna dva meseca, 19. januara kao Zarije Vučić u dugovečnom komadu „Velika drama“ Siniše Kovačevića.
Deo ansambla nacionalnog teatra bio je poslednjih dvadesetak godina, ali je najveći i najznačajniji deo karijere proveo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu – više od tri decenije. Igrao je i na drugim srpskim teatarskim scenama, a na velikom platnu i televiziji ostvario je više od 50 rola.
Među kolegama koji su došli da odaju počest bili su Aleksandar Đurica, Vesna Pećanac i drugi, a skup je otvorio upravnik Svetislav Bule Goncić pozvavši na minut ćutanja.
– Danas se sa ovog mesta opraštamo od Tanasija Uzunovića, velikog glumca koji je obeležio film i pozorište. To vreme sa njim nikada nije bilo obično, nikad nije opšte, uvek posebno, jedinstveno, a to znaju svi koji su imali priliku da rade sa njim. Ulogom Zarije Vučića u „Velikoj drami“ ulazi na velika vrata Narodnog pozorišta. Darovao je ovoj sceni svoj jedinstveni, produhovljeni, otmeni izraz. Poslednji put se poklonio u januaru publici baš sa ove scene. Poslednju premijeru takođe je imao u komadu Siniše Kovačevića „Godine vrana“. Otišao je jedan od poslednjih velikih glumaca generacije onih koji su nas stvorili i ostavili velika blaga dostojanstva i vrhunskog profesionalizma. I sada, sa svih strana, posmatra nas neko od njih. Gleda nas Tasa, dobri duh, strogi, pravedni, podsećajući nas da moramo čuvati blago, lepotu glumačke igre i umetnost pozorišta – rekao je Goncić.
Uz mnoštvo inserata iz filmova i predstava, i gromoglasan aplauz publike, u čast Tanasija Uzunovića govorili su Petar Božović, Vida Ognjenović, Molina Fotez Udovički, Vojin Ćetković, Bojan Krivokapić, Hadži Nenad Maričić, Kalina Kovačević…
Direktorka Drame nacionalnog teatra Molina Fotez Udovički u svom govoru je istakla kako je Uzunović uvek bio zainteresovan za to što se dešava u pozorištu, a da sada ostaju uspomene i sećanje na velikana:
– Bio je važan čovek i glumac u našem pozorištu – rekla je Fotez podsećajući na maestralne uloge velikog glumca:
– Kada je ušao u Narodno pozorište i kada se „Velika drama“ igrala nije bilo izvesno koliko će tu ostati. Sada je izvesno da će zauvek biti upisan u istoriju nacionalnog teatra. Kada njegovo telo više nije moglo da služi na sceni i u pozorištu, duša je Tanasijeva otišla u svetlost.
Petar Božović evocirao je uspmene na višedecenijsko druženje sa Uzunovićem i minulo vreme.
– Izgledao mi je kao princ, prestolonaslednik, koji se odrekao prestola zbog jedne gospođe, a to je gluma. Uzun na turskom znači veliki, pa Uzun Tanasije hvala ti na svemu – rekao je Božović.
Vida Ognjenović istakla je da je Tanasije bio „glumac, žestoke osećajnosti“:
– Teško mi je da govorim u prošlom vremenu, kada mi reči otima saznanje da se nikad više neće prošetati ovom scenom koju je toliko voleo. Zadržavam suze da u nečemu ne preteram, znam koliko je bio osetljiva žica, ništa nam ne bi oprostio. Bio je neobična, samosvojna pojava, oštar, žustar, pravedan i glumac do poslednje ćelije. Nije bio opšte glumačko mesto, a još manje, šablonska kutija ustajalog šarma. Tasa je smatrao da se mora glumiti istinski, do kosti, a ne da si lažni vrač zabavljač. Mora se dati pohvala dobroj igri. Mora se pročitati dobra knjiga, zaštiti sabiji, a kazniti nasilnog razmetljivca. Mora se biti dobar. Takav je bio Tasa Uzunović. Nije podnosio prosečnost, prezirao neiskrenost, uzdržanu neiskrenu glumu smatrao je uvredom glumačke časti. Vođen svojim karakterom, silovitim darom, osećanjem za pravdu i opstao je do zadnjeg dana u životu, a nadalje u našem sećanju, neobični, žustri, a nežni Tasa za kojeg je gluma bila samoodbrana. Njome je branio i odbranio svoju ranjivu osećajnost i svoju humanu čistotu deteta. Živeo je po svom daru, nije se dao lažne moći prostote, nije obmanjivao šminkom, niti se krio iza maske. Glumio je i živeo punim dahom – rekla je Ognjenovićeva.
Da se opraštamo od velikog glumca kod kojeg nije ništa bilo slučajno i nepromišljeno, rekla je Kalina Kovačević, dodajući da je Uzunović bio spred svog vremena sa istančanim osećajem za estetiku.
– Kažu da život mora da bude sadržajan, a to podrazumeva puno bola. Još od rođenja ga je pratilo poreklo kao krst koji je morao da nosi. Ništa mu se nije praštalo, a dar još manje. Imala sam privilegiju da ga gledam kako stvara. Biti individualac u glumačkom poslu nije lako. Cena koja se zbog toga plaća je velika, ali osećaj slobode je neprocenjiv. Vi ste bili slobodan čovek. Nedostajaće mi da vam pred predstavu priđem poljubim vas i kažem „Dobro veče Taso“ i vaš džentlmenski odgovor „Moje poštovanje mlada damo“ i tako 20 godina. Neka vam bog da rajsko naselje – rekla je Kalina Kovačević.
Vojin Ćetković podsetio je prisutne da je svoju prvu ulogu u pozorištu odigrao u Jugoslovenskom dramskom kada mu je prvi partner bio Tanasije Uzunović:
– Onaj koji je plašio hrabre Partizane i kojeg sam sanjao u nemčakoj uniformi. Jedan od onih vitezova te generacije zbog koje sam želeo da se bavim glumom. Tada je imao godina koliko ja sada – govorio je Vojin Ćetković dodajući:
– Prvi put sam ga gledao u predstavi Dejana Mijača bio je fascinantan, još uvek mi prolaze kroz glavu njegove scene i njegova neverovatna snaga, virtuoznost, ekspresija, toliko uverljiva da zaboravite da gledate glumca u pozorištu. Kasnije smo igrali i u Šekspirovoj tragediji, a najviše vremena smo provodili snimajući seriju „Moj rođak sa sela“.
Ćetković je setio i prve brobe kada je „Uzunović insistirao da nosi narodnu nošnju i uštirkanu belu košulju“:
– Prišao sam mu tada i rekao: „Znaš da ujak nije kao ostala rodbina. Znaš da se ujak najviše voli. Ti meni ovde baš igraš posebnog ujaka, ujaka koji me voli, koji je spreman da da život za svog sestrića. Pa ne znam kako ćeš to da doneseš, jer mene je teško voleti“. On mi je prišao, zagrlio me je i pomazio po kosi. Od tada, pa do danas, bio je moj ujak – ispričao je emotivno Ćetković.
Istakao je da je Uzunović uvek bio i prijatelj, jatak, velikan, glumac, muškarac, a zvao ga je „Tasos sa Rodosa“:
– Bio je moj prijatelj i ja sam bio njegov. Nedostaješ mi Taso i tek ćeš mi nedostajati – jedva suzdržavajući suze, zaključio je Ćetković.
Tanasije Uzunović je rođen u Nišu 25. septembra 1942. godine.
Glumu je studirao na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Beogradu. Igrao na beogradskim, novosadskim i niškim pozorišnim scenama. Član Jugoslovenskog dramskog pozorišta postao je 1967. godine. Od 16. januara 2002. godine bio je u stalnom angažmanu u Narodnom pozorištu u Beogradu. Penzionisan je 25. septembra 2005. godine.
Neke od njegovih najpoznatijih pozorišnih uloga su: Razumihin – „Zločin i kazna“ F.M. Dostojevskog, Kasio – „Otelo“ V. Šekspira, Alibeg – „Devojka modre kose“ V. Ognjenović, Zarija Vučić – „Velika drama“ S. Kovačevića… Igrao je i u predstavama „Tri sestre“, „Ruženje naroda u dva dela“, „Nižinski“, „Derviš i smrt“, „Kanjoš Macedonović“, „Henri VI“ i drugim.
Ostvario je više zapaženih uloga u TV-dramama i fimovima: „Koraci kroz maglu“, „Jad“, „Devojački most“, „Trener“, „Čovek koga treba ubiti“, „Šta je s tobom Nina?“, „Lager Niš“, „Atoski vrtovi“, „Kosovski boj“, „Sabirni centar“…
Bonus video: Komemoracija Branki Veselinović
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar