Geri je stigao poziv lično od Kventina Tarantina, a Zrenjaninac Stevan sad crta "Betmena": Kako su se Srbi probili na svetskom strip tržištu

Poziv Kventina Tarantina da "Đangovu osvetu" adaptira u strip-formu, među armijom strip-crtača, dobio je niko drugi nego Rajko Milošević Gera. Ova informacija ostaće, međutim, arhvirana samo u ličnom i sećanju posvećenika devete umetnosti. Da je Gera, trajno na privremenom radu u inostranstvu, kojim slučajem gurao loptu za nekog španskog drugoligaša, bili bi zabeleženi mnogi njegovi potezi.

Inače, nemali broj ovdašnjih strip-crtača standardni su prvotimci najpoznatijih svetskih izdavača stripa. Pioniri su svakako bili Zoran Janjetov i Dragan Lazarević. Velika imena su i Rajko Milošević Gera, Vladimir Krstić Laci, Bojan Kovačević, Branislav Kerac, dok mlađu gardu predstavljaju Aleksa Gajić, Milan Jovanović, Dražen Kovačević, Miroljub Milutinović Brada, tu su i dvojica Zrenjaninaca: Mirko Čolak i sada svakako najpoznatiji Stevan Subić, koji crta „Betmena“.

- Naša stripska kolonija ima više desetina članova. Uzlazni trend je trajao od 2000. do početka 2020. U tom periodu dešavalo se da su mnogi od autora radili istovremeno čak na dva serijala. Tolika je bila potražnja za onim što smo mi odavde mogli da im pružimo - objašnjava Marko Stojanović, nastavnik engleskog jezika u najvećoj leskovačkoj osnovnoj školi „Josif Kostić“ i strip-crtač jednog od najvećih svetskih izdavača stripa „Delcourt“. U istom gradu predavač je u školi stripa „Nikola Mitrović Kokan“, od 1995. godine, takođe i autor „Stripovanja“ (Niški kulturni centar), nezaobilazne knjige, ne samo novije (i)storije srpskog stripa, već autentičnog, dubinskog pogleda u devetu umetnost.

Pseudonimi kao rešenje

Stojanović ukazuje na to da s Kovidom sledi manji pad.

- Ne pomaže ni pojava AI (veštačke inteligencije), koji se, umesto da kuva i radi manuelne poslove da bismo mi mogli da se bavimo stvaralaštvom, bavi umetnošću da bismo mi - šta? Kuvali i radili manuelne poslove, valjda. U svemu tome, tržišta i izdavači u postkovid svetu još ne znaju šta hoće i kako da do toga što ne znaju dođu – a kako onda da to znaju autori, pogotovu ovi koji žive hiljadama kilometara od svojih čitalaca? Kriza je svuda, pa i u stripu. Ili posebno u stripu - smatra naš sagovornik.

Mnogi od srpskih crtača stripa kriju se pod pseudonimom. Da li je naše š, č, ć, nj, dovoljno meko za strane uši. Belgijski scenarista Mišel Dufran gostujući u Leskovcu na Balkanskoj smotri mladih strip-autora, najstarijem festivalu stripa na Balkanu, na pitanje ima li razlike u tome kako se tretiraju naši autori naspram Francuza u francuskoj strip-industriji, odgovorio je da je on Belgijanac, kome je maternji jezik francuski, a opet oseća nejednak tretman u odnosu na francuske autore.

- Šta je onda ostalo za nas odavde - upitom odgovara Stojanović, ilustrujući to i domaćim slučajem.

- Jednom našem strip-autoru predočeno je da ne mora da menja ime, ali da se ime sa š, č, ć, đ ne očekuje od nekog ko crta strip o Napoleonovim ratovima, te da bi to moglo da i te kako da utiče na prodaju stripa, pa je odabrao da uzme pseudonim.

Drugi je imao na prvi pogled čudnu ali kako će se vremenom ispostaviti ipak donekle tačnu ideju da autore s ovih prostora plaćaju manje nego građane EU, te je naprasno postao Nemac - makar po pseudonimu. Treći je imao problem treće vrste - trebalo je da radi strip o ISIS-u, koji francuski crtači nisu hteli ni da pipnu, posebno nakon onoga što se desilo njihovim kolegama iz „Šarli Ebdoa“, i nije hteo da rizikuje da ga neki verski fanatik eventualno pronađe u Srbiji…

Ne pišu scenario

Zanimljivo je i kako biraju pseudonime. Neki su crtači preneli svoje nadimke, pa je Miroljub Milutinović bio Brada, a Vladimir Krstić Laci i pre prelaska na francusko tržište. Vladimir Aleksić je uzeo svoje prezime i ime svog sina Alekse i od toga skovao Alexander Alexis. Dragan Lazarević je svoje prezime preveo na italijanski i postao De Lazzare, a Bane Kerac od svog imena i prezimena te omiljene vrste muzike napravio akronim - i rođen je HM (Heavy Metal) Baker.

Neka od najjačih strip-tržišta svakako su u SAD i Japanu, dok su u Evropi dominantni francusko-belgijsko i italijansko.

- Od Amerikanaca, svetski poznata imena su „Marvel“ i „DC“, za njima i „Dark Horse“ i „Image“. Na francusko-belgijskom tržištu to su „Dargaud“, „Glenat“, „Dupuis“, „Lombard“, kao i moj izdavač „Delcourt“, koji možda ima i najviše naslova od svih. Na italijanskom tržištu jako dugo je neprikosnoven „Sergio Bonelli Editores“ - objašnjava Stojanović.

Vladimir Veličković je kolegama na Arhitektonskom fakultetu akvarelisao radove. Išlo mu je od ruke. Interesovalo me je da li se angažman naših strip-autora u inostranstvu nalazi u prostoru dorade, docrtavanja, akvarelisanja…

- U suštini, naši autori koji rade za Francuze, Amerikance i Italijane, koliko ja bar znam, rade kompletan crtež. U 99 odsto slučajeva ne kolorišu sebe i retko sebi rade naslovne strane, ali crno-belo unutar korica je uglavnom njihovo. I da, maltene je nezamislivo da pišu sebi scenario. Kad smo mi sa serijalom „La Croix Sanglante“ uspeli kod „Declourt-a“ da isposlujemo naš scenario, naš crtež, naš kolor i naslovne strane, dakle kompletni umetnički rad na jednom serijalu, to je za naše crtače koji rade na francuskom tržištu i svakog ko poznaje tamošnje prilike bilo ravno čudu. Uskoro će se taj strip pojaviti na srpskom u izdanju izdavača „Žir”, pod nazivom „Krvavi krst“, pa će publika moći sama da se uveri u to zašto smo dobili toliko poverenje i jesmo li ga opravdali - objašnjava Stojanović.

Očekivano je da su primanja ovdašnjih autora stripa u inostranstvu u odnosu na domaće tržište veća. Ali…

- To bi bilo tačno kad bi bilo primanja na domaćem tržištu. Voleo bih da grešim, ali mislim da na domaćem tržištu niko danas zaista nije redovno plaćan za rad na stripu - sem možda Marka Somborca, koji za „Blic“ radi Blic strip. U inostranstvu se to plaća prilično pristojno, kako gde doduše, iako sa opštim porastom troškova života i nameta, ni blizu koliko je to ranije bio slučaj - objašnjava Stojanović.

Stojanović je u Brašovu u Rumuniji bio predavač na prvom i jedinom strip-masterklasu ikad održanom u Rumuniji, kao i u Velesu, u Makedoniji, gde je mentorisao učesnike u Strip koloniji, dok je i u Medveđi, školarcima željnim znanja o stripu, tik do Kopnenene zone bezbednosti, prenosio ista. S obzirom na obim populacije, da li se ovdašnji prostor sme smatrati prostorom darovitih crtača stripa?

- To je apsolutna istina. Imamo izuzetan broj darovitih strip-crtača u odnosu na veličinu populacije. Ako uzmemo u obzir da smo sa ovim brojem stanovnika imali preko 50 autora koji su radili za najveće francuske, američke, italijanske, i, u mom slučaju, kineske strip-izdavače, to sa ovim brojem stanovnika nešto i te kako znači.

Ako tako dobro stojimo u gostima, kakvi smo na domaćem terenu?

- Izdavaštvo postoji. Ono je čak iznenađujuće veliko, po broju naslova, i iznenađujuće malo, u pogledu tiraža. Doduše, u pitanju su strana izdanja, kupljene licence. Izrada domaćeg stripa je na nivou statističke greške, nažalost. Ja, na primer, vodim primerom, pa je tako izdavaštvo Leskovačke škole stripa „Nikola Mitrović Kokan“ sasvim okrenuto domaćem stripu, a strip-serijal „Vekovnici”, koji radim sa preko 200 crtača sa prostora čitavog Balkana, već osamnaestu godinu gotovo samostalno brani boje domaćeg serijalizovanog stripa. Nažalost, svi koji radimo na „Vekovnicima”, to radimo potpuno pro bono, iz čistog entuzijazma, o čemu govori samostalno izdavaštvo. Novac se u domaćem stripu „okreće” negde drugde. Mi industriju domaćeg stripa nismo imali u 21. veku sa tendencijom da je u skorije vreme i ne vidimo - smatra Marko Stojanović.

Bonus video: Nemanjići kao strip junaci