Vorkijev depozit za „američki san“: Slavko Vorkapić, jedan od najpoznatijih Srba u istoriji Holivuda

Ako bi karijeru Slavka Vorkapića, srpskog slikara, poznatog filmskog teoretičara, pedagoga, holivudskog reditelja i montažera, potražili u numerološkom ključu i ravni brojeva, onda su poznatog Sremca uporno pratila dva broja: 7 i 13.

Vorkapić se 1920. godine iskrcao u Njujorku sa, srećnih ili nesrećnih, 13 dolara. Zanimljivo je da se na američkom dolaru broj 13 često pojavljuje kao broj zvezdica na piramidi, broj stepenica na piramidi i broj strela u kljunu orla.

Najpoznatiji Vorkapićev kratkometražni film nosi naslov „Život i smrt holivudskog statiste br. 9413". Oni označavaju godine njegovog rođenja (1894) dok je broj 13 bio Slavkov depozit za „američki san”.

S ovim filmom, koji je premijerno prikazan u vili Čarlija Čaplina na Beverli Hilsu, „sapliće se” i drugi Vorkijev broj: 7. Budžet za ovu tužnu satiru na filmski Holivud iznosio je svega 75 dolara. Snimljen je 1927. i bio je prikazivan u gotovo 700 američkih bioskopa.

Crtež Bibi Danijels

Neke od slikarskih poslova u Americi Vorkapić dobija po preporuci buduće tašte. Tamošnji mladi milioner tražio je slikara koji bi dekorisao njegovu vilu.

- Tog dana imao sam svega sedam dolara u džepu. Milioner me je odveo u svoju vilu i objasnio mi je šta želi, pitajući me koliko će to koštati. Izgleda da sam u tom trenutku bio trgovački nadahnut, te odvalih da će to koštati 2.500 dolara. Da bih mogao da mu napravim skicu, pozajmio sam vodene boje od moje verenice. Dopao mu se nacrt. Taj novac mi je pomogao da se oženim i kupim svoju prvu ručnu kameru - prisetio se Vorkapić.

Njemu su se i pre Amerike karte otvarale, onda kada je bilo najpotrebnije. Posle povlačenja preko Albanije, brodom odlazi u Brindizi, potom u Pariz, gde konkuriše za prijem u Školu lepih umetnosti. Kada je direktor škole video njegove radove, primljen je bez prijemnog ispita.

Od zemljaka, iseljenika koji se vraćao u Ameriku, dobija adresu njegovog prijatelja u Njujorku koji ga, kao slikara, preporučuje za rad u jednoj modnoj radnji. Dobio je posao čistača. Nedugo zatim do Slavkovog šefa stižu njegovi crteži, koji ga odmah angažuje da radi reklame. Prethodnog crtača vlasnik je plaćao 250, a Slavka 25 dolara nedeljno.

- Tako vam je to bilo. Imao sam zbilja sreće da tako brzo dobijem zaposlenje - objašnjavao je Slavko Vorkapić.

Krajem 1921. prelazi u Los Anđeles. Pravio je slike po kafanama, životario...

- No, opet se desio srećan slučaj. Radio sam crtež tada čuvene glumice nemog filma Bibi Danijels. Primetio je to neki fotograf, zainteresovao se za mene i zaposlio me u svojoj radnji kao retušera - ne zaboravlja Vorkapić.

Počeo sam kao Napoleon

Uz posao dobija i izlog fotografskog ateljea za svoje radove. Jednog dana, kao na filmu, u atelje je ušao mlad i elegantan gospodin. Upitao je da li je jedna od slika na prodaju.
Mlad i elegantan gospodin bio je Reks Ingram, čuveni reditelj nemih filmova i muž Elis Teri, ništa manje poznata glumica tog doba. Poznastvo, prijateljstvo koje se izrodilo, Vorkiju, kako su ga zvali, otvara vrata sveta filma. Ingram mu daje male uloge u filmovima „Zarobljenik dvorca Zende", „Crne orhideje”...

- Jednog dana otišao sam u Los Anđeles po boje. Navratio sam i do Reksa Ingrama i zatekao ga nervoznog i u praskavom raspoloženju. Rekao mi je da ne može da nađe glumca kome bi poverio ulogu mladog Napoleona u filmu „Skaramuš”. Stajao je pored prozora, meni okrenut leđima. Da bih ga odobrovoljio, brzo sam navukao pramen kose na čelo, zavukao desnu ruku u prsluk, i zauzimajući Napoleonov karakterističan stav, rekao Reksu: „Šta se sekiraš. Evo ti mladog Napoleona!”. Naglo se okrenuo, nasmejao na moju šalu i rekao: „Šalio se ti ili ne, ali ti ćeš biti moj Napoleon!” Tako sam dobio ulogu u jednom od najvećih filmova ovog reditelja, uz nadnicu od 25 dolara - pričao je Slavko Vorkapić o svojim počecima na filmu.

Leta 1928. „Paramaunt” ga angažuje da radi specijalne efekte za nedeljnu platu od 200 dolara. Njegovo ime se još uvek ne pojavljuje na špicama „Paramauntovih” filmova, mada već radi kao koreditelj na ostvarenjima „Uzimam ovu ženu” sa Garijem Kuperom i Kerol Lombard.

Sa jednim od najpoznatijih američkih producenata Dejvidom Selznikom snima filmove „Viva Vilja” (1934) i „Dancing Lady” (1933). Korežiser je sa Džordžom Kjukorom filma „What Price Hollywood" (1932), sa kojim je snimio četiri ostvarenja, među njima i prvi Ketrin Hepbern („Bill of Divorcement"). Sa Selznikom 1934. prelazi u M.G.M, gde je narednih pet godina šef montažnog odelenja.

Tokom Drugog svetskog rata, Vorki u Njujorku snima propagandne filmove o ratnim naporima SAD, među kojima je i "Conquer By The Clock", koji se smatra jednim od najboljih. U to vreme režira i dokumentarce iz serijala „This Is America".

Gari Kuper hoda u mestu

Prezime Vorkapich u američkim filmskim krugovima i industriji izazivalo je respekt. Bio je sinonim za “nešto što je u svakom novom trenutku postaje simbol najefikasnijeg rešenja”. Stručnjak posebnog senzibiliteta.

Daroviti, pronicljivi Sremac i kod najpoznatijih svetskih reditelja pronalazio je greške.

„Dokazivao je da ukoliko se glumac snima pokretnom kamerom u hodu na neutralnoj pozadini, to izaziva utisak kao da šeta u mestu, poput šerifa Garija Kupera u Cinemanovom filmu ‘Tačno u podne’. U Kurosavinom ‘Rašomonu’ ukazuje na kadar u kome drvoseča nešto gleda – pa se očekuje u narednom da se vidi šta gleda – dok se u narednom kadru drvoseča gleda sebe kako gleda deo ženske odeće”, piše u knjizi “Slavko Vorkapić - Vizuelna priroda filma” (Clio).

U postratnom periodu Vorkapić radi kao profesor Univerziteta Južne Kalifornije, na kome drži predavanja o filmu kao umetnosti, o filmskom načinu izražavanja i o stvaralačkom filmu. Na tom univerzitetu ostaje do februara 1952, kada dolazi do prvih pregovora s jugoslovenskim vlastima. i povratka u domovinu posle 38 godina provedenih u inostranstvu. Profesor je prvoj generaciji studenata beogradske Akademije za pozorišnu i filmsku umetnost, član umetničkog veća „Avale filma”, režira „Hanku”, da bi se već posle tri godine vratio razočaran u Holivud.
Tokom cele filmske karijere Slavko Vorkapić slika i igra šah. Uči ga velemajstor i svetski prvak u šahu Kapablanka. Za Vorkija pet dolara za čas. Vorkapić umire 1976. godine nad šahovskom tablom u vili svoga sina u Španiji.

Scenario filma „Život i smrt holivudskog statiste br. 9413"

Izvesni mister Džons, koji mašta da postane filmska zvezda dolazi u Holivud sa preporukom do jednog filmskog producenta. Pismo niko ne čita. Završava u košu. Ipak ga uvode u registar statista i beleže mu na čelu broj 9413. Džons, gubi svoju ličnost i svoj jezik, počinje da govori praznim holivudskim jezikom, izraženim učestalim blebetanjem ba, ba, ba!... Mister Džons uredno dolazi svaki dan u preduzeće, ne bi li bio angažovan, ali na vratima uvek zatiče natpis: "No casting today" (Danas nema audicije).

S druge strane, neki mister Blak (ovu ulogu tumači Vorkijev zemljak, Voja Đorđević, u holivudskim krugovima poznatiji kao Voja Džordž) na čelu nosi br. 13, daleko bolje blebeće, izgovara bab, ba, ba..., bolje se smeši, bolje pokazuje profil i uspeva, dok mister Džons polako propada. Od svih ideala na filmu, ostaje mu samo onaj da ima 15 centi, kako bi u restoranu mogao da poruči pasulj sa svinjetinom. Najzad umire, odlazi na nebo gde pred nebeskim vratima nailazi na natpis: "Casting today" – "Danas audicija". Ruka anđela briše sa Džonsovog čela broj 9413 i na istom mesu crta zvezdu. To je “hepiend”, inače obavezan u holivudskim filmovima.