0
Tog 10. oktobra 1962. Ivo Andrić je iz ruku predsednika Josipa Broza Tita trebalo da primi Orden Republike sa zlatnim vencem. Svi su pozvani osim Andrića. Taj propust, bez presedana u strogom protokolu nekadašnjeg jugoslovenskog predsednika, otkriven je na sam dan predaje ordena.
Rutinskim telefonskim pozivom Mlađo Bogunović, Titov lični sekretar, upitao je tada već nobelovca da li ima kakvih problema u vezi sa dolaskom. Andrić koga je teško šta u životu moglo da iznenadi bio je zatečen. O prijemu nije obavešten.
Blažo Mandić, bio je dugogodišnji savetnik za medije predsednika Tita. Pouzdani svedok i učesnik brojnih Titovih susreta i razgovora sa svetskim državnicima, književnicima, filmskim i pozorišnim umetnicima.
Sećanja na mnoge od tih susreta ukoreničena su u njegovoj knjiizi “Tito – neispričano” (“Službeni Glasnik”). Pitao sam ga ove nedelje da li se nekim slučajem tih oktobarskih dana ‘62 protokolom bavio Miroslav Krleža?
Nasmejao se, objasnivši da je protokol dugo godina uspešno vodio staloženi, duhoviti, iskusni Splićanin dr Sloven Smodlaka. Ali, eto desilo se. Zanimljivo je, seća se Mandić, da su tog dana Ivo Andrić i njegova supruga Milica Babić u žurbi da li prečuli ili već iz nekog drugog razloga u Užičku rezidenciju stigli ranije.
Šampanjac i zdravica
Kako Jovan Veselinov, Bogdan Crnobrnja, Krste Crvenkovski i Dobrica Ćosić još nisu stigli Tito je sam izašao i primio Andrića i njegovu suprugu. Razgovarali su petnaestak minuta u malom salonu do njegovog kabineta. Tito je inače, prema rečima Mandića, izuzetno poštovao Andrića.
Pre šampanjca: zdravica. Andrićeva ravna, protokolarna, diplomatska. „Zahvaljujem vam, druže Tito, na ovom odlikovanju koje, primljeno iz vaših ruku, za svakog Jugoslovena predstavlja najveće priznanje“. Mnoge prethodne Andrićeve izjave o Titu bile su šireg poteza i “šetale su” oko opšteg mesta. Poput: “Sve aktivnosti nove Jugoslavije imale za cilj mir i slobodu čoveka, a njihov inicijator i rukovodilac bio je predsednik Josip Broz Tito”.
Ništa više, možda samo – manje. Manje i od bilo kog američkog predsednika, od Trumana do Kartera, koji nisu štedeli ni reči ni emocije govoreći o prvom komunisti koji je prekoračio prag Bele kuće.
Dobrica Ćosić, koji prisustvuje dodeli ordena Andriću, takođe ne štedi reči. Godinu dana ranije piše posvetu na romanu “Deobe“ koji Titu predaje na “Galebu“ – pre nego što je sam postao “kormilar” jednog drugog broda. Posvetu nalazim u Mandićevoj knjizi. Budući “Otac nacije“ piše:
“Drugu Titu, pod čijom sam zastavom osmislio svoj život, sa čijim je idejama narod moga jezika porastao u vekove sebi i svetu. Sa poštovanjem, ljubavlju i odanošću. Dobrica Ćosić”.
Krio je i šta čita
Iskrenost Andrić nije smatrao vrlinom, već nekom vrstom slabosti. Ne voli mnogo da priča, jer svaki govor otkriva čoveka budući da “ostaje bez odbrane predaje se ćudima slučaja i tuđe volje”. Oprezan je i sklon samokontroli Retkima je davao kartu za ulazak u njegov svet, jedna je od skica Andrićevog portreta u višeslojnoj, uporednoj analizi tri biografije Tita, Andrića i Krleže, Sime C. Ćirkovića (“Tri boje fraka” – Dereta).
Tu kartu u rukama nije imao ni Tito. A kako bi je i dobio kada je Ivo Andrić bio čovek sa snažnom i dubokom potrebom da se skriva, kako zapaža Nikola Milošević, toliko “da je krio i šta čita” ( Meša Selimović)
Zanimljivo je zapažanje Maja Nižetić Čulić, s čijim je mužem Jerkom, Andrić 1914. i 1915. delio stan i hranu u Marburgu (Maribor). Zadnja pošta – tamošnji zatvor. Maja je inače rođena sestra dr Zdravka Nižetića, jednog od napoznatijih jugoslovenskih oftalmologa, čiji sam hod po mukama i prolaz kroz “toplog zeca” Medicinskog fakulteta u Beogradu zabeležio u jednom od prethodnih tekstova.
On (Andrić) je stalno proganjan nekim strahom. On se sa strahom i rodio. Čini mi se da se zato kasno i oženio.Tako je i živeo: s jedne strane strah a sa druge samoća – piše Maja Nižetić Čulić (“Kazivanja o Andriću” – Radovan Popović).
Andrić zato i ne krije. ”Za mene je najbolje kada pišem, a ne govorim i kada se o meni ne piše i ne govori”. Ipak, izjavama on neretko ostavlja širu marginu za potekst. Bilo je tako i 10. oktobra 1962.
Na Titovo pitanje – koji je u Egiptu bio više puta – da li je posetio hramove i grobnice u Luksoru, Andrić odgovara potvrdno rekavši da mu se ”čini da je ceo narod brinuo o tome kako će se njegovi kraljevi osećati posle smrti”.
Veziri i janjičari
Andrić govori i o teškoćama pristupa turskim arhivima, što tada Bogdan Crnobrnja tumači njihovom, (turskom) istorijom koja je negativna u odnosu na nas.
Ne mora to da bude sasvim tačno – replicira Andrić, navodeći da su Turci u početku svoje vladavine u našim krajevima bili drukčiji. Ali mi ih pamtimo najviše iz njihovog dekadentnog doba. Velikih vezira u Turskoj bilo je iz redova Albanaca, Mađara, Srba, Hrvata, Crnogoraca… Tako visok položaj na Zapadu mogao je dostići samo neko sa visokim poreklom, pripadnik „plave krvi“.
To Andrićevo zapažanje izazvalo je opasku Dobrice Ćosića da je to “najviše zbog janjičara”.
– I na Zapadu su vrbovali mlade ljude i činili to isto što i Turci sa janjičarima. Samo na malo blaži način. Šta su bili arditi u Italiji? Pa i SS odredi u Nemačkoj? Manje-više što i janjičari – odgovorio je Andrić.
Za “Laž” – Svilen gajtan
Omer-paša Latas, jeste vrlo zanimljiva ličnost koja zaokupi čoveka, ali mi se ponekad učini da sam se previše zadržao na njegovom liku…
Posle ovog Andrićevih zaključka verujem da bi Franc Englbert, novinar berlinskog “Tagesšpigla” poskočio od radosti. Englbert je u tom dnevniku 1959. plasirao tekst “Jugoslovenski Pasternak. Bivši berlinski ambasador u nemilosti zbog romana “Laž” kojim Andrić napada Tita” navodeći da poznatom piscu partija uveliko prede “svilen gajtan”… O čitavoj, ne i jedinoj (ne)književnoj epizodi koje prate Andrića detaljno piše Dušan Glišović.
Za Nobelovu nagradu Savez književnika Jugoslavije 1958 predložio je pored Andrića i Miroslava Krležu, koji mu nije oprostio Nobela. Andrić bi bio mali, nepoznati pisac da nije bilo Nobela – rekao je Krleža. Da je “Jedini među nama, bogomdani pisac Miloš Crnjanski” nisu izjavili oni koji ni danas ne bi dali “Dva Andrića, za jednog Crnjanskog” – već sam Ivo Andrić.
Bonus video:
Andrićevi znakovi u Beogradu
