Samo ljudi imaju ovu stvar i niko drugi na planeti, a naučnici i dalje ne znaju zašto

Ipak, za tako upečatljivu karakteristiku, iznenađujuće je koliko malo znamo o njenoj evolutivnoj svrsi. Zašto smo onda jedina vrsta koja je ima?

Odgovor na to pitanje nije jednostavan, delom i zato što naučnici još nisu saglasni ni oko same definicije brade. Neki istraživači su tvrdili da i životinje poput slonova ili morskih krava imaju izbočine nalik bradi, ali one nemaju isti T-oblik koji kod ljudi jasno izlazi ispred donjih zuba. Zbog toga su pojedini naučnici prestali da posmatraju bradu kao jednu osobinu, već je definišu kao rezultat složene interakcije više delova glave i vilice.

„Brada je mnogo kompleksnija nego što se na prvi pogled čini. Ne može se opisati jednim parametrom, već je skup različitih morfoloških karakteristika“, objašnjava Skot A. Vilijams, evolucioni morfolog sa Univerziteta u Njujorku.

Bolje razumevanje funkcije brade moglo bi pomoći i u njenom preciznijem definisanju. Do sada je predloženo više mogućih objašnjenja.

Jedna teorija sugeriše da se brada razvila kako bi ojačala donju vilicu nakon što su se naši zubi smanjili, sprečavajući njihovo pucanje tokom žvakanja. Druga je povezuje sa govorom – idejom da brada služi kao oslonac za mišiće jezika. Postoji i pretpostavka da je oblik i izraženost brade rezultat polne selekcije.

Kako bi razjasnila ove dileme, Noren fon Kramon-Taubadel, evolucioni morfolog sa Univerziteta u Bafalu, pokušala je da utvrdi da li je brada nastala slučajno ili je direktan rezultat prirodne selekcije.

Ona i njen tim analizirali su desetine osobina povezanih sa veličinom lobanje i donje vilice, uključujući devet karakteristika specifičnih za bradu. Zatim su, koristeći evolucijsko stablo 15 hominoida – grupe koja obuhvata ljude, njihove fosilne pretke, gorile, šimpanze, orangutane i gibone – proučavali kako su se te osobine menjale tokom vremena u odnosu na ono što bi se očekivalo slučajnim razvojem.

Rezultati su pokazali da se ljudska lobanja razlikuje od lobanja naših predaka više nego što bi se očekivalo s obzirom na proteklo vreme. Ipak, samo tri od devet analiziranih osobina vezanih za bradu ukazivale su na direktan uticaj prirodne selekcije.

Zaključak istraživanja, objavljenog u časopisu PLOS One, sugeriše da bi brada mogla biti ono što se u biologiji naziva „spandrel“ – termin preuzet iz arhitekture koji označava osobinu nastalu kao nusproizvod drugih procesa. Ovaj koncept su 1979. godine uveli evolucioni biolozi Stiven Džej Gold i Ričard Levontin, kako bi osporili ideju da svaka osobina mora imati jasno definisanu svrhu.

„Izgleda da bradu imamo zato što je strukturalno neizbežna, a ne zato što se razvila da bi imala određenu funkciju“, navodi fon Kramon-Taubadel. „Sve više istraživanja pokazuje da razlike koje smo smatrali ključnim između ljudi i drugih primata mogu nastati i kao rezultat slučajnih evolutivnih procesa.“

Prema njenim rečima, rezultati su snažno povezani sa velikim prekretnicama u ljudskoj evoluciji, poput uspravnog hoda i razvoja većeg mozga.

Ipak, i dalje nema konačnog odgovora. Na primer, nije jasno kada se tačno razvio govor, pa je teško utvrditi njegovu vezu sa bradom. I dok Vilijams prihvata mogućnost da brada nema specifičnu funkciju, ističe da to ne znači da je bez značaja.

„Brada je i dalje jedna od ključnih odlika naše vrste i prisutna je, u nekom obliku, kod svakog čoveka na planeti“, zaključuje on.