Foto-istorija: Micić bi danas imao milione, a umro je bez ičega u Domu za stare

Vlasnik upravo te kolekcije preminuo je u Kačarevu, na pomoćnom krevetu u hodniku Doma za stare. Vrata zdravstvenih ustanova za njega su bila zatvorena. Bez zdravstvenog osiguranja kao i penzije, prodavao je žvake na Kalenić pijaci - da bi preživeo. Stizale su iz tršćanske Pravoslavne opštine. Nije "žvaka" - istina je.Tačno pre 100 godina štampan je prvi broj časopisa "Zenit". Iste 1921. objavljen je "Manifest Zenitizma". Ove godine je i pola veka od smrti Ljubomira Micića.

Ima zejtina - Nema Zenita?- Parafrazirate slogan "Nema zejtina - Ima Zenita", kojim se reklamirala izložba s pratećim manifestacijama "Zenit i avangarda dvadesetih godina" u Narodnom muzeju (1983.), u vreme užasne nemaštine, uzavrelih političkih, ekonomskih, društvenih i, razume se, kulturnih odnosa posle Titove smrti, na različit, nimalo lepši način od onoga što danas živimo - objašnjava dr Irina Subotić, pouzdani poznavalac Micićevog dela.Oficijelnim ustanovama kulture Micić, zenitizam nije "crveno slovo" u kalendaru. Odličan je pokazatelj to što se stogodišnjica Zenita i pedesetogodišnjica smrti Ljubomira Micića obeležavaju privatnim inicijativama, kao što je Galerija RIMA (Kragujevac-Beograd) učinila dokumentarnim izložbama, reprint izdanjima i velikim zbornikom Sto godina časopisa Zenit 1921-1926-2021, objavljenim u saradnji sa Institutom za književnost i umetnosti, gde su izneta mnoga kontekstualna tumačenja novim teorijskim i metodološkim pristupima.

Mladi umetnici su dali svoja viđenja na izložbi "To se nije dogodilo"; organizovan je susret studenata likovnih akademija Beograda i Zagreba; u Sloveniji je međunarodna zoom-konferencija "Kosmički anarhizam" bila posvećena i Zenitu... Ima niz drugih događaja. A ustanove koje čuvaju Micićevu zaostavštinu imaju svoje prioritete, izgleda ipak da se sprema neko iznenađenje - najavljuje naša sagovornica.Možda će se, ne samo kritičari, upitati čime nas je Micić zadužio da bi mu se odužili. Nedavna izjava Slobodana Šijana, koju je čuo od kustosa muzeja da se stručnjaci iz sveta interesuju samo za Zenit, na drugi način valorizuje proskribovanog osnivača zenitizma.

Bio je to redak trenutak kada su se ideje naše kulture približile autentičnim, originalnim, a ne podaničkim stavovima, onome što se paralelno dešavalo u svetu. Istovremeno Micić je veoma kritički pisao o oveštaloj tradiciji, konzervativnim institucijama i autoritetima svih vrsta kako kod nas tako i u Evropi, verujući da se novi čovek stvara kroz novu kulturu i umetnost,smatra Subotićeva. Ni danas za to nema razumevanja.Kako bubanj kažeIrina Subotić je poznavala Micića, razgovarala sa njim, sačuvala od nestanka njegovu vrednu kolekciju, baš kao što je i Micić sačuvao glavu u komunizmu ali i sve ono čime je želeo da bude zapamćen u istoriji. Nisu te sreće bili mnogi njegovi savremenici- podseća Subotićeva.Ako bi se nečija izložba naslovom našla preko vrha cele strane nekadašnje "Borbe" loše joj se pisalo. Posle otvaranja Izložbe "Zenit i avangarda 20-ih godina" u Narodnom muzeju, Radivoje Cvetićanin ("Utaja Srbijanstva, slučajno ili ne") "uzima meru" Miciću, Irini Subotić i Vidi Golubović.

Izložba je bila obaveza kustosa da prikaže zaostavštinu, neposredno pre toga dodeljenu Muzeju. Pored Micićeve prepiske, dokumenata, fotografija, knjiga i časopisa, bila su prvi put izložena dela iz Zenitove zbirke: Šagala, Kandinskog, Arhipenka, Petrova, Sajsla, Bijelića, Gecana, Moholi-Nađa, El Lisickog, Branka Ve Poljanskog...- Mogli smo očekivati da neće svi ceniti tu zaostavštinu, ali zaista je bilo neočekivano da nas sekretar CK SK Srbije napada zbog nečega čega na izložbi nije bilo, seća se tih dana Subotićeva.Fenomen "dugog sećanja"Zbog kontakata sa Micićem njoj su vrata Marka Ristića - pre izložbe - bila zatvorena, dok je Bogdan Bogdanović izložbu otpisao, a da je nije ni video. Pa otkud onda iznenađenje?- Nisam verovala da će Micić i mrtav biti nepodoban i da će njegovi "gresi" iz 1940. biti povampireni i instrumentalizovani u dnevnopolitičke svrhe. Taj fenomen "dugog sećanja" sjajno objašnjava Goran Miloradović u svom tekstu "Manifest srbijanstva - Post festum", objavljenom u pomenutom Zborniku. Istina, Kaća Samardžić, koju sam znala iz Udruženja književnih prevodilaca, upozorila me je da je njen suprug Rade Konstantinović "jako ljut" jer se ne poštuju njegovi stavovi o Miciću. Odgovorila sam da Micić nije predstavljen kao pesnik, već njegova zaostavština, ali, očevidno, to nije bilo dovoljno tumačenje. Onda je Vilijam Abramčik u svom tekstu poredio nasleđe beogradskih nadrealista i zenitista, svakako na štetu nadrealista, što je bio, mislim, znak da Micića treba ponovo razapeti na krst, ali i sve koji nastoje da ga rehabilituju.

Autor izložbe koji se posle naslova: "Ključ za evropeizaciju Balkana" preko noći suoči sa: "Micić između ludosti i nacionalizma" ili "Materijal za psihijatra" mora bar čudno da se oseća. Telefonski pozivi kolege Ješe Denegrija, kao i drugih, uz uveravanje da je sve urađeno krajnje profesionalno i da je obogatilo našu istoriju umetnosti, pomogli su da autori Izložbe mirnije sačekju kraj kampanje. Izložbu je kasnije nekoliko kritičara proglasilo za najznačajniji događaj sezone. Zenitizam je ponovo bio deo svetske porodice avangardnih pokreta.Ostaje utisak da se zenitizam tumači po ideloškom ključu i da je Micić i danas pod nadzorom. Subotićeva smatra da Micić i zenitizam pre izazivaju nelagodu svojim kontroverzama: kako tumačiti boljševika sa Banije, anarhistu, internacionalistu, antihrvata, nacionalistu, antikomunistu, antiklerikalca koji je živeo od pomoći Pravoslavne opštine, antievropejca poštovanog u Evropi koji je na Balkanu video nove, sveže snage za preporod sveta kroz novu kulturu i umetnost.