Ovog meseca, ove godine, navršava se jedan vek od pokretanja časopisa Zenit (1921-1926, najvažnijeg jugoslovenskog avangardnog glasila, a ovoj stogodišnjici beogradska Galerija “Rima” posvećuje dokumentarnu izložbu, prvu u nizu aktivnosti kojima će obeležiti ovaj jubilej.
Piše: Milena Marjanović
Zenit je jedino jugoslovensko glasilo koje je s početka dvadesetih godina 20 veka bilo uključeno u međunarodna avangardna strujanja. Razlog za koju reč o onome što na izložbi može da se vidi, a potom o njegovom jugo-balkanskom i avangardnom usmerenju.
Eksponate čine originalni primerci Zenita, Zenitovih izdanja i dokumentarnog materijala. Prvi deo izložbe prati period osnivanja časopisa Zenit, vreme od prvog broja izašlog u Zagrebu 1. februara 1921. godine kao Internacionalna revija za novu umetnost, preko preseljenja redakcije u Beograd 1923. i konačne zabrane časopisa, po publikovanju poslednjeg, 43. broja, decembra 1926. godine. Drugi deo izložbe posvećen je periodu emigracije, kada njegov osnivač Ljubomir Micić svoj književni rad nastavlja u Parizu.
Po povratku u Beograd 1936. godine, pa sve do svoje smrti 1971, Ljubomir Micić je nastojao da afirmiše i Zenit i zenitizam: dogodilo se to tek 1967. godine, kada je Miodrag Protić (tada upravnik Muzeja savremene umetnosti) promovisao izložbu “Treća decenija. Konstruktivno slikarstvo“, a potom kada su Irina Subotić i Vidosava Golubović u Narodnom muzeju (1983) priredile prvu izložbu posvećenu samo ovom pokretu pod naslovom “Zenit i avangarda dvadesetih godina“. Sledile su druge izložbe, studije, filmovi i emisije, reprinti svih brojeva Zenita koje je objavio Ranko Horetzky u Zagrebu, fototipsko izdanje koje je napravila Narodna biblioteka Srbije u Beogradu, ali kao da je ostalo mnogo toga nedorečenog.
Noseći predznak jugoslovenstva, spočitavanog iz raznih uglova, ideja o zenitizmu kao novoj balkanskoj umetnosti bila je pregolem zalogaj posle ratne kataklizme, kako za Zagreb tako i za Beograd. Izložba prati sudbinu avangardnog časopisa Zenit koja je povezana s sudbinom glavnog urednika časopisa Ljubomira Micića. Dakle, ko je Micić i kojih je okova egoistične Evrope i zapeklog, jalovog akademizma hteo da se oslobodi i time sebi stavio krst na leđa koji je do smrti teglio.
Ljubomir Micić (1895-1971) je pesnik i prevodilac, kritičar, glumac, ideolog zentizma o kome na Zapadu pišu kao o futuro-dada-ekspresionističkom pokretu. Redakcija Zenita imala je dva sedišta, prema čemu se istorija časopisa i deli na dva perioda – zagrebački (1921-1923) i beogradski (1923-1926). Časopis je imao i krug saradnika iz inostranstva, među kojima su: V. Kandinski, K. Maljević, A. Rodčenko, A. Blok, V. Majakovski, A. Modiljani, F. Marineti, E. Šile, kao i jugo-otadžbine: S. Vinaver, B. Tokin, Mih. S. Petrov, J. Bijelić, V. Biler, J. Sajsel/ Jo Klek…
“Poseban istorijski značaj Zenita leži u tome što je afirmacija avangardnih umetnika omogućila Ljubomiru Miciću da sa njima ostvari kontakte i dođe u posed njihovih umetničkih radova… Od svoje kolekcije Micić se neće odvojiti čak ni tokom Drugog svetskog rata ili u posleratnim godinama kada je živeo na rubu egzistencije… Dela iz kolekcije su prvi put predstavljena široj javnosti na Zenitovoj međunarodnoj izložbi nove umetnosti koju je Micić sa puno napora priredio u sali Muzičke škole ‘Stanković’ u Beogradu aprila 1924. godine.”, navode Nevena Martinović i Marija Stanković u tekstu koji prati izložbu.
„Na ovoj izložbi prvi put su u Beogradu predstavljena dela velikih umetnika poput Kandinskog, Arhipenka, Lisickog, Delonea, Gleza, Moholj-Nađa i drugih. Nakon Micićeve smrti njegova celokupna umetnička zbirka ući će u kolekciju Narodnog muzeja u Beogradu, sa izuzetkom slike Jovana Bijelića ‘Borba dana i noći’ koja se čuva u beogradskom Muzeju savremene umetnosti. Zahvaljujući Micićevoj umetničkoj kolekciji koju je izgradio prvenstveno zahvaljujući ugledu kao urednik Zenita i koju je posesivno čuvao do kraja života, srpski muzeji danas baštine izuzetno značajne radove jugoslovenskih i inostranih autora iz dvadesetih godina 20. veka“, zaključuju autorke izložbe.
A da li je zenitizam s Micićem na njegovom čelu koga su u “Pravdi” nazivali demonom jugoslovenske književnosti bio antievropejac. Nije. Balkan nije odvajao od Evrope (uostalom izbegao je u Francusku kada je Zenit zabranjen zbog ideološki škakljivog teksta “Zenit kroz prizmu marksizma“ u broju 43 od decembra 1926): nije želeo evropeizaciju Balkana ali jeste balkanizaciju (u Micićevom značenju: ozdravljenje) Evrope, uz veliko poštovanje prema ruskim umetnicima koji netom ili nakon Oktobarske revolucije (pošto je službeno zavladao socrealizam) stižu u Evropu, zaodenuti plaštom otkrovenja nazvanim ruska avanagarda. Micić je bio uveren da “Evropa može samo da se ponovo rodi, oplođena sirovom snagom i novim semenjem, a nikako da se preporodi sama iz sebe”. Pledirao je “za novu, veliku rabotu postavljanje prvih temelja balkanskoj kulturi i balkanskoj civilizaciji“ i za barbargenija koji je “nosilac nesentimentalne, sirove vitalnosti“. (Zenitozofija ili energetika stvaralačkog zenitizma, Zenit, Zagreb, 1924, br. 26-33, 1-5. Više u delu: Ljubomir Micić, Barbarogenije decivilizator, izvorno štampanom u Francuskoj, 1938. godine pod naslovom Barbarogenie le Décivilisateur).
Upravo taj pojam barbargenija izazvaće građanskog pisca Miroslava Krležu da o njemu raspravlja u tekstu Dijalektički antibarbarus (1939). Jugoslovensko mesijanstvo kulturnog maršala Krleže prozreli su i Micić i Vinaver. Ljubomir Micić piše u uvodniku svog Zenita: “Ono što se krijumčari pod tim imenom zaudara na gnjilo, uvenulo voće iz prošlog stoleća. Neko jugoslovensko mesijanstvo pod maskom laži i samosvesne obmane.”
Obratite pažnju na prvu stranu (naslovnu) prvog broja Zenita, i Micićev tekst na njoj “Čovek i umetnost“ u kome proklamuje: “Naš ulaz u treći decenij 20. stoleća neka bude borba za čovečnost kroz umetnost“. Bila je to humanisička reakcija jednog barbarogenija na posrnuće civilizacije s bremenom Velikog rata. Upravo smo ušli u treću deceniju 21. veka tražeči još jednom eliksir života posle smrti.
Iz Zenit-manifesta
● Molijeru skidamo mirisnu i masnu periku: ostaje prazna glava kraljevskog i dvorskog dobavljača ludosti.
● Danteu deremo katoličku crnu mantiju: ostaje golotinja crkvenog Lucifera koji samo za se želi Raj i za sve druge Pakao.
● Šekspiru čupamo talijansku bradicu: ostaje samo patos lorda Bejkona i homoseksus danskog kraljevića Hamleta s otrcanim „Bit ili ne bit“.
● Kantu vadimo mozak i režemo pupak: ostaje zdravi razum germanske filozofije na vršcima naših tupih nokata.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar