0
Pjer Žalica nastavlja da analizira muke i bol posleratne Bosne i svojim novim, možda i najboljim do sada filmom, "Praznik rada" kreira verovatno i "najjugoslovenskije" Žalicino izdanje koje će, bez obzira na kojoj ste strani bili u ratu (ako ste bili), da vam dočara šta je izgubljeno, koliko se i dalje gubi i kako baš ništa (naročito) nije dobijeno.
PRAZNIK RADA (2022, r. Pjer Žalica)
On svoj film situira u jedan komšiluk u Sarajevu par dana pre, moglo bi se reći, jednog od najjugoslovenskijih praznika- „Prvog maja“, praznika rada. Na okupu je standardna ekipa iz komšiluka (koja je preživela rat), ali i srpski i bošnjački gastarbajteri koji su svratili do „svojih“ (Žalica se sve vreme igra time šta kome znači „kod nas“ i gde je to). Sve deluje da nam se sprema jedna prozaična satira, a onda policija uhapsi jednog od komšija, Fudu, koga Žalica nikada ne prikazuje.
Sutradan se ispostavlja da je Fudo pao zbog ubistva srpskog snajperiste i cele njegove porodice, koji je imao gnezdo u kući pored njegove majke. Komšije sada ne znaju da li je u redu da proslavljaju „Prvi maj“, za koji je „sve spremno“, a onda stvari postanu još gore…
Žalica još jednom nalazi načina da okupi svoje sunarodnike i da ih onda protrese, a da iz njih poispadaju sve „rane na srcu“ koje zapravo otkrivaju pravu temu njegovog filma- da je u Bosni i dalje u toku suživot ljudi, gde se svi ustežu od istine i bola, umesto da žive jedni s drugima. „Kao što se nekada živelo u Jugoslaviji“, dodaće, kada Srbin Sava i Bošnjak Zuna budu imali oštru raspravu o tome ko je za koju zemlju zapravo ratovao, kao i da li je bolje onima koji su pobegli ili ostali.
Nikome od naših junaka nije ni dobro, a ni bolje. I Žalica, iako režira prilično rutinski, kao da je u pitanju televizijski film, višestruko to nadoknađuje kao scenarista „tipičnim likovima autentičnih sudbina“ (kojih, izgleda, u Bosni nikad ne manjka), odlično vođenim i funkcionalnim sukobima koji, zapravo, najviše diskutuju sa gledaocem.
Za razliku od obilja srpskih reditelja koji nam tobož okreću ogledalo, Žalica svojoj raji i pljuje u lice i okreće im ogledalo, a možda im udari i po koji šamar. A onda zajedno plaču. Za zemljom koje više nema. Nad zemljom koju imaju. I još im na sve kiša pokvari i ono malo lepih planova.
Ocena: 9/10
Bonus video: Jovana Stojiljković o 51. Festu