Favoriti Sarajevo film festivala: Ratne devedesete u Beogradu i žena devica u pedesetim godinama života

Piše Dejan ŠapićOd osam ostvarenja uglavnom debitanata ili autora koji iza sebe imaju tek jedan film, publika je mogla da pogleda filmove iz Austrije “Evropa” rediteljke Sudabeh Mortezai, dva naslova iz Grčke “Medium” Christine Ioakeimidi i “Životinja” Sofije Exarchou (autorke čiji je film “Park” pobedio na Paliću 2017. i osvojio brojna priznanja na festivalima širom sveta), dva filma iz Rumunije “Sloboda” nama starog znanca Tudora Giurgiua (Parking, Why me, Of Snails and Men...) i “Tigrica” Andreja Tanasa, ukrajinski “La Palisada” Philipa Sotnychenka. Preostala dva filma iz takmičarskog programa su zapravo razlog pisanja ovoga teksta. U pitanju su dva sjajna ostvarenja koja su moji favoriti za nagrade koje večeras objavljuje žiri festivala.“Lost Country” Vladimira Perišića srpski film rađen u koprodukciji sa Francuskom, Luksembrurgom, Hrvatskom i Katrom imao je premijeru na Kanskom festivalu u prestižnom programu “Nedelja kritike”. Već se dosta pričalo o njemu proteklih meseci, ostalo je samo da ga pogledamo. I odgledasmo ga... i oduševismo se.... bar većina nas koja je pratila Sarajevo film festival.https://www.youtube.com/watch?v=NYZYw3P9SRIIntrigantna priča o ratnim devedesetim, Beogradu, demonstracijama, krađi izbora... Sve ono o čemu već praktično sve znamo i što smo već preživeli. Zanimljivo je da se priča u filmu Perišića donekle poklapa sa njegovim životnim spletom okolnosti. U tome je inovativnost filma, sasvim drugačiji pogled na taj period iz ugla nesnađenog petnaestogodišnjaka. Glavni junak filma Stefan je srednjoškolac (odlična uloga mladog Jovana Ginića) čija majka (Jasna Đuričić) je visoko pozicionirana u tadašnjoj partiji na vlasti SPS Slobodana Miloševića koja je 1996. pokrala izbore zbog kojih su pokrenute studentske demonstracije.Mladić je razapet između voljene majke i okruženja, bliskih prijatelja iz škole. Ne zna kome da veruje, demonstrantima koji osuđuju vlast i protestuju ili rođenoj majci za koju kažu da laže o pokradenim izborima obraćajući se narodu sa televizije. Od samog početka filma imamo zbunjenog Stefana koji vrlo malo govori, a svoja osećanja prenosi pogledima i mimikom, bez jasnog stava oko tada gorućih problema koji ga okružuju.Zamišljen nad događajima koji se vrlo brzo odigravaju, sa jedne strane predstavlja tipičnog mladića tog doba iz sredine ratnih devedesetih, a s druge privilegovanog sina moćne partijske glasnogovornice (u realnosti to nije njegova stvarna majka Nada Popović Perišić koja je tada bila ministarka kulture, već bi pre mogla biti Gorica Gajević generalni sekretar SPS) čije privilegije uporno odbija.Reditelj se odlučio da snima sa 35mm trakom koja ima šum u slici i podseća upravo na snimke sa video-kaseta koje smo gledali devedesetih. Time pocrtava dokumentaristične prikaze događaja iz tog vremena. Nad Stefanom je konstantna presija što je sin partijskog rukovodioca koja ide dotle da se i njegovi najbolji prijatelji iz razreda okreću protiv njega i na neki način ga odstranjuju iz društva. Tokom filma, kako se demonstracije protiv režima razbuktavaju, tako autor glavnog junaka prisiljava da se opredeli na čijoj je strani. Što on na kraju i uradi. Vešto gradeći karaktere junaka i njihove pozicije u društvu oko Stefana, jedino njega ostavlja indiferentnog vodeći ga ka neočekivanom raspletu.Treba odati priznanje Vladimiru Perišiću koji je dao sasvim novo svetlo događajima iz 90-tih praveći realistično ostvarenje sa jasnim uzorima francuskog filma (čiji je i bio đak, gde je završio filmsku školu) pre svega Žana Lika Godara, sa jasnim stilom i referencama na klasike jugoslovenskog crnog talasa.

Drugi favorit za najveće priznanje festivala je gruzijski film "Kok, kos, kupina" autorke Elene Naveriani. Kao i njen prethodni naslov “Mokri pesak” (2021) tipično je autorski i u najmanju ruku neobičan film. Dok smo u prethodnom ostvarenju gledali intrige meštana jednog malog morskog mesta na obali Gruzije posle smrti njihovog komšije i sahrane koju treba da obavi njegov najbolji prijatelj, u novom filmu neobičnog naslova “Kos, kos, kupina” (glavna junakinja sluša cvrkut ptice kos dok bere kupine na nepristupačnim brdima) seosko okruženje i palanačke intrige meštana male zajednice gde se sve zna je praktično preslikana atmosfera junaka iz prethodnog filma sa nešto izmenjenim ambijentom.Autorka Neveriani ostaje na poznatom terenu i nastavlja da istražuje sudbine malih ljudi u zabačenim sredinama. Ovoga puta mnogo ubedljivije sa pričom o ženi koja potiče iz patrijahalne porodice, živi sama, ima prodavnicu prehrambene robe i u 48. godini je još uvek nevina. Verovatno vam ovo smešno zvuči, možda i sumanuto i i pitate se kakve to filmove gledam, ali verujte mi... radi se o vanredno dobrom filmu prefinjene estetike.https://www.youtube.com/watch?v=syyg2EB0QRIGlavna glumica Eka Chavleishvili koja se pojavljuje i u njenom prethodnom filmu “West Sand” je ostvarila izvrsnu ulogu žene koja otkriva ljubav i seksualnost u poznim godinama. Sa čovekom njenih godina koji joj dostavlja robu u prodavnicu ona započinje ljubavnu romansu. Sve se odvija u najvećoj tajnosti jer je izabranik oženjen, a mala sredina u kojoj žive je toliko senzitivna i na najmanja odstupanja od uspostavljenih društvenih normi.Film pleni šarmom i neverovatnom energijom koju u najvećoj meri nosi glavna glumica. Pokazuje kako se u samo nekoliko trenutaka jedan život može u potpunosti preokrenuti i dobiti novi smisao. Originalna priča o tome ko je i koliko srećan... Da li su to oni što imaju mnogo dece i unučića koji su nevaspitani i neposlušni, žene sa nevernim i lenjim muževima ili se sreća može pronaći u samome sebi. “Kos, kos, kupina” je za svaku preporuku što će nam verovatno i potvrditi žiri večeras na objavi filmskih nagrada.Bonus video: Ekipa filma "Čuvari formule" na Sarajevo film festivalu