0
Inspirisani uređajem napravljenim 1950-ih, glupa umetnika i naučnika napravila je "Dreamachine" koja će, prema njihovom mišljenju, proizvesti besplatna transcendentalna iskustva 100.000 Britanaca i "ujediniti zemlju kroz zajedničke halucinacije".
Jednog dana 1958. godine Brion Gisin je doživeo transcendentalno iskustvo na putu za Marsej. Treperenje sunčeve svetlosti kroz drvorede pored puta i brzina autobusa kojim se vozio pokazali su se optimalnim, ili je bar tako mislio, da ga dovedu u stanje halucinacije nalik snu.
– Ogromna poplava intenzivno svetlih šara u natprirodnim bojama eksplodirala je iza mojih očnih kapaka: višedimenzionalni kaleidoskop koji se vitlao kroz svemir – priseća se Gisin – Bio sam izbrisan iz vremena. Bio sam u svetu beskonačnog broja. Vizija je naglo prestala kada smo prošli drveće.
Gisin, avangardni umetnik i pesnik, možda najpoznatiji po metodi koja je inspirisala Dejvida Bouvija da kreativno nasumično bira svoje tekstove, bio je odlučan da stvori gedžet koji bi mogao da navede druge da iskuse ono što je imao tokom svog putovanja autobusom – živopisne iluzije pokretnih šara kada su treperava svetla sijala kroz zatvorene kapke. Nakon razgovora sa romanopiscem Vilijamom Barouzom i studentom matematike Kembridža Ianom Somervilom, Gisin je osmislio cilindrični uređaj koji je nazvao „Dreamachine“, koji je opisao kao „prvi umetnički objekat koji se može videti zatvorenih očiju“, piše „The Guardian„.
– „Dreamachine“ će probuditi čovečanstvo – nadao se Gisin – i osloboditi nas od pasivnih konzumenata masovno proizvedenih slika. Gisin se nadao da će zameniti svaki televizor u svakom domu u SAD i učiniti nas kreatorima sopstvenih bioskopskih iskustava. Možda ste primetili da se to nije dogodilo.
Šezdeset četiri godine kasnije, Dženifer Kruk, umetnička producentkinja i direktorka Collective Act-a, specijalizovanog za sprovođenje izazovnih događaja na javnim mestima (sagradila je – i spalila – hram od 72 stope (22 metra) koji je nastao u zoni između protestanata i Katoličke zajednice u Severnoj Irskoj, i tako napravila rekonstrukciju najveće pobune porobljenih ljudi u istoriji SAD) adaptirala je „Dreamachine“ za naše doba. Zahvaljujući Netflix-u i društvenim mrežama i medijima, rizikujemo da postanemo „zalepljeni“ za ekran i iskustveno pasivniji nego što je Gisin ikada mogao da zamisli u svojim najgorim noćnim morama.
U saradnji sa neurofizičarima, filozofima, nagrađivanim umetnicima i trance muzičarima, Kruk je stvorila „Dreamachine“ 21. veka koji će tokom ove godine posetiocima nuditi besplatna transcendentalna iskustva bez potrebe za ilegalnim halucinogenim drogama.
Posetioci će ući u prostoriju i sedeti u krugu pre nego što zatvore oči. Kruk je pozvala arhitektonski kolektiv „Assemble“ da stvori okruženje koje je optimalno za izazivanje transcendentalnih iskustava, ali u kojem je tehnologija skrivena i time ostvaren optimalan potencijal za izazivanje stanja halucinacije.
Anthony Engi Meacock iz „Assembla“ uradio je magistarski rad o Gisinovoj „Dreamachine“, tako da je tačno znao šta Kruk želi. Meacock procenjuje da je proveo 40 sati u različitim iteracijama „Dreamachine“ i da okolina menja prirodu i intenzitet iskustava koja je imao.
– Nivoi udobnosti, bilo da ste ležali ili sedeli, kako su posetioci bili locirani u odnosu na izvor svetlosti – sve ovo je u potpunosti promenilo prirodu iskustva koje stvaraju efekti svetlosti – kaže Meacock.
Dok je Gisinova „Dreamachine“ dizajnirana da stimuliše intenzivna, subjektivna iskustva, nova „Dreamachine“ je kolektivna verzija.
– Gisin je stvorio objekat, a ja sam želela da stvorim iskustvo – kaže Kruk – Njegova je veoma subjektivna, prilično nalik transcendentalnom iskustvu koje je imao u autobusu.
U ovome je bila inspirisana odlaskom na svirku u Kraljevskoj festivalskoj dvorani 2014. Džona Hopkinsa, elektronskog muzičara koji je sarađivao sa Brajanom Enom i Koldplejom, i koji je obezbedio muzičku scenografiju za novi „Dreamachine“.
– Teško je opisati šta se dogodilo – priseća se ona – ali jedan momak u našem redu je počeo da pleše, a onda se činilo da svi plešu. Osećala sam se kao da je to ovaj transcendentalni trenutak.
Hopkins, čiji najnoviji album, „Music for Psychedelic Therapy“, daje osećaj njegovog doživotnog interesovanja za pristup alternativnim stanjima kroz muziku, jogu i meditaciju, naglašava vrednost podvrgavanja takvim transcendentalnim iskustvima u grupnim okruženjima.
– To je kao razlika između pevanja solo i u horu. Postoji eksponencijalno poboljšanje iskustva u kolektivu – kaže Hopkins.
Ali kakva je vrednost postizanja ovih alternativnih stanja?
– Važna stvar u vezi sa ovim praksama je gubitak ega i početak zajedničkog iskustva – ističe Hopkins – Ovo su alternative našoj naučenoj svesti o stvarnosti. Mislim da smo evoluirali da bismo imali druge oblike svesti. Za starosedelačka plemena u Amazoniji, ta alternativna stanja svesti postaju deo zajedničkog iskustva svakodnevnog života. Živimo u društvu koje ne veruje u to.
Hopkins veruje da, nakon protekle dve godine, čeznemo za kolektivnim iskustvima i dubljim ličnim iskustvima: „Dreamachine“ može da pruži i jedno i drugo.
– Došlo je do pada opšteg mentalnog zdravlja i želje za drugačijim životom. Po mom mišljenju, odgovor pronalazimo kada pogledamo u sebe.
Anil Set, profesor računarske neuronauke na Univerzitetu u Saseksu, nada se da će projekat „Dreamachine“ britanskoj javnosti istaći težak problem svesti i bogatu unutrašnju raznolikost ljudskih mentalnih života.
– Navikli smo na, takoreći, spoljašnju raznolikost – boju kože, različite sisteme verovanja. Kada ljudi izveštavaju šta su iskusili u „Dreamachine“, to nam pokazuje nešto što me je opsedalo godinama: unutrašnju raznolikost. Vaše iskustvo plave boje može se razlikovati od mog, ali jezik sugeriše da su isti. U stvari, možda jezik funkcioniše zato što vodi računa o ovim razlikama – kaže Set.
Uključio se da podstakne interesovanje javnosti za to šta je svest i kako percepcija funkcioniše, i da pozove publiku da učestvuje u jednom od najvećih britanskih naučno-istraživačkih projekata. On se nada da će 100.000 ili više posetilaca biti uključeno u turneju Dreamachine-a u London, Kardif, Belfast i Edinburg ove godine u okviru Unboxed festivala vrednog 120 miliona funti koji je naručila vlada Tereze Mej da proslavi britansku genijalnost.
Ali šta se dešava kada treperenje svetla izazove halucinantna, čak i psihodelična iskustva koja je Gisin opisao?
– Geometrijske i kaleidoskopske slike koje ljudi vide mogu biti vizuelni korteks koji nam otkriva svoju strukturu. Ovi treperavi svetlosni efekti mogu nas navesti da vidimo korteks. To nikako nije sigurno, ali računski modeli sugerišu isto toliko.
Kao i Gisin, Kruk se nada da njen „Dreamachine“ moći da proizvede revoluciju u čovečanstvu – „Širom zatvorenih očiju, mogli bismo otvoriti portale percepcije šire nego ikada.“
– Imamo ovaj veliki organ koji je sposoban za toliko, a koristimo ga tako malo. Moj san je da bi „Dreamachine“ mogao biti nova vrsta sekularnog hrama. Zaista želim da to promeni svet – zaključuje Kruk.
Bonus video: Najinteligentniji ljudi sveta
