"U Argentini se pevalo - Napićemo se srpske krvi. Ali kada sam pružio ruku Srbima, to mi je promenilo život": Ispovest hrvatskog novinara, teologa i književnika Draga Pilsela

Jedan deda bio je saradnik Gestapoa, drugi ustaša, a otac - telohranitelj Ante Pavelića. Okružen mitovima o "slavnoj NDH" i "blajburškoj tragediji", hrvatski novinar, teolog i književnik Drago Pilsel, rođen u Argentini, odrastao je u svetu u kojem se lojalnost nije dovodila u pitanje. Delić tog odrastanja ali i buru koju je preživeo kao već stasao čovek Pilsel je sabrao u autobiografiji koju je naslovio - "Argentinski roman". U ovoj intimnoj ispovesti, koju je objavila "Laguna", autor piše o detinjstvu, veri, porodici i nasleđenoj ideologiji, ali i o ličnim zabludama, gubicima i sporom izlasku iz "sudbinskog" identiteta.

Iako je knjiga, pre svega, autobiografija, kroz iskustvo autora, koji je lično poznavao Antu Pavelića i pretposlednjeg papu, i prijatelj je patrijarha Porfirija, ujedno je i svedočanstvo krucijalnih događaja 20. veka, poput stradanja civila u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Blajburga, iseljavanja simpatizera nacizma preko "pacovskih kanala" u Argentinu posle Drugog svetskog rata, peronizma i Videline diktature, rata na prostoru bivše Jugoslavije, pokušaja kanonizovanja Alojzija Stepinca… Delo Draga Pilsela kazuje i kako se jedan buran život može promeniti, ali ne naglo.

- Taj buran život još nije gotov - kaže kroz smeh za Nova.rs Drago Pilsel i objašnjava kako je tu buru uspeo da spakuje u tristotinak strana autobiografije:

- Ja sam 2000. godine započeo psihoterapiju. Trajala je četiri i po godine i onda sam sve to "žvakao" skoro deset. Kroz psihoterapiju sam shvatao kuda da se usmerim, kako da hendlujem emocije, a onda je počeo proces introspekcije za koji nisam bio svestan da sam sposoban. I 2014. u pomoć mi je pritekao Porfirije (tada mitropolit zargebačko-ljubljanski, prim.aut.) i ova knjiga je "dorađena". Ne na način da sam je iznova pisao kao Miljenko Jergović svoj "Marlboro", već sam prolazio kroz knjigu želeći da popravim nezgrapnosti, ali i da sebi pojasnim ono što sam slutio - da su mi Srbi postali teološko mesto. Dobio sam priliku da pružim ruku određenom broju ljudi. Možda to nije ogroman broj, ali meni je to promenilo život. Naročito nakon "Oluje". I onda sam seo i napisao knjigu za osam dana. Posle toga sam je tri meseca malo dorađivao i popravljao za srpsko izdanje. Teško je bilo, zapravo, srediti misli, ne i pisati. Da nije bilo psihoanalize možda ne bi bilo knjige.

Rođeni u Argentini, pišete o porodičnoj istoriji, nesvesni kao klinac ko su, zapravo, vaši preci. Takođe, nesvesni ko je čovek čiju ste fotografiju iznad kreveta gledali kao dečak - Ante Pavelić. Nazivate ga u knjizi najvećim zločincem iz redova Hrvata…

- Da, ali to tek mogu danas da kažem. Tada to nisam znao. Za mene je tad on bio šef države u civilu, ne u vojničkoj uniformi. Moji roditelji su ga dobro poznavali, a moj otac mu je bio telohranitelj u Argentini.

Ne znajući ništa, opisujete, naizgled, idilično detinjstvo u Argentini?

- Da, koje je kratko trajalo - do desete godine. Moj tata nas je napustio tada i tek tokom psihoanalize otkrio sam da nemam emocionalno pamćenje od desete do 16. godine. Znam gde sam bio, i otprilike šta sam radio, ali kako sam se osećao - ne. I ta psihoanaliza je donekle izvukla napolje te godine puberteta i shvatio sam da tatu ne mrzim. Kada sam ga ponovo video 1997, 25 godina nakon što je otišao, bio sam iznenađen kako je bio relativno normalan čovek. S ljudskim licem i pričom koja “pije vodu”, dovoljno da saslušam njegove argumente. Nije on sebe opravdavao zbog toga što nas je napustio, govorio je o političkim i društvenim okolnostima koje su pratile njegov krah, i napuštanje porodice. Moja majka je govorila da su to bajke, da izmišlja, lupeta… Ja to ne znam. Samo znam da su tih 11 meseci, koliko sam bio s njim u Zagrebu pre njegove smrti, bile pakao. Poslednjih nekoliko meseci vodio je bitku sa mojom suprugom koja je Nemica. Uveravao ju je da su Čerčil, De Gol i Staljin krivi što je Hitler morao da uđe u rat, da su ga oni prevarili, navukli. Toliko toga sam imao da kažem da mi se čini da ova knjiga nije dovoljna, pa ni prethodna "Povratak Adolfa Pilsela", a verovatno neće biti ni ono što sada pišem - "Dečak iz Patagonije", knjiga o mom bratu Branku koji je sa samo 23 godine umro u Hrvatskoj, tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. Ne želim tom knjigom samo da bratu podignem spomenik, već da se obračunam s demagogijom rata u našoj kulturi.

Jedna od scena iz knjige od koje podilazi jeza jeste trenutak kada vaša majka slučajno potegne pištolj, misleći da je prazan. Metak prođe tik iznad glave vašeg brata…

- Da, imali smo tatin pištolj u kući. Skoro da je mama Branka ubila. Ali, nisam bio svestan toga do psihoanalize. Kad me je doktorka upitala kakav mi je bio odnos sa bratom, setim se te rupe u zidu, koja se videla, iako je bila prekrivena gipsom. Nisam bio svestan ni mamine tuge. Mislim da je obolela od šećerne bolesti najpre tad, a definitivno kada je Branko u ratu nestao. To je mamu poseklo. Sada se nekako drži, već je četiri godine u staračkom domu u Zagrebu u koji je sama htela da ode. Znate, moja mama devet godina nije razgovarala sa mnom, prigovarala mi je što pomažem Srbima, jer su joj "Srbi ubili sina". Objasnio sam joj da ga nisu Srbi ubili, jer postoji i neka srpska majka koja je izgubila sina zbog mog brata. "Mama, shvati to hrišćanski, kao Isusov poziv na praštanje", rekao sam joj. I da ne treba da praštamo sedam puta, već 77. I sada mama pomalo čita ovo štivo. Ne može sve, jer plače. Ali, možemo nekako da razgovaramo. Mislim da knjiga mami pomaže, a tata ne bi mogao da je izdrži.

Opisujete u knjizi rođendanske proslave u Argentini na kojima pevate ustaške pokliče.

- Da, pevalo se na rođendanima: "Napićemo se srpske krvi". Da se ne lažemo, to se pevalo.

No, do preokreta dolazi kada ste pročitali životopis Franje Asiškog?

- Da, on je pobudio u meni drugačiju percepciju života. I svest da postoji kosmičko bratstvo. Da su u bogu sva stvorenja, ne samo ljudi, jednaki. Sveti Franja se pobratimio sa svima, pa i vlastitom smrću. Peva sopstvenoj smrti. Kad sam to otkrio, rešio sam da probam da postanem fratr. Izdržao sam skoro šest godina, ali onda se dogodio Brankov nestanak.

Stravičan je taj kontrast - u jednom trenu ste fratr, a u sledećem, nakon bratovljevog nestanka usred rata, prinuđeni ste da uzmete pušku u ruke? Pišete o grozomornim prizorima tokom rata koje niste mogli da gledate?

- Srećom, mislim da nikoga nisam ubio, pucao jesam. Bio sam, verovatno, na najružnijoj slici iz rata u bivšoj Jugoslaviji - fotografiji granatiranja Markala u Sarajevu. Tom zlu sam svedočio. I to zlo koje sam doživljavao se taložilo. Pretvorilo se u ulcerozni kolitis, koji imam. I s time se mora nekako živeti. Ali zahvaljući brojnim prijateljima i velikim ljudima, kakvi su Predrag Matvejević, Vlado Gotovac, Miko Tripalo, Slavko Goldštajn, repozicionirao sam se. Zahvaljujući njima u Helsinškom odboru sam devedesetih naučio šta je to bio NOB, ko su bili partizani, zašto je to pobednička istorija.

I u tom burnom periodu bili ste novinar. Koji su najupečatljiviji trenuci?

- Jedan koji me naprosto slomi i plačem svaki put kada se toga setim jeste susret sa lešom 92-godišnje srpske starice Save, vezan žicom. Vukovi su razdirali te leševe koji su stajali tu od 11. avgusta 1995, kada su ubijeni, do februara 1996. kada sam to video. Morao sam hladne glave da ih fotografišem i radim elaborat za Haški tribunal, a onda je trebalo da konačno i sahranimo te ljude. I kada smo ih sahranjivali počela je kiša. I ta kiša, po toj zimi, oprala me je. Nakon te kiše počinjem da doživljavam Srbe kao mesto susreta s bogom. Milosrđe je jedini put da se iz traume izađe. I Franjo Asiški je govorio: "Praktikujte milosrđe, bićete spaseni".

Pozivate se u knjizi na Isusove reči Samarićanima, i upućujete poruku "vašim Hrvatima da ako nekog treba da zagrle, to su Srbi, Jevreji, Bošnjaci". Mislite li da ta poruka dopire do čitalaca?

- Da, kao i da žalimo tuđe žrtve. Znate, s vremena na vreme dolazi to nekom do svesti. Međutim, još uvek čekam celoviti dokument poput onog koji su nemački biskupi napravili za 75-godišnjicu završetka Drugog svetskog rata. I molim hrvatske biskupe da to urade. Kao što je Karl Jaspers tražio od Nemaca 1945. da prihvate moralnu krivicu, tražim i da se mi javno pokajemo za ono što smo činili Srbima, naročito u Drugom svetskom ratu. Istovremeno, Hrvati čekaju isti takav dokument od Srpske pravoslavne crkve. Mi smo još uvek nezreli, ali mislim da se polako stvari pomeraju. Ako bi u Srbiji studenti pobedili, ako bi počeo da se demontira nacionalistički koncept u svim našim državama, možda bi kroz nekoliko godina moglo nešto da se promeni. Da ne ostane sve na umetnosti, kulturi uopšte, novinarstvu, da Balašević ne ostane usamljen u pokušaju da progovorimo ljudski i bratski. Da to bude normalna stvar, naš način komuniciranja, da ne bude više ogorčenja.

Ali, poslednjih meseci bilo je incidenata u Hrvatskoj, i primećuje se rast ultranacionalizma.

- Bilo je, ali nije kriva samo desnica. Pa, levica je dozvolila Tompsonov koncert na Hipodromu prošlog leta. Pni su dozvolili da tu dođe 400 hiljada ljudi. Hajmo, molim vas, da svako u svom resoru počne da govori istinu. I da gledamo činjenicama u oči, a ne da mitologizujemo istoriju.

S obzirom da pratite dešavanja u Srbiji, kako vam izgleda medijska scena u nas?

- Pišem za jedan srpski medij - Velike priče. A realnost je da vi - Nova.rs, kao i Danas ili Vreme dišete na škrge. Dakle, tabloidna Srbija je sve preuzela. Imamo i mi tabloidnu Hrvatsku ali ne u tolikoj meri. Bio bih najsrećniji kada bi ova knjiga pomogla čitaocima da se okrenu pravim izvorima informacija, ozbiljnom novinarstvu, čitanju, introspekciji. U Srbiji ima puno toga dobrog, međutim dominira, iz naše perspektive, jedan huškački diskurs. Tabloidna Srbija koja plaši.

Strahujete li onda da je moguć povratak u mračne devedesete?

- Ne. Mi smo u Hrvatskoj zreli, a i ovde ima dovoljno unutarnje kohezije antiratne Srbije. Verujem u duhovnu snagu Srbije koja ima prepoznatljiv mirotvorni etos. Osećam među mojim prijateljima u Srbiji želju za otporom i za drugačijim društvom. Dakle, budite ponosni što niste do kraja poludeli. A bili ste na pragu da poludite i da se prodate za jeftine novce. Moja poruka je - izdržite!

Posle svih nedaća kraj "Argentinskog romana" je romantičan i idiličan. Opisujete susret s drugom suprugom u Hajdelbergu, vaša imena urezana na klupi u parku. To je neka vrsta pročišćenja nakon svega?

- To je poruka da pored svega govnarskog što nam se može dogoditi moraš da veruješ u snagu milosrđa i snagu ljubavi. I da ljubav pobeđuje. Oslobodio sam se gneva i mržnje i to je velika stvar. Dakle, očistite srce od mržnje i prepustite se ljubavi.