Blanka Čehova: Krenula sam na Kosovo s ciljem da promenim svet, a posle 48 sati sve se raspršilo. Postala sam crna ovca međunarodne misije

Kako se "proizvodi" demokratija i da li civilne mirovne misije imaju smisla? Na ova pitanja, zaputivši se na Kosovo, pokušava da pronađe odgovore mlada pravnica, zaštitnica ljudskih prava. Ta mlada pravnica je Čehinja Blanka Čehova i svoja burna, pa i šokantna iskustva doživljena tokom jednogodišnjeg boravka na Kosovu sabrala je u knjigu "Total Balkan". Iako je objavljena još 2011, kod nas je prevedena i izašla u izdanju izdavačke kuće "Clio" usred korone. I "Total Balkan: 5 godina posle", autentično svedočanstvo o događajima u međunarodnoj mirovnoj misiji, iz savremene, lične i kritičke perspektive sagledava Balkan, Srbiju i Kosovo. I još uvek je knjiga, nažalost, aktuelna.

Blanka Čehova, koja je rođena 1980. godine, završila je pravo na Karlovom Univerzitetu u Pragu i kreativno pisanje na Univerzitetu Oksford. Nekoliko godina je radila kao pravnica u inostranstvu, između ostalog na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu i kao članica civilne misije na Kosovu i Metohiji. Napisala je knjige "Godina bekstva", "Mojim gledaocima - razgovor sa Ladislavom Smoljakom" i humoristički roman "Vodič jadranske zaručnice".

Ova pravnica, ali i književnica koja s porodicom živi na relaciji Dalmacija - Češka, ovih dana je gost Beograda, a 6. februara susrešće se sa učenicima i profesorima u Trinaestoj gimnaziji, u okviru njihovog književnog kluba. Uoči susreta u ovoj "pobunjenoj gimnaziji" Blanka Čehova u razgovoru za Nova.rs otkriva da li je mlada pravnica, kad se zaputila na Kosovo, kao članica mirovne misije, znala koliko je težak zadatak očekuje:

- Na Kosovo sam otišla kada sam imala 27 godina, s vrlo jednostavnim očekivanjem - ja ću tamo doći i spasiti ljude, sredinu, svet. I to će biti vrlo lako, jer ću imati sredstva i ljude. I ostvariću naum. A kad sam došla, već posle 48 sati, shvatila sam da to neće biti tako jednostavno. Teško je kad vam se rasprše očekivanja. Bilo je mnogo frustracija i otuda "Total Balkan". Međutim, nisam došla tamo s naivnim idealima, jer sam pre toga radila u Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. A tamo sam se stvarno razočarala. To je jedna velelepna zgrada usred Strazbura koja se bavi rešavanjem slučajeva ljudskih prava. Međutim, pravnici koji tamo rade ne znaju šta se dešava u sredinama iz kojih potiču slučajevi prekršaja ljudskih prava koje treba da reše. Tad sam prvi put osetila frustraciju. U Strazburu sam uvidela nezainteresovanost pravnika, jer nisu bili strastveni borci za ljudska prava. Naravno da jesu kvalifikovani, ali nisu, po meni, imali veliku motivaciju. I zato sam prihvatila poziv da odem na Kosovo. Mislila sam da će tamo biti drugačije, da ću zateći hrpu entuzijasta koji odmah kreću u akciju. Ali onda uvidite da ste samo promenili zgradu. I to vas razočara.

Koliko onda neko ko želi da se obrati Strazburu zbog povrede ljudskih prava živi u iluziji?

- Često. Međutim, ima to veze i s nedovoljnim znanjem o nadležnostima tog suda. Takođe, vrlo su česte pritužbe na dužinu trajanja sudskih postupaka, jer i u Strazburu se čeka godinama. Bolje je zato nemati velika očekivanja inače, a naročito u vezi sa Strazburom.

Da li je postojao okidač da svoja jednogodišnja iskustva s Kosova pretočite u književno delo?

- Bio je jedan ključni trenutak, kada sam se, posle tri-četiri meseca boravka na Kosovu, vratila u Češku da posetim familiju i održim predavanje na Pravnom fakultetu u Pragu. Kazala sam im kako nije sve tako jednostavno i da treba biti kritičan prema međunarodnim organizacijama, fondacijama, snagama Ujedinjenih nacija. I niko me nije razumeo. Čak ni moja rodbina. Svi su mi govorili: "Imaš li ti pancir, jesu li pucali na tebe tamo? Ti si borac, kao da si usred Avganistana. Ma svaka ti čast". I na fakultetu su me dočekali s rečima kako im je san da se bave ljudskim pravima i zaposle u UN-u, jer to je najvažniji posao. Na moje reči da to baš i nije tako, samo što nisu digli uzbunu. Shvatila sam da u glavama tih pametnih ljudi postoji i nešto zadrto. Ljudi iz Istočne Evrope imaju običaj da preuveličavaju značaj UN-a, Strazbura. I kako onda da objasnim da Pepeljuga može biti i veštica? A pošto sam paralelno s radom na Kosovu završavala program kreativnog pisanja na Oksfordu, kao završni rad napisala sam scenaristički prikaz doživljaja na Kosovu. Profesor je bio oduševljen i predložio mi je da napišem knjigu. I tako je nastao "Total Balkan", koji je fikcija jer sve što sam doživela na Kosovu je bilo mnogo intenzivnije - i ono dobro i loše.

Potičući iz Češke, koliko ste pre rada u evropskim institucijama i odlaska na Kosovo uopšte znali šta se tamo dešavalo?

- Znala sam na nivou bolje informisanog konzumenta medija. Ali tek kada sam dobila posao dublje sam ušla u sve. Pre nego što sam došla tamo prošla sam trening, na kom mi je situacija tamo predočena kao dramatična. Živela sam kraj mosta, kako je i opisano u knjizi, i meni je tamo bilo super. Bilo je to jedino mesto na svetu gde nikad nisam zaključavala stan, ni auto.

Kad pravnica sebi postavi pitanja - Da li se milijarde mogu ukrasti "sto po sto", i imaju li smisla postkonfliktne misije, kakvi odgovori slede?

- Počela bih s pozitivnim stvarima. Jedna od njih jeste praćenje izbora. Jer tu se deli moć. Pratila sam tamo izbore, što sam u jednom poglavlju i opisala. A ovo drugo - uh, ne znam odakle bih počela. U tamošnjem haosu ne zna se ko više krade. Što je veća organizacija, to je lakše nešto "izgubiti", pomesti tragove krađe da se ne može ništa otkriti. Jednoga dana sam pročitala u novinama da je počeo da se realizuje projekat stambene zgrade. Otišla sam na lokaciju i zatekla tri zida i hrpu bosonoge dece. Pitam lokalce: Šta je s projektom? A oni me gledaju bledo, pitaju ko sam, i kažu da sam prva osoba koja je tamo uopšte došla. Mislila sam da sam pogrešila, te sam pročitala ponovo novinski tekst, proverila da nisam omašila nešto na mapi… Ne, to je to, a nema ničega. Takvih primera je bilo onoliko. Nisam imala pristup velikim budžetima, ali kada vidite šta se može dogoditi na nižim nivoima, onda shvatite kakve su igre u pitanju. Niko ni ne kontroliše gde je novac otišao.

Da li zato junakinja postaje crna ovca međunarodnih misija, a s druge strane heroina običnih ljudi na Kosovu?

- Da, skontala sam se baš s tim običnim narodom. A moje kolege su bili poslušnici sistema. Strašno me je razočaralo što neko, ko je došao iz Nemačke i ima platu koja je deset puta veća nego bilo čija na KiM, vidi bedu oko sebe te 2007. i 2008. godine, i ništa ne čini. Posetila sam sela gde su deca išla bosonoga u školu. Nisam mogla da verujem, mislila sam da sam došla u Nigeriju. Bilo mi je neshvatljivo što je veliki broj međunarodnih radnika poslušao svoje organizacije da ne sme da se meša s tamošnjim stanovništvom, jer bi u suprotnom to značilo da nisu nepristrasni. Kada sam obilazila sela, srpske enklave, albanske zajednice i romska naselja - osetila sam konačno normalnost. I danas sam u kontaktu s tim ljudima. Možda sam zato postala crna ovca jer ponašanje, poput mog, bilo je nepoželjno. Jednom sam otišla u selo kraj Vučitrna da ispunimo papirologiju - koliko je kilometara lokalnog puta asfaltirano. Krenuli sam džipom, s vozačem i prevodiocem. Albanka, prevoditeljka nije htela da izađe iz kola, misleći da će neko da joj puca u glavu. A ja izađem, dođem do lokalne prodavnice i seljaci me gledaju i pitaju zašto sam došla. Kad sam im rekla da je to radi provere koliko se puta asfaltiralo, oni mi kažu: "Mala, pogledaj levo, pa desno, vidiš li neki asfalt? Upiši nula, jer ga nema".

S obzirom da ste išli svuda po Kosovu, koliko su tamo zajednice bile podeljene?

- Nisam uopšte imala takav utisak. Jedan Srbin, na primer, nigde nije imao problema, išao je komotno u Vučitrn. Nisam tamo osetila nikakvu mržnju između zajednica, običnih ljudi. Činilo mi se da je to stvoreno odozgo, s vrha.

Da li je iskustvo s Kosova primenjivo i na čitav Balkan? Koliko se podele na ovom podneblju i danas proizvode?

- Da, živim u Dalmaciji i ponekad mi je teško da dekodiram zašto se to dešava. Kad uporedim sa Češkom, znam da se manje sećamo naše prošlosti. Kad je jubilej neke bitke, neće se od toga praviti neki događaj, drama da se svi podsećamo na to. A ovde imam osećaj da se takve stvari održavaju u životu. Tad se desila neka bitka, tad je ubijen taj i taj, i hajmo sad od toga napraviti nešto veliko… I to nosi posledice, pre svega na narod.

Kad uporedite ovo podneblje s onim iz kog potičete, mislite li da su političari krivci što se bivša Jugoslavija krvavo raspala, za razliku od Češke i Slovačke koje su se mirno razišle?

- Naravno. Do toga nije smelo da dođe. Obični ljudi ne žele da ratuju. Uvek to dolazi odozgo.

Kakva je slika "Total Balkana" pet godina posle?

- Mene iznenađuje da knjiga opstaje na tržištu. Često mi se čitaoci javljaju i kažu da će se ono što sam pisala desiti uskoro u Ukrajini. Javljaju se i ljudi iz korporacija koji mi kažu da sam doslovno opisala neefikasnost u njihovim firmama. Drago mi je da čitaoci i dalje nalaze aktuelnost u mojoj knjizi.

Završili ste pravo pa kreativno pisanje. Kako ste pomirili pravo kao vrlo egzaktnu nauku s pisanjem koje teži kreativnoj slobodi?

- Nekako sam uspela (smeh). Jedna od stvari kojima se danas bavim jeste da učim pravnike kako da pišu. Napravila sam kurs administrativnog pisanja za pravnike koji je naišao na dobar odziv u Češkoj. Učim pravnike da čitaju poeziju. Uvek im kažem da, ako žele dobro da pišu, moraju da čitaju pesme. To sam naučila na masteru na Oksfordu. Mrzela sam poeziju, ali kada sam dobila zadatak da napišem zbirku pesama na engleskom, bila je to golema odgovornost. Pročitala sam na stotine knjiga pesama i videla sam koliko je to pozitivno uticalo na moje pisanje. Emili Dikinson mi je postala omiljena. Uopšte do Oksforda za nju nisam ni znala. Tada sam počela da analiziram i stihove pesma iz pop kulture. Kada sam se udubila, shvatila sam šta je Bob Dilan zapravo hteo da kaže. I zato su ti moji kursevi popularni jer učim pravnike pisanju kroz literarne cake. Javljaju mi se pravnici da su dobili neke slučajeve jer su ih napisali drugačije. A još uvek radim i kao pravnik za češke advokate i notare.

Da ste prinuđeni da birate između prava i pisanja, šta bi prevagnulo?

- Pisanje definitivno. U stvari, taksi služba između Dubrovnika i Pelješca (smeh).

Pre 13 godina objavili ste i humoristički roman inspirisan životom na novom podneblju "Vodič jadranske zaručnice", a nedavno nastavili tu priču u delu “Jadranska nevesta”?

- Da, to je u međuvremenu postala trilogija. Kad sam se udala u Dubrovniku, mislila sam da se razumemo, jer pričamo sličan, slovenski jezik, delimo slično iskustvo s komunizmom. Ali, kad sam upoznala novo podneblje, shvatila sam da niko ko bi mi rekao kako je to isto kao da se udajem u Iranu, ne bi pogrešio (smeh). Toliko je razlika. I prvih pet, šest godina bila sam bombardovana razlikama, i pozitivnim i negativnim. I kako onda ne pisati o tome? Te knjige su jako uspešne. Nije to samo površni humor. Hrvatima je, na primer, zabavno, kako mi nšta ne znamo o moru, ili lignjama (smeh). Kroz te knjige pokušala sam da objasnim suštinu razlika, te istoriju, i kako to društvo zapravo izlgleda. Ali s ljubavlju. Nikada neću biti nepristojno kritična, jer sam jako zavolela Dalmaciju. U Daruvaru, gde postoji velika češka zajednica, izašla je kritika pre nekoliko godina da je "Jadranska zaručnica" knjiga koju je jedan stranac napisao o Hrvatskoj s najvećom dozom ljubavi. I nakon toga sam napisala veliki vodič po Hrvatskoj na zahtev čitalaca "Jadranske zaručnice". Mislili su da poznajem Hrvatsku, a bilo me je sramota da priznam kako znam samo benzinske pumpe između Praga i Dubrovnika. I desetak puta po deset dana sa decom "lutala" sam po Hrvatskoj. Išli smo svugde, iskopali fantastične lokalitete, čuli zanimljive priče. Ta knjiga je rasprodata u Češkoj, i sad je prevodim na hrvatski.

I kakav je život jadranske supruge?

- Dobar je, da pokucam u svoju tvrdu glavu (smeh). Najbitnija mi je sloboda koju imam. Nisam ni bestseler autor, ni toliko uspešna pravnica da živim u luksuznim stanovima i idem na Bahame na letovanje, ali kada pričam sa svojim kolegama koji su partneri u velikim advokatskim kancelarijama, neko bi rekao da ću da im zavidim. Ali obrnuto je, što je pokazatelj da sam izgurala svoj put, i sačuvala slobodu.