Dragan Velikić: Potreba za redom je dijabolična. Imate potrebu za redom, da sve funkcioniše, i šta?

Dragan Velikić za „Novu“ o „Bečkom romanu“:

Kartografija kontrole i mira

Tekst priredile Krokodilove novinarke na dan Tamara Pantović i Ana Jokić

Dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade za romane „Ruski prozor“ i „Islednik“, Dragan Velikić bio je gost 17. Festivala Krokodil koji se odvijao pod nazivom “Under pressure”. I Krokodilove novinarke na dan razgovarale su sa Velikićem o Beču, odnosu ega i alter-ega prilikom pisanja "Bečkog romana" i o novim književnim težnjama.

Razgovor je otpočeo pričom o Beču, kao jednom od gradova u kojima je pisac živeo. Upitan da opiše karakter Beča, uporedio ga je sa Štrausovom kompozicijom Radecki marš - ali “istovremeno, postoji nešto mračno”, dodao je Velikić.

- Znate, u nekom trenutku dođete do toga da je to grad bez karaktera.

Težina proživljenog iskustva otklonila je sladunjavost grada u kom žive “majstori kolača”; međutim, ako je hapšenje njegovog sina bilo ono što će ukazati na suštinu Beča, onda je “cena dosta visoka”.

Ta sladunjavost, veselost i komfor koji Bečlije uživaju dolazi sa određenom cenom. Komfor iziskuje tišinu, prećutno prihvatanje onoga što je mračno, trulo, a zarad privida mira. Tako je i Andrej, jedan od glavnih junaka „Bečkog romana“, komoditet i komfor izjednačavao sa mirom - a vremenom i sebe izjednačio sa “tipičnim Austrijancem”.

- To je ono - ne uznemiravati se. U kafani, to je društvo, ali on ima svoju teritoriju od jedan metar i tu je neprikosnoven. Ne uznemiravaj me. I to je taj jedan komoditet.

Kako bi predstavio jednu važnu odliku Beča, i Srednje Evrope uopšte, Velikić nas podseća na jednu scenu iz „Bečkog romana“, kada baka u vozu prilazi mladom Amerikancu koji je podigao noge na sedište i upozorava ga da ne sme to da radi.

- Hoću da kažem: ta potreba za redom, ona je dijabolična. Imate potrebu za redom, da sve funkcioniše, i šta? Red hoće uvek još reda.

Kontrolu je održavao i Andrej, kroz nespremnost na suočavanje i verovanje u poluistine koje umiruju savest. Priželjkivanje kontrole dovelo je i Velikića u poziciju preispitivanja tokom pisanja romana, a potonje suočavanje kako sa ličnim, tako i sa unutrašnjim svetom svog sina, vodilo je stvaranju kompleksne perspektive Pavla, koji pokušava da shvati kako je njegov dotadašnji život i odnos sa ocem doveo do trenutka hapšenja.

Ali „Bečki roman“, iako umnogome zasnovan na iskustvu, i dalje je fikcija. Autofikcija. Deo biografije koji se sada opire zaboravljanju, izmenama, drugačijem svedočenju. Ova knjiga, koja je bila rezultat Velikićeve težnje ka istini (kako je i rekao u razgovoru Jedan na jedan sa Ivanom Misirlić u okviru Krokodila), svoje pisanje je otpočela iz “alter-ega” - i tada je književnik uvideo poluistine u njenim prvim verzijama, kojima je uspeo “sam sebe da sačuva”.

- Taj koji je knjigu napisao, to nije ni alter ego, ni ego, to je neutralni posmatrač. Ja sam se izmestio, mislim, ja sam se izmestio vremenom - tako Velikić sažima apstraktan i kompleksan odnos ličnog i fiktivnog u procesu pisanja. Neutralni posmatrač, u čiju ulogu sam pisac ulazi na momente, onaj je koji omogućava prilazak istini i njeno očuvanje kroz književnost.

Ovaj odnos, uloga iskustva i uspostavljanje nedostajućih reči, tema je kojom se Velikić sada bavi i predmet je novog romana. Pozivajući u razgovor pesmu “U mesecu Atir” Konstantina Kavafija, Dragan Velikić govori o trenutnim razmišljanjima i budućim književnim usmerenjima:

- I upravo je čitava knjiga, koju pišem, pokušaj da te reči koje nedostaju, uspostavim.