Dragan Velikić za Nova.rs: Dok je ove vlasti nema za mene nikakvog državnog priznanja

„Moćno, iskreno i bolno“, „Bila je potrebna velika hrabrost da se čovek izloži da bi ovaj roman nastao“… Ovo su samo su neki od komentara srpskih pisaca koji na društvenim mrežama hvale novu knjigu kolege Dragana Velikića - „Bečki roman“ (Laguna). U knjizi nam autor pripoveda o mladom psihijatru iz Srbije koji živi u Beču i tamo iznenada postaje žrtva zavere. Pritvoren je pod optužbom je da je pokušao da otruje kolege u Centralnoj bolnici, na svom radnom mestu.

U pitanju je Velikićeva gorka porodična priča, koju je pretvorio u fikciju, iako će mnogi ovaj roman doživeti kao autofikciju.

- Nemoguće je povući granicu između toga. Autofikciju vezujemo za najdublju intimu, a u intimu spada ne samo ono što smo u stvarnosti doživeli, već i sve što zamišljamo, šta želimo, o čemu maštamo. I to je zasnovano na nekom iskustvu, našem ličnom, ili ljudi koje poznajemo, na pročitanoj literaturi, odgledanim filmovima, iskustvu nekoga na drugom kraju sveta o čemu saznajemo iz medija, iz nečije priče… Sve se to stapa u lično, u intimno. Povod romana jeste događaj koji je direktno pogodio moju porodicu, potka je satkana od činjenica, kroz redosled stvarnog događanja, ali krv i meso literature su nešto drugo, čitav onaj pomenuti amalgam koji gradi unutrašnji svet pisca. Osim toga, većini autora je poznato to stanje kada likovi progovore za sebe, i krenu u pravcu koji prati logiku knjige, ne povinujući se prvobitnim planovima i ciljevima - kaže Dragan Velikić u intervjuu za Nova.rs.

Kako je došlo do ideje da ispričate privatnu dramu u romanu?

- Bio sam, kada se sve to desilo, na sedamdesetoj stranici romana o Kavafiju. I nisam više bio u stanju da mislim ni o Kavafiju, niti bilo o čemu drugom. Milion nekih “šta bi bilo da je bilo” koji su mi se vrteli po glavi, dozvalo je u pamet moj roman „Severni zid“, nastao pre tri decenije, o generaciji migranata iz Miloševićeve Srbije, o porodici koja tada pronalazi utočište u Beču. Kada se „Severni zid“ umešao u moj lični košmar, na neki način je otvorio vrata za paralelnu dispoziciju. Bilo je prirodno da počnem da pišem.

Beč, grad u kojem ste živeli, je glavno mesto radnje. Kakav sada odnos imate prema tom gradu i Austriji, koliko je sve što se izdešavalo uticalo na vašu promenu percepcije? "Tipično austrijski" je sintagma koja se često provlači kroz roman kao nekakav vid razočaranja.

- „Tipično austrijski“ je sintagma koju sam više puta čuo od mojih austrijskih prijatelja. To je kao kada mi kažemo „srpska posla“. Odnosi se na korpus svega lošeg što uviđamo u našim društvima, ali od čega smo digli ruke smatrajući ga nepopravljivim nacionalnim obeležjem. U austrijskom slučaju to se, uglavnom, odnosi na moć birokratije da pod firmom zakonitosti, ispod površine uspeva da odradi sve što hoće, ne zatalasavši površinu mrtvog mora, da maherski gurne pod tepih prljavštinu. Uostalom, to iskustvo nastalo je iz bogate tradicije Austrougarske. Što ima i svoju dobru stranu, jer većini osigurava krajnje udoban i miran život. Ali, ne dao vam bog da se nađete u manjini. Tako da se moj odnos prema Austriji nije promenio, nego se usložio. Video sam drugu stranu medalje s neprijatne blizine. S druge strane, toliko sam divnih ljudi tamo upoznao, toliko prijatelja stekao, neko lepo vreme tamo proveo... Ne mogu ja ne voleti Austriju. Svako društvo ima svoje tamne strane, sve se to moglo desiti bilo gde na svetu, pa i u Srbiji. Ovde bar imamo svu silu savremenih primera do koje mere je pojedinac nemoćan kada zasmeta ovoj državi. Ali, događaj o kojem pišem desio se u Beču, i zato je „Bečki roman“.

Andrej, otac mladića Pavla, koji je priveden zbog navodnog trovanja kolega u austrijskoj bolnici gde je radio, u romanu se suočava sa sobom, “bičuje” se zbog pogrešnih odluka, komoditeta, sebičnosti... Gde ste tu vi kao autor i čovek?

- Pa, tu negde. Ne baš u tolikoj meri u kojoj sam nagrdio Andreja, jer sam do ekstrema razvio tip čoveka čije osobine prepoznajem i u sebi, opet - ne u tolikoj meri.

Pišete u knjizi, parafraziram: “Kad bi naše misli mogle da se vide to bi bio pakao”. Ima li to veze sa maskama koje svi nosimo neprestano u životu da bi opstali?

- Pa, neko više neko manje. Ovo se baš odnosi na Andreja, a već sam pomenuo da sam njegove slabosti razvio do ekstremnih granica. Ne mislim da ta rečenica ocrtava svakoga. Ali, upravo je to ono na šta roditelji utiču. Maske nose oni koji su se u detinjstvu tome naučili, pred roditeljima. Bez tog ranog poverenja, nemoguće je steći ga kasnije. Ili je bar jako teško.

Deluje da ste se u ovom romanu najviše izložili do sada. Šta ste lično dobili iz te introspekcije?

- Kad pišete o liku za koji ste iskoristili sebe kao prototip, sve je mnogo jasnije nego kad razmišljate o sebi. Bar je meni tako. E sad, lik se otme u nekom trenutku, zagazi u neke zabrane koje niste planirali, odvoji se od modela i tako postane književnost. Inače bi ostao banalan selfi.

U knjizi se pojavljuje i pismo podrške koje pisac Miljenko Jergović, vaš prijatelj, upućuje Andreju povodom "trilera“ u koji je upao njegov sin. Otkud Jergović u romanu?

- U toj mešavini fikcije i fakcije bilo mi je zanimljivo da uvedem stvarne momente iz života, nema tu nekog posebnog poteksta. Tako se pojavljuje i Daša Drndić, moja draga i, na žalost, pokojna prijateljica, posebno jer je napisala jedan veoma kritički roman o Austriji. Tako se, kao lik, pojavljuje i Zvonko Maković, uvaženi profesor i istoričar umetnosti iz Zagreba. To su neka mala spisateljska zadovoljstva, overiti fikciju dodatnom istinitošću.

Pošto su nam akteri priče (Olga, Andrej i Pavle) već poznati iz vašeg romana „Severni zid“ iz 1995, „Bečki roman“, uslovno rečeno, bismo mogli smatrati nastavkom?

- Može, a i ne mora. Rekao sam već kako se taj roman umešao u moja razmišljanja o onome što se desilo, a onda mi se učinilo zanimljivim, pa i važnim, da vidimo šta se to posle tri decenije desilo sa ljudima koji su novi život potražili van Srbije. Olga se, u "Bečkom romanu" vraća sa sinom u Beograd, posle razvoda. Andrej nastavlja svoj bečki život, Olga beogradski, ali Pavle, sin, raspolućen je između dva sveta. Ne samo bečkog i beogradskog, već između suštinski različitih bića oca i majke. Tu sam video začetak njegovog problema. Ne u razvodu, već u roditeljskom nemaru da nastupe zajednički, složno, u odnosu na dete. Što bi bilo jedino odgovorno.

Ovo je na neki način i roman o roditeljstvu, o greškama koje roditelji prave nenamerno, želeći najbolje svojoj deci. Mislite li da mladi roditelji, imajući danas veći upliv psihologije u njihovim životima kroz knjige i internet, mogu bolje da se izbore s tim nego vaša generacija, kad je to sve to bio tabu?

- To je nesumnjivo. Kad pominjete tabu teme roditeljstva, koliko je toga bilo tek u generaciji naših roditelja, pa onda u generaciji njihovih roditelja. Kako su vaspitavane i spremane za život naše bake, naše prabake! To svako može da uporedi. U tom smislu, svaka generacija pravi džinovski korak napred. Današnji roditelji sa neuporedivo više znanja, samim tim i pažnje, vaspitavaju svoju decu. Da budu slobodniji, samosvesniji ljudi, da znaju šta hoće i ko su. Ne svi, naravno, ali trend je nezaustavljiv.

„Bečki roman“ ste pisali između ostalog i u Tirani, gde ste bili na rezidenciji. Kakve utiske nosite odande?

- U Tirani sam bio mesec dana, i u dahu - što se meni retko dešava - napisao epilog „Bečkog romana“. Na albanskom su mi do sada objavljeni „Ruski prozor“, „Bonavia“ i „Islednik“. Iz Albanije nosim nezaboravne utiske. Upoznao sam divne ljude, umetnike od formata, kao što je Arian Leka, pesnik i muzičar čije knjige su prevedene na srpski. Pomenuo bih moje prevodioce - Virđila Mucija i Bena Adonija, koji su najzaslužniji da u kontinuitetu stižem do albanskih čitalaca.

Knjiga već dobija sjajne kritike, neke vaše kolege kažu da vam se smeši treća NIN-ova nagrada. Da li je ovo, po vama, vaše najbolje i najzrelije delo?

- Imam tu sreću kao pisac da razni ljudi izvlače moje različite naslove kao svoje omiljene od onoga šta sam napisao. Ne znam da li je ovo najbolje delo, ali mora biti najzrelije, pošto sam valjda i ja zreliji. Mislim, to bi bilo normalno, da ljudi sazrevaju sa godinama, pa tako i pisci. Mladalačka dela nose posebne kvalitete, energiju, jasno ocrtane svetove. Zrelost to nema, svetovi se uslojavaju, ali zato dobijaju neke druge kvalitete. Da ne kažem mudrost. Što se NIN-ove nagrade tiče, sad ste me zasmejali. NIN je prešao u nadležnost institucije koja godinama uspeva da me izbegne za nacionalnu penziju, iako sam nagradama i prevodima davno prevazišao sve propozicije. Dok je ove vlasti nema meni nikakvog državnog priznanja. Ne kukam, daleko od toga, pa znam gde živim. Samo mi je smešno.

Poznati ste kao oštar kritičar vlasti, i jedan od naših najangažovanijih intelektualaca. Ponekad deluje da Vučić nikada neće otići vlasti s obzirom na perfektni politički inženjering kojim uspešno pokriva medijsku scenu i glasačko telo.

- Nešto je i do tog glasačkog tela. Ne nešto, nego mnogo. Naravno da su mediji problem, ali mediji su na čitavom svetu problem. Ovde to prolazi kod većine. Evo, bivši sportista odlučuje da se antifašista i pobednički vojskovođa iz Drugog svetskog rata izmesti iz Beograda (na čiji grob dolaze i danas ljudi iz čitavog sveta), a da se umesto toga podigne spomenik fašističkom slugi i gubitniku, izvesnom čiči. I sad, ako mi to dozvolimo, je li Vučić kriv? Jeste, zato što je neadekvatnoj osobi dozvolio da donosi važne odluke. Ali, mi ćemo još više biti krivi ako to dozvolimo.

Bonus video: Koliko znate o Vilijamu Šekspiru?