Dorota Maslovska na Krokodilu: Reći da nešto ne može da se uradi me je provociralo da stvaram

Piše: Krokodilova novinarka na dan Mina Dimitrijević

Jelena Jović je profesorka poljskog jezika na Filološkom fakultetu i prevodilac sa poljskog na srpski. Prva Dorotina knjiga koju je prevela 2018. godine bila je „Drugi ljudi“, a trenutno prevodi još jedan roman čiji će naslov biti „Kraljica baca peglu“. Prvi kontakt sa delom poljske spisateljice desio se mnogo ranije, zahvaljujući romanu „Belo-crveno“ koji je u Srbiji objavljen 2006. godine.

Ukratko predstavivši Maslovsku, Jelena je pokrenula temu Dorotine muzičke karijere, njenog alter-ega Mister D. i kasnije, još jednog muzičkog „malterega“ DOROTA. Takođe se osvrnula na paralelno stvaranje muzike i književnosti postavivši pitanje veze između dve umetnosti pošto uporište za roman „Drugi ljudi“ predstavlja žanr hiphopa.

Dorota je sebe okarakterisala kao opsesivno kreativnu osobu i istakla da je na početku njenog bavljenja muzikom postojala tenzija između profesionalnih muzičara i nje čija priča nije takva. Ipak, ta razlika ju je oslobodila i omogućila joj da se igra sa žanrovskim granicama.

- Reći da nešto ne može da se uradi me je provociralo da stvaram.

Figura Mister D. je trebalo da predstavlja jedan društveni fenomen dvehiljaditih, tadašnju atmosferu u Poljskoj. A između njega i DOROTE postoji luft od desetak godina, kao i radikalna promena tona. Smatra da je sa albumom Społeczeństwo Jest Niemiłe bilo mnogo ironije i sarkazma, tendencije da se stvari ismeju ili postanu predmet podsmeha. A smejati se svemu je bila odlika trenutka kada je internet tek postajao popularan.

U književnosti ima, rekla je, potrebu da pokuša da spoji naizgled sasvim različite stilove - dopada joj se ideja nalaženja zajedničkih tačaka stvarima, zbog čega njene knjige ponekad imaju neobične fuzije žanrova.

Maslovska je istakla intuiciju i praćenje sopstvenih osećanja kao važne stubove njenog stvaralaštva, a Jelena dodala da je Dorota izabrala da stvara u umetničkim poljima, gde su pretežno dominantni muški autori i stvaraoci što je verovatno uticalo na podeljenost reakcija koje su bile ili ekstremno negativne ili veoma pozitivne.

Pošto je sa 19 godina postala poznata, autorka se susrela sa raznim ljudima i krajnje neobičnim komentarima - neki su je krivili za zlo njenih junaka, bili ljuti što je stvorila junake poput Moćnog ili Kamila, a drugi su želeli da uzmu deo njene slave, da joj drže lekcije ili da pokušaju sebi da dokažu kako ona u stvari nije dobar pisac.

- Bila sam poput trofeja - kazala je Dorota i dodala da je njenoj porodici i bližnjima bilo najteže da čitaju šta se sve govorilo i pisalo o njoj.

Jednom kada je shvatila da je problem u drugima bilo joj je lakše da se suoči sa kritikama, ali doći do takvog zaključka je bolan proces. Definitivno joj i dalje teško pada misao da neko stvarno želi da joj naudi, priznala je.

Spisateljica je iznela sud da se književnost idealizuje, zato što romantizovanje ideje šta književnost treba da bude pretpostavlja da predmet dela mora biti nešto lepo, a njeni romani se suprotstavljaju bilo kakvom ulepšavanju i bave se ružnoćom.

Pored žanrova obeleženih muškim prisustvom, u njenim romanima „Drugi ljudi“ i „Belo-crveno“ su pripovedači muškarci, zbog čega je prevoditeljka upitala da objasni svoj izbor.

- Pre nego što sam napisala "Belo-crveno" sam opsesivno pisala, čak manično, ali je nešto nedostajalo - kazala je, ali ubrzo je shvatila da je izostajanje njenog ličnog glasa iz pripovedanja i romana bilo ključno, zato je njen prvi roman bio revolucionaran. Doživela je prosvetljenje posegnuvši za glasom nekog drugog, nekoga ko nije ona.

Na pitanje šta ju je inspirisalo da piše, a šta je sada tera, odgovorila je:

- Iskreno, iz sebičnih razloga sam krenula da pišem. Iz dosade i zato što sam odrastala u nedođiji, u bloku gde su živeli lekari sa svojim porodicama.

Blizina drugih siromašnih sela je uticala na protok droge kroz njen kraj, zbog čega je vrlo rano imala kontakt sa narkoticima. Takva iskustva su snažno uticala na nju, pa je u kombinaciji sa dosadom i nedostatkom perspektive stalno pisala u nadi da će možda pobeći odatle.

- Sada me želja da razumem sebe, da objasnim sebi promene koje se tako brzo dešavaju teraju da i dalje pišem.