0
Podatak da je "Wednesday", svojevrstan spinof na različite načine povampirivane TV serije "Addams Family" (1964-66), posle samo tri nedelje postala druga najgledanija Netflixova serija na engleskom jeziku bio bi dovoljan razlog da se i vi i ja pozabavimo njome.
A gde je tu činjenica da se veliki Tim Burton praktično prvi put posle skoro četrdeset godina obraća teve publici (ako ne računamo njegovu teve minijaturu „The World of Stainboy“ i par pojedinačnih angažmana), kao i da čuveni scenaristički duo koji čine Alfred Gough i Milers Millar („Smallville“, „Into the Badlands“, „Spider-Man 2″…) pokušava svoj veliki teve kambek. A na tas bi trebalo staviti i solidnu glumačku atraktivnost Jenne Ortege koja sporo, ali sigurno, izrasta u najzanimljiviju holivudsku pojavu latino porekla.
„Addams Family“ je „ludih šezdesetih“ svakako bio produkt svoga doba i pokušaj da se kroz format jedne ekstremne porodice, koja na svaki mogući način uživa i odabrava sve moguće mračne sklonosti svojih članova, a u kontekstu „Hladnog ratovanja“, demonstrira neprikosnovenost „američkog individualizma“, s jedne strane, dok je s druge strane afirmacija njene očigledne kontroverznosti išla ruku pod ruku sa bujanjem multiplih pokreta kako za diverzifikaciju, tako i za veću ravnopravnost unutar američkog društva. Ono što je do juče bilo „nenormalno“ danas nema razloga da ne bude prihvaćeno i odomaćeno. Cenim da baš taj aspekat koncepta „Addams Family“ na metaforičnom nivou rezonuje sa ključnim generacijama današnjice: (proizvođači) „gen-X“ (oni su uvek preferirali autsajdere) i (publika) „gen-Z“ („bespoštedna vladavina individualnih prava“). U nikada različitijem i rascepkanijem društvenom pejzažu, potreba da se svi momenti istog podjednako dobro vide i čuju, nikada nije bila jača.
I tako smo dobili „Wednesday“, seriju koja testira koliko „generacija X“ može da izlije crnog humora i socijalnog apsurda, pre nego što „generacija Z“ povuče ručnu i proceni da „ekscentrično ne opravdava individualno“. Glavna junakinja serije je Wednesday, ćerka Addamsovih, koja svoj 16. rođendan dočekuje u novoj školi „Nevermore“, u koju su išli i njeni roditelji, a nakon što je izbačena iz nekoliko „škola za normalne“ („normie“ je društveno preferirani eufemizam koji se politički korektno koristi u seriji). Deluje da će „Nevermore“ u koji idu vampiri, vukodlaci i njima slična „čudovišta“ biti prirodnije okruženje za njenu tvrdoglavu individualnost i mračnim stvarima sklonu prirodu. I tako i biva.
Međutim, sve napisano zvuči ozbiljnije od onoga što gledamo. „Wednesday“ je „Harry Potter“ nove generacije, onaj u kome je „komunalna“ borba protiv zla (kao imperativ „milenijalsa“) zamenjena „socijalizovanjem čudovišta“ kao prvim korakom ka izjednačavanju prava svih manjina. Autori ne ulaze preterano kako ova škola, sa svojim raznobojnim „X-teen“ junacima nije predmet veće medijske pažnje i bajkoliko ostaju na tome da između škole i gradića pored koga se škola nalazi postoji „nemirno primirje“.
„Harry Potter“ serijal, kao i Netflixova nedavno ugašena serija „Chilling Adventures of Sabrina“, služe kao dobri reperi za ono što vas čeka u „Wednesday“. S jedne strane, tu je ista bajkolika, relativno umivena i sa par strašnih momenata ukrašena magija unutar gotskog setinga, sa možda malo više (crnog) humora i apsurdnih detalja, ali sa podjednakim odsustvom svega onoga što i tamo i ovde inače čini tinejdžere – seks, mobilni telefoni, testiranje sloboda, droga i pop kultura. Drugim rečima, „Sex Education“ za gotičare ovo nije.
Na nivou priče i radnje, pored pomenutih serija svakako je referentna i „Veronica Mars“, ne samo zbog toga što obe dele vrlo harizmatične glavne junakinje, sa smislom za humor, već i zato što je „Wednesday“ kvazi-detektivska misterija koja u isto vreme dok razrešava krvava ubistva koja oko „Nevermorea“ čini neuhvatljivo čudovište, razrešava i pra-sukob „normieja“ i „ovih drugih“.
A kad smo kod Wednesday – kakva je ona? U interpretaciji Jenne Ortege, moram da priznam, ona je jedan od najbolje istesanih ženskih likova ovogodišnje produkcije. Igrati devojčicu koju zanima samo smrt i mračne stvari, kojoj ništa nije smešno, a mile su joj i drage sve situacije u kojima drugi ljudi pokazuju i osećaju bol, poput sahrana, lako je moglo da ispadne groteskna karikatura, pa čak i u kontekstu iščašene postavke. Ali Ortega je uspela u tome da njena junakinja deluje i uverljivo i realistično. Kao samonikli produkt koji odbija svaki autoritet i sve konvencije i time demonstrira „ground zero“ „generacije Z“ ona je merilo svih stvari. I ta unikatna pozicija očekivano je konfrontira sa svima oko sebe i komplikuje joj život, jer nijedan čovek ne može da bude ostrvo, koliko se god trudio. Paradoksalno, „Wednesday“ uspeva u tome da promovišući i slaveći posebnost i individualnost, zapravo završi kao serija koja kao hajlajt života svoje junakinje iznosi asimilaciju i „unormaljivanje“. Ali, kako sve to ima smisla, ne trpimo ispraznost dobronamerne propagande.
„Wednesday“ je prilično dobra, zabavna i dinamična serija, ali koja ima i dosta mana. Pre svega, one se odnose na skoro sasvim zanemareni svet koji okružuje Wednesday. Od „Nevermorea“ i njegove edukativne dinamike jedva da saznajemo nešto, sem par kompetitivnih aktivnosti i jednog tajnog društva. Svi aspekti nastave, nastavnika i života u „Nevermoreu“ isključivo su vezani za dramsku radnju odnosno kreiranje i razrešavanje misterije. Zajedno sa tim, sem par njenih prijatelja, čije su nam „posebnosti“ skromno date, mi jedva da vidimo ko su i kakvi su đaci ove škole. Već sam to pomenuo, ali „Wednesday“ je skoro sasvim stilizovana tako da gledaoce i roditelje im nikako ne konfrontira sa njihovom realnošću, već samo i isključivo sa onom koja je toliko preterana, da se pre može razgovarati o „lepom ukusu“, nego o „lepom moralu“ u slučaju većine preteranih stvari. U kontekstu toga da pop kultura danas ozbiljno pomera granice, možemo čak da pričamo o „Wednesday“ kao reakcionarnom primerku subkulture u kome je na delu nekakav „novi puritanizam“ koji tinejdžersko odrastanje tretira kao fantaziju, s jedne strane benignu u kontekstu koketiranja sa stvarnom realnošću tinejdžera, a s druge kao žanrovski progresivnu, jer preuzima obrasce i zaplete materijala za odrasle i rekontekstualizuje ih za mlade. „Stranger Things“ vam je također dobar primer za to, i solidan reper za „Wednesday“.
Na kraju, imam utisak da „Wednesday“, kao i sve velike i uspešne serije, u veeelikoj meri zavisi od harizme i ličnosti svoje glavne junakinje i tu je doprinos Jenne Ortege apsolutno nezaobilazan. Ona je uspela da učini da nam je Wednesday većma draga i bliska, iako realno nemamo ništa zajedničko sa njom, ali da u isto vreme osećamo i neku čudnu i neobičnu nelagodu spram njenih postupaka, kada, ipak, shvatamo da ona, za razliku od nas, brže i češće prelazi granice koje mi ne bismo. Kao i da ultimativno mi ne bi uspeli da se zbližimo ili sprijateljimo sa njom, koliko nam god draga bila. A nešto slično, možda se može reći i za Tony-ja Soprana, Dona Drapera, ili Waltera Whitea, koliko god vi mislili da ja sada preterujem upoređujući „jednu klinku“ sa tim „najsvetlijim primerima televizijske drame“. Ali, mislim, baš je tako.
Bonus video: Nikola Đuričko otkriva anegdote sa snimanja „Munja“ i serije „Stranger Things“
