Mijač: Neki se nadaju da će ovi otići na izborima. Neće!

Kultura 01. jul. 202121:28 > 21:35
Podeli:
Dejan Mijač, intervju
Dejan Mijač Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Teško da ima još nešto čemu bi se, u skladu sa svojim ogromnim iskustvom i godinama, slavni reditelj Dejan Mijač začudio. Ipak, kad smo mu rekli da daje intervju za novine koje su odbile da štampaju sve štamparije u Srbiji, prva reakcija je bila - čuđenje!

„Čudim se da više ni novine ne možeš štampati iako imaš sve uslove. Čudi me da je to dotle došlo. Uvek čovek živi u nadi da je bolje nego što je, a onda s vremena na vreme vas neka pojava opomene: evo ti beleg, gde smo. I ovo je jedan od belega.“

Šta mislite da je u pitanju – hir, osveta ili možda strah iako vlast kontroliše većinu medija?

– Nije strah. Oni imaju samo jedan strah a on se tiče para, to jest mogućnosti da para nestane. Oni su oguglali na bilo koji drugi strah, jedino se boje da im neko ne ukine pare. Njima je jedino važno da te pare mirno i oprobanim putevima presipaju u svoje džepove i u toj konstantnoj panici da će im nedostajati para, oni su prilično obnevideli. Ima tu i naroda kojim oni vladaju, organizuju, s vremena na vreme, zabavu za narod koja se zove izbori. Ima i nekih koji se ponadaju da će ovi otići na osnovu izbora. Neće tako otići, dok god im se ne ukinu pare. Kad se to desi onda će sami između sebe da taj odlazak definišu i reše.

Dejan Mijač, intervju
Dejan Mijač Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Ne liči li vam da su već počeli da rešavaju sa ovim međusobnim obračunima unutar vladajuće stranke?

– Nestaje para. Polako iščezavaju kao kad nema vode, pa se neki predeli osuše. Počelo je da presušuje. Pratim ovu njihovu velegradnju i samo se mislim ko će to da održava? Oni? Ne može. I to traži para. Ti putevi, na primer. Održavanje je pola vrednosti puta, naročito u prvim godinama.

Da li je moguće da vlast iskvari svakog ko je se dokopa?

– Ima ona mudrost, da svaka vlast kvari, a apsolutna kvari apsolutno. Ta kvarljivost vlasti se obično meri prema učinku prema podanicima. Ja ne mogu da nas zovem građanima, jer svi koji trpe ovakvu vlast su podanici. Ja sam podanik, jer sam svikao da vlast podnosim ovakvu kakva je. Nije ovo uvreda, ovo je status. Međutim, kvarljivost se ovde meri prema onome što oni proizvedu između sebe. U pitanju su kvarni ljudi koji imaju naročiti smisao da drugima uteruju strah, to im je dato.

Svakome je nešto dato, oni imaju talenat za to. Taj strah nije sredstvo za vladanje nego sredstvo za njihovo okupljanje. Oni strahuju i između sebe. E, sad kad jednog trenutka dođe do međusobnog ucenjivanja stvari se komplikuju a do toga obično dolazi kad lova počne da usahnjuje. To ne govorim sa nekom radošću ili zluradošću, jer uvek postoji gore od goreg. Ovo što sada jeste iza sebe obećava jednu takvu pustoš da to ne ostavlja neku nadu. Nema ličnosti u koju bi se ponadali da može da nas izvuče. Neće ni istorijska pojava. Društvena konstelacija nam takođe nije naklonjena, tako da može biti samo gore.

Kakav rasplet slutite?

– Ne slutim ništa dobro. Kao što sam govorio za ovaj virus da on jednog trenutka mora stati, jer je programiran donekle. On je eksperiment i zato mora imati svoj kraj, neko mora sagledati efekte toga i odrediti dalji program sa njim. Tako i ovo. Ovo je isto jedan eksperiment i sve se drži ili u nekom stanju previranja ili stvaralačkog haosa da bi se nešto drugo izleglo. I onda se gleda koliko, šta, kako, dokle? Imaš jake nacionalizme koji idu negde iz trbuha, iz slezine, ne iz pameti već iz nečeg animalnog, a oni zamućuju pamet i pojedincu i narodima. Svako ko se bavi pokušajem neke strategije, neke smene za budućnost, mora da misli glavom protivnika. Ti se čudiš što je on bezobziran, bezobrazan, nečastan. Pa, naravno da je takav. Probaj da misliš njegovom glavom, pa ćeš da vidiš kako to funkcioniše i ima svoj sistem.

Može li ovo, kako se čini, trajati unedogled?

– Neće trajati unedogled ali se neće ni tako brzo završiti kao što neki misle da može. Ne može. Trajaće onoliko koliko je predviđeno da traje. I ovome jedino ovo može doakati.

Na šta vam liči medijska scena Srbije?

– Imam jednu ženu, domaćicu koja to prati i preko nje se informišem. Ja to ništa ne pratim, jer jednostavno tu nemam o čemu da se obavestim. Gledam iznad te žabokrečine i kloake koja vri.

I šta vidite?

– Vidim jedan taj eksperiment, podelu uloga, vidim poraz za mnoge ljude koji očekuju promene, jer promene na bolje ne može biti. U tome je problem. Teško mi je što to moram da kažem i žao mi je što sam došao do toga da to kažem, ali tako mislim.

Vidite li smisao javne reči?

– Smisao javne reči je da je ima. Što se tiče njenog uticaja, ako gledamo statistički, ima ga u vrlo niskom procentu. Da ne gajimo iluzije, javna reč taj uticaj nije nikad ni imala. Šta je imala javna reč sa 27. martom 1941. godine, a stvar se obrnula naopačke i u korist naše štete. Ništa.

Dejan Mijač, intervju
Dejan Mijač Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Ima li se, onda, išta i kome poručiti?

– Prosto rečeno, ako me pitate, odgovoriću vam, ako me ne pitate, neću započinjati priču. Tako stvari stoje. Ako me pitate kako sam, mogu vam reći da me boli koleno, i pričaćemo o kolenu. Ako me pitate o ovome što nam se dešava, da tišti me i boli i mogu vam ispovediti svoju nelagodu, loš osećaj i to je sve.

Kakvu Srbiju vidite za deset godina?

– Znate šta? Ako se nastave sve ove vidljive tendencije, onda Srbije za deset godina možda neće ni biti. Jer, ako se po ovaj narod povoljno otvore sve mogućnosti, ne samo granice, svi će otići odavde, tražeći negde nešto drugo. Neće naći bolje, ali će otići zato što će imati utisak da je to bolji život.

Kad bi, kojim slučajem, bili vlast šta biste prvo uradili?

– Verovali ili ne, nikad me niko nije pitao ovo pitanje, a toliko je blizu pameti da se postavi: a šta bi ti? Ja se, naravno, u životu nikada nisam bavio ni mišlju o tome ali reći ću sledeće. Kad je bio Milošević, mislio sam da je to zlo svih zala.

Danas vidim da je to bio jedan projekat pogrešnog čoveka u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, ali bio je projekat koji je njušio neku opasnost i pokušavao da se snađe u svemu tome sa onim čime je raspolagao. Međutim, nije bilo predviđeno da on to što ima i dalje ima i trebalo mu je to oduzeti. To mu je oduzeto, on je pao a iza toga je došla gusta magla. Pala je gusta magla na Srbiju.

Ostaste mi dužni odgovor šta biste vi uradili?

– Trebalo bi uraditi ono što je neophodno a to je sledeće: hajde da vidimo šta naš, pretpostavljeni, neprijatelj želi da napravi od nas. Pođimo u susret tome, spremimo se za to, ne za ovo driblanje u mestu, izvrdavanje, vraćanje lopte unazad. Priznati da je to to, otvoriti pogled svima koliko je to zlo za nešto i koliko je dobro i za šta je dobro.

Kad govorite o neprijatelju, mislite na neprijatelje sa strane ili…?
– Nema više neprijatelja sa strane ili iznutra. Vi jedino možete biti neprijatelj samom sebi.

Hoćete reći da bi, za početak, trebalo priznati istinu?

– Tako je, ali onaj koji kod nas prizna i delić istine taj je nagrabusio. Maglu treba čuvati, rasprši se čas posla i šta smo onda dobili? Dobili smo tu istinu, tačnije zatekli smo se u njoj.

Ko će u budućnosti vladati Srbijom?

– Otkud znam. Da ste me deset godina pre dolaska ove vlasti pitali da li će ovi i ovakvi vladati Srbijom ja bih vam kategorički rekao – ne. Dakle, ja nemam maštu da odgovorim na to pitanje.

Može li ovo ikako drugačije ili mora baš ovako?

– Može samo još gore, u svakom slučaju.

Dejan Mijač, intervju
Dejan Mijač Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Gde se u ovom celom galimatijasu smestila kultura i ima li mesta za nju?

– Ambijent je takav da ni kultura nije nešto za hvalu. Ima mogućnosti da neko personalno uspe u nečemu od umetnosti, da se izdvoji neki violinista, da se negde probije neki slikar, ali generalno stvar je poražavajuća. I nije to samo problem kulture kod nas, tako je u celom svetu. Kultura više uopšte nije važna i nema nikakav rezon. Mi igramo i gledamo za svoj groš. Čitamo knjige za svoj groš. Slušamo dobru muziku za svoj groš i to je sve.

Šta je za vas opozicija ovom režimu, ima li je?

– Ima. Međutim udruženja svih opozicionara mi liče na ona udruženja ljudi koji boluju od nekih bolesti. Njih nešto tišti, nešto ih boli i onda se iskupe pa se jadaju.

A terapija?

– Znate, kad je čovek neizlečivo bolestan počinje i budalama da veruje.

Komentari

Vaš komentar