Još sto života da mi neko podari, ne bih bio političar. Toliko je to mizerno. Čim sam ovo izgovorio, shvatiće me da sam bivši čovek, kaže reditelj Dejan Mijač.
Dejan Mijač (86), jedan od najznačajnijih pozorišnih reditelja kod nas, postigao je u karijeri, reklo bi se, sve što se moglo postići. Za njim su predstave kojih se publika seća i decenijama nakon što su odigrane, dobio je brojna priznanja, a svoje bogato znanje preneo je i kao profesor mnogim generacijama studenata. Kada smo se dogovarali za intervju, u vreme kada su stariji od 65 bili primorani da ne izlaze, rekao nam je da o pitanjima koja bismo mu postavili „više uopšte ne razmišlja“. Dogovorili smo se zato da se vidimo i porazgovaramo o tome o čemu razmišlja.
Osoblje u restoranu na Obilićevom vencu priča da čuveni reditelj kod njih redovno svraća. Ima svoje društvo, sede tu i razgovaraju „o nekim svojim temama“, pričaju nam.
– Pravo da vam kažem, mene je malo stid da uopšte govorim. Stid me je da i pričam, čak i sa prijateljima, na neke teme. Ja sam nedavno proslavio jedan rođendan i to govori o životu koji sam ostavio iza sebe. Imam i godina. U ovom mom dobu biti pametan, to je nemoguće. Niti ja imam potrebu da bilo kome šta kažem i dokažem, a slutim i da se ne očekuje od mene da bilo šta u tom smislu govorim – kaže nam na početku.
Pitanja ostavljamo po strani, a Mijač počinje priču. Meri reči pre nego što ih izgovori. Prateći tok njegovih misli, usput pitamo tek ponešto.
O LJUBAVI I KORENIMA
– Vreme je toliko brzo, a ja toliko spor. Kada sam se prvi put vozio brzom železnicom Pariz – Lion i prvi put u životu sam shvatio da moje oko ne može da hvata neposredno blizak prostor, da on izmiče, nestaje, da se pretvara u mrlju. Tek tamo daleko se nešto nazire. Moj život ušao u neku orbitu gde je veoma veliko ubrzanje i ništa drugo ne osećam, a naročito ne vidim, osim tog ubrzanja. Svi parametri koji bi ukazivali na nešto što se neposredno dešava u blisko mogućem kontaktu, oni izmiču, nestaju.
Ne znam da li je to za ostale tako, ali za mene, koji živim toliko koliko živim – a rođen sam u prvoj polovini prošloga veka – promena je neverovatna, tako da se pitam da li sam ja uopšte živ i da li imam ovoliko godina, a ne da li svet oko mene postoji.
Govorim o parametrima po kojima sam vaspitavan. To su, recimo, čast, poštenje, data reč, prijateljstvo, ljubav. To ja danas u programu življenja ne vidim. Ili izmiče zbog brzine, pa ne vidim. Ljubav je danas izmaštan pojam, svodi se na to da li je neko u nekoga zaljubljen. Nije to jedina vrsta ljubavi. Ne misli se o ljubavi prema domovini. Danas toga nema. A ljubav je jedan lep pojam o kom su govorili izuzetni ljudi, pesnici ili proroci. Političari sigurno nisu (smeh).
Nekad je u programu naše književnosti, srpske književnosti, ali to danas ne smem da kažem da ne bih uvredio nekoga, jer odnosi se na pisca koji se zove Marko Miljanov. To je nekada za mene bio srpski pisac. On je za sebe tvrdio da je Srbin, ima tome bezbroj pismenih dokaza, ja sam nekako prirodno prihvatao da jeste srpski pisac. Nije važno. Marko Miljanov je imao čvrst stav u odnosu na ono što je zvao čojstvo i junaštvo. Čojstvo, ta stara reč, arhaična, tiče se velike ljudskosti. To je daleko širi pojam od same reči. On je govorio da je junaštvo kad se braniš od drugoga, a čojstvo je obrnuto, da drugoga branim od sebe. „Primeri čojstva i junaštva“, tako se zove njegova knjiga. Znači, jedno bez drugog ne ide. Ne možeš biti junak, a da nisi čovek, niti si čovek a da nisi spreman na junaštvo. To jedan od parametara koji je meni negde u detinjstvu bio usađen. A nekima je sa mlečnim zubima i to ispalo. Kad smo kod mlečnih zuba… Deca koja imaju loše mlečne zube, ona imaju loše zube uopšte i ceo život imaju problem i ostanu bezubi. Ja, bogu hvala, imam dosta svojih zuba. Prema tome, nisam pogubio ono što je bilo usađeno u mene. Jer, koren je nešto vrlo važno, to nije samo usađenost, to je i osećaj usađenosti i pripadnosti. Pripadnosti bilo čemu.
„NAGLEDAO SAM SE PATNJE U DETINJSTVU“
– Ja sam bio dete za vreme groznog svetskog rata. Moja familija, najuža familija, bila je srećom pošteđena najstrašnijih stvari, ali sam se nagledao.. Moja šira familija, mislim od ujaka, stričeva, sve je to stradalo. Ja sam bio prvi razred osnovne škole, pošao sam u školu te jeseni 1940. godine, a onda se u proleće ’41. već zaratilo. Stalna trka, stalna promena i ugroženost, osećaj ugroženosti. Nagledao sam se patnje, gledao sam svojim očima kako sela gore, gledao sam kako ljude vešaju na valjevskoj pijaci. Prolazio sam daleko, naravno, još mi je majka branila da gledam na tu stranu. Tamo su bila vešala gde je visio Stevan Filipović. Sve ovo pričam zbog toga što je, uprkos svim tim užasima, postojalo i istinsko herojstvo, kad je čovek ponosno davao svoj život sledeći svoje ideje, ideju kojoj je pripadao, koja je bila ukorenjena u njemu.
Stevan Filipović u Valjevu ima jedan ogroman spomenik, na brdu Vidraku. Interesantno je da Valjevci, u onoj pomami rušenja spomenika koji su podsećali na partizane i Titovo vreme nisu srušili taj spomenik, očuvali su ga, i dan-danas je on u odličnom stanju i dobro je negovan, s pažnjom i poštovanjem. Nije Valjevo bilo komunistički grad, nije se hvalilo tom vrstom ideološke pripadnosti kao što je, recimo, Užice, koje je odmah bacilo Titov spomenik. A nazvalo se bilo Titovo Užice. Govorimo o jednom gradu koji nije bio nešto posebno apostrofiran i napadan u svoje vreme, a nikada nije imao Titovu ulicu.
Taj prizor sa vešanjima na pijaci se pojavljuje i kod Ljube Simovića…
– I on je bio dete, ratna generacija i on je odlično to opisao u svom romanu „Užice pod vranama“. On je to odlično, sa osećanjem, opisao. To je nešto što se potmulo ugradi u čoveka. To je, kad to docnije osvestiš, otpor prema nepravdi i nasilju. To je nas formiralo.
Moja generacija, iz moje gimnazije, ne sećam se nijednog koji je pošao putem politike da bi se bavio politikom. Svi su pokušavali i našli put u struci i tu ima vrlo lepih primera. A danas ono što je politika, pre svega svetska politika, to je po merilima onovremenske, naše etike jedan odvratan posao, grozomoran i odvratan. Još sto života da mi neko podari, ne bih bio političar. Toliko je to mizerno. Čim sam ovo izgovorio, znači, shvatiće me da sam bivši čovek. Bivši čovek. Arhaizam. Za razliku od danas, sve što je ponuđeno na javnoj sceni, to je daleko od ljudskosti.
Po čemu se vreme danas meri? Ne meri se prema Tesli. Niko ne zna kad je on koji patent napravio, naizmenična struja i tako dalje. Ali vrlo dobro se zna kad je Čerčil došao na vlast. Ili Staljin, još više. A oni su svi, ti političari, zapravo, masovne ubice. Samo ih razlikuje da li su sa „naše“ pobedničke strane ili su sa „njihove“ poražene strane. A Tesla je čovek koji je darovao čovečanstvu neizmerno mnogo, toliko mnogo da bi danas život bio nezamisliv da nije bilo njega.
Nisu li i njegovi izumi pokrenuli ovo ubrzanje o kom pričamo?
– Verovatno da. Kao što je Openhajmer… Ali svaki od njih, tih ljudi koji su darovali istinski, onog trenutka kada bi došli do zloupotrebe, imali su osećaj kajanja i stida. Nije slučajno da se Tesla povukao u anonimnost. Nije slučajno da je Openhajmer uradio to što je uradio. Pokažite mi jednog političara koji je kazao da je u stvari svoj život posvetio masovnom ubijanju ljudi. Razlika je u jednom jakom osećanju, samoosećanju. Samoosećanju stida. Retki su ljudi koji su obdareni stidom.
Ima li ih danas?
– Znate šta, možda i ima, ali ja to ne vidim. Ali ja sedim kod prozora u brzom vozu, koji vozi neverovatnom brzinom i onda ne vidim.
„POZORIŠTE SAM OSTAVIO JER VIŠE NISAM IMAO SNAGE“
Kad smo spomenuli vešala na pijaci i Ljubu Simovića, njegovo „Putujuće pozorište Šopalović“…
– Da, ja sam radio prvo izvođenje.
Da li ta trupa u komadu ima moralno opravdanje da pozorište postavi na trg gde su vešala?
– Jedan njegov junak kaže „kažite mi kod kog frizera idete“, svako radi svoj posao, „ja smatram da je moj posao vrlo važan za preživljavanje“, i moje i drugoga. Da malo otvoriš zavesu i pogledaš u svet koji je oko tebe. To je mnogo važno i za bukvalno preživljavanje, a za moralno da i ne govorim. Zato on i smatra da i u vreme najtežeg života treba na taj način opstajati.
Ima ljudi koji se iskreno i sa puno vere, iskrene vere, mole bogu. Njima je to potrebno, da bi preživljavali. Da se odmah razumemo, ja sam sretao nekoliko primera iskrenih ateista, a bili su visoko moralni ljudi. Svako ima nešto svoje, neko svoje uporište. Sad me navodite na jednu veliku temu, šta je pozorište i kako je… To bi nas odvelo u neke priče koje mogu da pričam eventualno nekoj omladini koja se odlučila za profesiju, pa da ih podržim u toj njihovoj odluci, da im kažem da ima dubokog smisla što su odlučili time da se bave. Ne samo da se može od toga živeti, naročito u mirno doba, ali ima dubokog smisla, naročito ako je čovek umetnik, da sam sobom nešto stvara, onda mora da ima taj osećaj smisla. Ima profesija kojima se bavite i ne pitate se da li ima smisla. Živiš prosto. Radiš i čekaš petak popodne, da zatvoriš fioku i odeš sa tog posla, pa dva dana si slobodan, pa pomisliš „opet idem na onaj posao“…
Ja sam ostavio pozorište zbog osećanja nemoći, ne mogu više da radim. Nemam snage da to radim. Nisam nimalo radostan zbog toga, ali nikada nisam osetio zamor od svog posla. Ideš iz jednog posla u drugi. Ne iz alavosti, da bi zaradio još para. Na kraju krajeva, mi ne zarađujemo mnogo. Oni koji zarađuju malo više para, znajte da nisu zaradili baveći se svojom profesijom, nego su imali smisla i za ono što se zove biznis.
Ima li smisla pozorište bez…
– Publike? Pitajte bilo kog fudbalera da li ima smisla (osmeh).
Pozorište je jedan čovek, odlično spreman, utreniran, da tako kažemo, i rešen da to što je pripremio pokaže nekome da bi izazvao prvo ono osnovno što je – kontakt sa onim drugim. Postoji drugi koji ga gleda i koji je, za razliku od ovog prvog, potpuno nespreman. I blagodareći hipnotičkom momentu koji proizvodi ovo što ovaj radi, što igra, uključuje ga i on postaje partner bez koga se ne može. Ako nema toga, te dvojice, nema pozorišta. Pozorište ide direktno od čoveka čoveku. Sve ostalo nije pozorište. To je surogat. Film nije pozorište. On ima posredovano nešto, drugu neku čaroliju. Čaroliju koja je zasnovana na neusavršenosti ljudskog oka. Ono ne može da prati brzinu smene onih kadrova, oni se smene i naprave pokret. Da nema pokreta, ne bi bilo filma. Da nije čovekove nesavršenosti, hendikepa, ne bi bilo filma. A ovde, naprotiv, traži se budan saučesnik, koji ima ogromnu pažnju i ogromnu pronicljivost. Jer uzaludna bi bila igra onog prvoga, koji se zove akter, da ne izaziva burno ili emotivno ili kakvo god hoćete, a onda i svesno, učešće onog drugog. Na toj vezi se zasniva pozorište. Pozorište preko televizije nije pozorište. Pozorište može biti samo jednom i nikad više. Možemo mi i drugi put doći, ali to nije ono što je bilo onda, jednom.
A ove preporuke za rad pozorišta?
– To je nasilje jedno, nešto regulišu. Čim su regulative, to je neka vrsta nasilja ili prisile. Nasilje je kad je nekome nešto onemogućeno, a prisila kada ti sam od svoje volje lišavaš se velikog dela svoje lične slobode.
O STRAHU I SKOKU U PONOR
– Ova pandemija je, osim ove stvarne ugroženosti života mnogih ljudi, što ja ne sporim, da postoji taj virus, ne treba mi objašnjavati. I on se pokazao. Ali ono što on proizvodi, to je strah, zbunjenost, zavisnost, pokoravanje, tu se sad može manipulisati koliko god hoćete. Zato kažem, ova korona je.. Ja sam davno, kao klinac, čitao knjigu Osvalda Špenglera „Propast Zapada” i tu ima jedno poglavlje koje se zove „U strahu potonuli svet“.
Prisustvovali smo ogromnom strahu, koji je izazvao neverovatnu paniku i pometnju celog globusa, celog čovečanstva i ne znamo šta su ljudi doživeli i da li su ga preživeli. Špengler je uradio istorijsku rekapitulaciju neke vrste kretanja, a to je pre svega politička istorija sveta, zasnovana na strahu. Bez straha ne bi bilo političke istorije. To je istorija raznih vrsta strahova. Strah najpre pobudi osećaj ugroženosti, a zatim neku vrstu kolektivne odbrane i zavisnosti.
I onda ljudi traže spasioca?
– Recimo. Kao što traže drogu, traže da neko rešava problem njihove ugroženosti.
U modernoj istoriji, slučaj Nemačke i Hitlera. Nemačka je napredna zemlja, koja je imala najbriljantnije naučnike, filozofe, kompozitore, literaturu, šta god hoćete. Vrh vrhova. Narod predodređen za veliku duhovnu nadgradnju poklekne u ogromnom procentu pred jednim vašarski suludim manipulatorom i bude zaveden.
Imam snimak Hitlerovog ulaska u Beč posle anšlusa, kad je održao taj svoj čuveni govor. Taj Trg heroja, koji je prilično velik, bio je krcat, tu je bilo nekoliko miliona ljudi. Oni su vrištali. Taj krik koji je snimljen… Ne volim da gledam taj snimak, jer to je krik onoga ko je skočio u ponor. A to nije jedan, nego pola nacije.
Strah, onda derivati straha: bespomoćnost, poniženost, anksioznost svake vrste, sve to se učauri u jedan bes i pre svega mržnju. Vidite ovde kod nas, ovi mali potpaljivači zarad svojih nekih šićardžijskih malih pljački prave omrazu među ljudima. A odakle ta mržnja? Ona dolazi iz te potištenosti i neosećanja slobode. Uvek će se lako naći neko da nam pokaže “ko je kriv” za naš bedni položaj u životu. I, naravno, na kraju ćemo da ga odstranimo, iskorenimo… To ne zna ništa drugo.
O ĐOKOVIĆEVOM TALENTU ZA SLOBODU
Više puta smo spominjali slobodu. Ima li slobodnih ljudi danas?
– Ima.
Ko su?
– Znate, sve više mislim da je stoicizam imao smisla. Da se odrekneš. Recimo, pravo, iskreno monaštvo. To je odricanje od svetovnog života. Kad ti promeniš ime, promeniš haljine, promeniš ceo sistem života, jednostavno se distanciraš, pređeš na neku drugu obalu. Ali kada je to iskreno, naravno. To što je neko pustio bradu, obukao mantiju, to ga ne kvalifikuje da je iskreni momah. Ali, recimo to.
Drugo, evo, Novak Đoković propoveda autofagiju. Recimo, on govori o tome da dan deli na tri dela po osam sati, gde postoji osam sati u kojima on sve svoje funkcije oko jela i pića reši, a 16 sati ima za to što je on odabrao. Zbog toga ja njega doživljavam kao retko duhovnog čoveka među sportistima. Jedan od tenisera sa ovih naših prostora rekao je: „Kada bih ja jeo ono šta i koliko jede Novak Đoković, ja bih umro“. A on jede biljnu hranu, i to malo. Sad, zamislite čoveka koji je sveo te stvari na životni minimum i može da raspolaže sobom. Koliko je on nadmoćan nad onim drugim. On možda i nije toliki talenat, ali se on izdigao svojim podvižništvom, svojom žrtvom, svojim posebnim smislom za život i slobodu. On je talentovan za osećaj slobode i uživanja u tome što radi.
Kažu mi „ništa tako ne uspeva kao uspeh“. Uspeh, kao recimo opijenost vlašću, bilo koje vrste, makar i mala, daj da šiljiš dvojicu ljudi, trojicu, to je već prijatnije. Sad ako imaš mnogo da ih šiljiš, to je mnogo prijatno. I to rađa halapljivost. A alavi ljudi ne znaju za meru. I onda se negde spotaknu. I sami beže u svoj kraj.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare