Dejan Atanacković iz Firence: Ovde nas niko ne vređa

Kultura 27. mar. 202007:12 > 10:38
Podeli:
Dejan Atanacković/Foto: Privatna arhiva

"Firenca je tiha i pusta. Ja je vidim s brda i odavde deluje sasvim nepromenjeno. Nisam sišao do grada već dve nedelje. Nemam potrebe da idem, niti bi to sada bilo opravdano. Poslednji put sam bio 13. marta da fotografišem prazne ulice. Lepe su te praznine, da je povod drugačiji zaista bih uživao u takvim šetnjama", kaže pisac i vizuelni umetnik Dejan Atanacković koji živi u ovom italijanskom gradu i predaje na tamošnjem univerzitetu.

Dobitnik NIN-ove nagrade za roman „Luzitanija“ (2017) u intervjuu za portal Nova.rs govori o životu u zemlji najviše pogođenoj epidemijom koronavirusa, o merama uvedenim u Srbiji, „monstruoznom prizoru“ Beogradskog sajma sa krevetima, predsedniku Aleksandru Vučiću, kao i ponašanju vlasti u doba virusa u Italiji i Srbiji.

– Firenca i Toskana nisu pogođene epidemijom kao sever Italije. Sada je u Toskani nešto više od 3.000 slučajeva, od toga oko 700 u Firenci. Svako veče se ti brojevi objavljuju na vestima i to je uglavnom poražavajuće, posebno broj umrlih kojih je do sada u celoj Italiji bilo oko 7.500. Do večeras će verovatno biti 8.000 (razgovaramo u četvrtak, 26. marta, oko 17 sati popodne, brojke se iz časa u čas menjaju, prim. aut). Sada se već trudim da to i ne gledam, jednostavno ti brojevi ućutkuju bilo kakav odgovor, ostavljaju bez reči.

Firenca, Foto: Dejan Atanacković

Kako se ljudi osećaju, ponašaju?

– Čujem se, naravno, s prijateljima telefonom. Tu su i prve komšije koje srećem povremeno. Generalno, ljudi su racionalni u sagledavanju prioriteta. Postoji jedna opšta saglasnost sa merama koje se primenjuju. Ljudi vide da i od njih, svakog pojedinačno, uspeh tih mera zavisi. Đuzepe Konte, šta god mislili o njemu, doneo je tešku i politički riskantnu odluku. Svesno je blokirao italijansku ekonomiju zarad spasavanja života i to je jedino bilo moguće i moralno opravdano. Drago mi je da nisam stanovnik jedne od onih evropskih zemalja koje se danas zalažu za monstruoznu ideju „imuniteta stada“, neoliberalnog i amoralnog pristupa epidemiji, mada se postepeno od toga odustaje, kao na primer u Velikoj Britaniji čiji je premijer do skoro bio zastupnik te ideje.

Kako zapravo ljudi žive u Italiji u ovoj situaciji?

– U Firenci su ljudi vrlo ozbiljno shvatili celu stvar, ali to je zato što su mere uspostavljene tako da se može, u datim okolnostima, nastaviti normalan život. Ne stvaraju se nemoguće situacije. Građanima se ne nameću nerešivi problemi. Niko nas ovde ne vređa. Nema policijskog časa. Jednostavno, boravi se kod kuće, može se izaći do prodavnice, do apoteke, da se prošeta pas. Na ulici, ljudi se drže na distanci i to je stvar ljubaznosti i poštovanja drugog.

Kako je došlo do ovog jezivog scenarija, goreg nego u Kini, žarištu zaraze?

– O tome postoje različita mišljenja, kulturološki razlozi. Na primer bliskost generacija – mnogi su stariji ljudi zaraženi, jer su mlađi nosioci virusa u redovnom bliskom kontaktu sa starijima. Ja verujem da je pre svega u pitanju nesrećni sticaj okolnosti i da je moglo da bude isto tako i u Španiji, Nemačkoj, Americi, a izgleda da će, nažalost, i biti. Zašto je gore nego u Kini? Pa Kina je diktatura iz koje je sve to krenulo, pa se zataškavalo. Veliki kineski brat je danima lagao ceo svet. Onda su naravno preduzete rigorozne mere izolacije, koje nisu strane iskusnim totalitarnim sistemima.

Šta mislite o merama koje se sprovode u Srbiji?

– Jako je nezgodno, i u normalnijim uslovima, kada jednom državom upravlja pojedinac sa narcisoidnim poremećajem ličnosti, a kamoli u okolnostima pandemije. Bojim se da je skoro sve što se radi jedna predstava, kao ono punjenje hale sajma krevetima – monstruozan prizor koji pritom jasno ukazuje da tu nema jasnog plana, infrastrukture, projekta. Stvara se jedan logor i potencijalno žarište zaraze. Najgori rezultat toga je sada već potpuno nepoverenje građana u vlast, pa samim tim i u sistem zaštite. Mnogi već više strepe od toga da završe na Sajmu nego od zaraze i govore kako im na pamet ne bi palo da se obrate nadležnima ukoliko se razbole. I to je potpuno jezivo i vrlo opasno, ali to je sasvim logičan odgovor duboko zabrinutih građana na jednu strategiju zaštite koju sprovodi vojska, a ne medicinski stručnjaci. Smišljaju se pritom, svakodnevno, potpuno besmislene mere kojima se ljudi ozbiljno ugrožavaju i teraju na svakojaka dovijanja, dakle, na kršenje mera, jer su na to prosto prinuđeni. Građani se tretiraju kao beslovesna gomila kojoj jedino jezik sile ulazi u glavu. Jeste, i mnogi građani se s time slažu. Ja se recimo ne slažem. Mislim da je stvar u komunikaciji, u poverenju. Ako pojedinac zna da će ga sistem podržati kada ukaže na greške drugih, ako bi sistem stajao iza odgovornog građanina, i zajedno s njim ukazivao na neodgovornost drugih, onda bi se lako uspostavile norme odgovornog ponašanja. Međutim, mi nemamo iza nas sistem koji nas podržava, već sistem koji nas vređa i kažnjava. Ova vlast jednostavno ne ume drugačije.

Kakve su nam onda mere potrebne?

– Potrebne su mere koje imaju smisla, mere koje štite, a ne ugrožavaju građane, koje ulivaju poverenje, a ne strah, koje su ishod racionalnog i stručnog mišljenja, a ne nasumičnosti i hira. Ja nemam utisak da su medicinska struka i vlast usaglašene u pogledu mera. Nije jasno kakav je, na primer, stav struke o privremenoj bolnici na Beogradskom sajmu. Ima i predstavnika struke u koje građani danas imaju poverenja, nadam se s pravom, ali i oni su ćutali u nekim ključnim momentima, dok su se njihove kolege šegačile o šopingu u Trstu, a predsednik predlagao da se drmne po koja. A to je bio ključni trenutak. To je bio trenutak kada je već bilo neophodno, ako ne uvođenje mera, onda ozbiljna priprema građana na jednu neminovost. Učinjeno je suprotno. Nadam se da će se jednog dana postaviti pitanje krivične odgovornosti svih učesnika te konferencije za štampu. I nadam se da će ga sve ovo, pre ili kasnije, koštati gubitka vlasti. Nadam se da će se građanima smučiti i on i njegovo poltronsko okruženje. Verujem da već jeste, i da će se, uostalom, i čitav sistem korupcije, na kojem se njegova vlast zasniva, raspasti sam od sebe. Verujem da je on svestan te opasnosti i da neće prezati ni od čega da vlast sačuva.

Dejan Atanacković u Firenci/Foto: Privatna arhiva

Šta posle ovoga? Postoji li opasnost da se vlast navikne na ovo stanje, a građani ga prihvate kao prirodno?

– Ljudi su već naviknuti, inače ne bi mogao jedan Vučič da traje tolike godine. Tamo gde je Vučić stanje stvari, to je društvo koje već u sebi nosi patološke odlike, nije virus, ali nešto drugo, vrlo ozbiljno, jeste. Ili možda i jeste neki virus. I bolesti društva, kao i bolesti pojedinca, prenose se prljavim rukama.

Šta je ova epidemija pokazala, o nama kao pojedincima, ali i o društvima?

– Verujem da će se tek pokazati mnoge činjenice o čitavim društvima, ali jedna osnovna vrednosna kategorija svakog društva koja dolazi do izražaja u ovakvoj situaciji, mada je ovo situacija u velikoj meri bez presedana, jeste odgovornost. To je ključna reč. Problemi odgovornosti se sada ogoljuju na svim nivoima, od pojedinca do vlasti. U neodgovornom (neobaveštenom) pojedincu potpuno se jasno razaznaju obrisi neodgovorne vlasti. Jednostavno se vidi da se neodgovornost u jednoj sferi prenosi na svaku drugu. Ne može se očekivati da neko ko krade, laže, podmićuje, ucenjuje, na nekom drugom nivou bude odgovoran.

Firenca, Foto: Dejan Atanacković

Koje lekcije možemo da naučimo iz katastrofe koja je zahvatila ceo svet? Da li će čovek iz ovoga izaći bolji ili gori?

– Nisam sklon moralističkom razmišljanju, pa ni idealizovanju. Ne verujem da će čovek biti ni bolji ni lošiji, jedino se nadam da će društva biti u stanju da iznađu načine uspostavljanja ekonomske stabilnosti uzimajući u obzir interese svih koji su ovim okonostima teško pogođeni, a to će verovatno biti ogromna većina. Možda će iz ovih dana izolacije proisteći neka saznanja o tome da nam je potrebno mnogo manje nego što smo to ranije mislili. Možda se postave pitanja o odnosu sreće i permanentnog konzumiranja svega i svačega. Možda se razmotri upotreba slobodnog vremena. Možda se obrati pažnja na značaj tišine. Eto, to bi već bili ogromni civilizacijski pomaci za većinu društava. Ali, bojim se da je rano da se o tome govori, tek ćemo se suočiti sa teškim životnim lekcijama, pod uslovom da uopšte stignemo da o tome razmišljamo kao nečemu što ima obrazovni potencijal.

Kako vi provodite vreme u izolaciji? Šta čitate, gledate?

– Imam dosta posla sa studentima koji su rasuti po celom svetu, uglavnom u Americi, ali i drugde. Pripremam i šaljem predavanja u vidu Paorpoint slajdova i video poruka i imam česte susrete s njima preko Skajpa. Trebalo je zaista sve ponovo osmisliti, čitavu drugu polovinu semestra, a na rad od kuće, ma koliko to delovalo komotnije, zapravo mi ide više sati nego kad je uobičajen rad u pitanju. Kad je lepo, provodim vreme u bašti, ali sad je baš zahladnelo. Odem do obližnje bakalnice. Kuvam velike, šarene čorbe s povrćem i to mi baš prija. Trenutno čitam izraelskog pisca Eškola Neva, roman “Tri sprata” koji mi je prijatelj poklonio nedavno. Uveče pogledam neki film, ne mogu da kažem da imam neki sofisticirano isplaniran repertoar u skladu sa okolnostima.

Pišete li nešto?

– Pišem, ali svakako nije reč o velikom romanu na temu pandemije.

Za kraj, imate li neki savet za nas ovde u Srbiji?

– Svi smo sada u sličnoj situaciji. Ne znam da li su ikada ljudi na celoj planeti bili ophrvani tako sličnim ili istim brigama kao što su danas. A svuda se nameće isti problem, individualne i kolektivne odgovornosti. Brinem za sebe tako što brinem za druge. Brinem za druge tako što brinem o sebi. Tamo gde država ne nudi model odgovornosti, ljudi moraju sami da ga izgrade, primenjuju i druge upućuju. Poštovanje mera koje su uspostavljene ne sme da bude sporno, ali građani treba da imaju svoj glas i tokom vanrednog stanja, a vlast će mnogo bolje izaći na kraj sa ovom situacijom ako, za promenu, počne da sluša građane, a ne samo da naređuje i vređa. Ovo svakako nije vreme za političke sukobe, ali epidemija jeste i politički događaj, i njene političke posledice će se i te kako osetiti. Zato se nadam da građani beleže i pamte, i da ovoga puta, kada jednom ovo prođe, niko neće moći da im uvali pomračenje sunca kao najavu kraja sveta.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram