"Zabranjena ljubav, pa i između dva momka, je nešto s čim svako može da se poveže": Rediteljka najnagrađivanijeg hrvatskog filma priča za Nova.rs

Dok nabujala reka preti da poplavi selo, naizgled uređen život srednjoškolca Marka uzdrman je povratkom Slavena, druga mu iz detinjstva, ali i zabranjene prve ljubavi. Marko živi s roditeljima i mlađim bratom Fićom, dečakom sa Daunovim sindromom, kojem je duboko posvećen. Iako nadareni sportista, Marko se priprema da ispuni očevu želju i postane automehaničar. Zbog neočekivanog pojavljivanja Slavena na sahrani sopstvenog oca, Marku je teško da ostane usredsređen na devojku Petru i predstojeći kvalifikacioni turnir. A kako voda sve više nadolazi, raste i emocionalni nemir u njemu. Dok meštani neumorno podižu nasipe od vreća s peskom oko svojih domova, Marko gradi unutarnji bedem - ne bi li obuzdao osećanja. Ipak, poput vode, emocije uvek nađu put…

Bila bi to skica scenarija koji je iz sebe iznedrio nagrađivani hrvatski romanopisac, dramski pisac i scenarista Tomislav Zajec. A Zajecov scenario na velikom platnu oživela je rediteljka Čejen Černić Čanak snimivši jedan od najhvaljenijih hrvatskih filmova u ovoj godini. Ostvarenje "Zečji nasip", koje je kod nas premijerno prikazano na upravo završenom 32. Festivalu evropskog filma Palić, nedavno je na Pulskom festivalu ostvarilo trijumf, osvojivši čak četiri nagrade.

Osvrćući se na uspeh u Puli, rediteljka Čejen Černić ističe u razgovoru za Nova.rs da se ništa ne može meriti s doživljajem gledanja filma u Pulskoj areni:

- Važan je festival, jer je u Puli moguće videti presek godišnje produkcije, ono što kolege rade. I susret s pulskom publikom je uvek jako lep. Naš film je dosta putovao po festivalima. Imali smo svetsku premijeru u Berlinu, a Palić nam je 23. festival. No, u Puli, na domaćem terenu, bilo je posebno dirljivo.

Nije tako čest slučaj da se filmovi s ovih prostora predstave na festivalu A kategorije? Koliko je stoga značajna premijera na Berlinalu?

- Apsolutno je značajna. I bili smo srećni zbog Berlina, ali za nas autore je pomalo zastrašujuća činjenica da tvoj film ima drugačiji tretman tamo. I zato kad „otvoriš“ film na A festivalu, pogotovo u Berlinu, možeš da budeš samo zahvalan. Bitno je, naravno, da imaš dobar film, ali tu je prisutan i faktor sreće. Dešava se tu splet kompleksnih okolnosti na koje mi ne možemo da utičemo. Možemo samo da utičemo na to kakav ćemo film napraviti. A svetska premijera u Berlinu je nešto čemu se nadaš i što priželjkuješ, a kad se dogodi, uopšte ne možeš da veruješ.

Kao mala kinematografija u Srbiji su sineasti prinuđeni da rade koprodukcije, kako regionalno, tako i s Evropom. Da li je moguće snimiti film u Hrvatskoj ako nije koprodukcija?

- U Hrvatskoj je apsolutno nemoguće snimiti film bez koproducenata. Verujem da je isto i u Srbiji. Nama je to bio najduži proces stvaranja filma - zatvaranje finansijske konstrukcije. Naši pridruženi koproducenti su iz Srbije - Sense production. Nismo nikada uspeli da prođemo na konkursima Filmskog centra Srbije, ali oni su se toliko angažovali da su dobili titulu pridruženih koproducenata. Konkurisali smo pet-šest puta kod FCS-a, ali ništa. Uspeli smo zato drugde, i zaista bez koprodukcija nema nama filma. U našem slučaju je dodatni problem bio u tome što smo sredstva od Hrvatskog audiovizuelnog centra dobili brzo, ali dok su bile kune. U međuvremenu se desila inflacija, prelazak na evro, tako da novac koji smo dobili, iako je onda bila prilična svota, smanjen je za otprilike 50 odsto kako smo se bližili snimanju. Ali, opet, nama u Hrvatskoj je lakše, nego u Srbiji, jer bar imamo pristup evropskim fondovima zbog članstva u EU.

Film se, bar za ove prostore, bavi temom koja se još uvek smatra škakljivom - ljubavlju dva mladića. Koliko je to hrabar potez za kinematografiju regiona?

- Pa jeste. U evropskoj i svetskoj kinematografiji to su teme koje su obrađivane godinama unazad, ali na našem području jako retko. Scenario za "Zečji nasip" napisao je Tomislav Zajec. Počeo je da ga piše pre 12 godina, i dogovorio se s producentkinjom Ankicom Jurić Tilić da zajedno krenu u taj poduhvat. I dogodio se splet neočekivanih okolnosti - pre svega, nisu mogli da nađu reditelja za film godinama. Počeli su da tragaju za rediteljem kad sam ja radila svoj prvi dugometražni film. Uopšte nisam imala ideju da će taj film jednoga dana doći do mene. Računali su oboje da će ga brzo snimiti, no nikako im nije išla potraga za rediteljem. U trenutku kad mi Ankica predložila da pročitam scenario, jer je možda "moj senzibilitet", kako mi je rekla, bila sam usred pisanja svog scenarija, koji sam silno htela da realizujem. Mislila sam da ću pročitati i najverovatnije odbiti, no potpuno me je zatekao. Toliko sam se zaljubila u tekst da nije bilo povratka. Ono što mi je najlepše bilo u tom scenariju jesu ta zabranjena ljubav, s kojom se svako od nas može identifikovati, i što su likovi bili veoma živo i opipljivo napisani. Često kod nas, kad se prikazuju kvir teme ili neki LGBT likovi, oni bivaju dočarani kao karikature i to mi je izrazito obojno. A ovde su to bili stvarni, opipljivi likovi. I moj cilj, dok sam radila film, bio je da nikoga ne etiketiram i da ne upirem prstom s autorske strane, da nikome ne namećem bilo kakav stav. Iako mislim da je moj stav jasan, pokušala sam da prikažem ono najljudskije u tim likovima, s čim se svi možemo poistovetiti.

Da li, kao sineastkinja, pravite razliku između filmova koje stvarate po sopstvenom predlošku i tuđem scenariju?

- U Hrvatskoj, verovatno i u Srbiji, češći je slučaj da reditelji sami pišu scenarije za svoje filmove. I filmovi su u potpunosti autorski. A ono što mi se dogodilo sa "Zečjim nasipom" jeste da sam ga u potpunosti osetila svojim. To znači da su se senzibiliteti Tomislava Zajeca i moji - poklopili. Dobijala sam, pa i danas dobijam scenarije na čitanje, ali to nisu neke moje priče, stvari u koje se zaljubim. A sa Zajecom je bila vrlo specifična situacija. Ni u jednom trenu nisam imala osećaj razdvojenosti, osim kad sam radila nekakve promene u scenariju, jer je to uobičajeno kad počnu probe s glumcima. Tu sam osetila da sam morala sebe da oslobodim tereta, da sebi dam dozvolu da menjam nešto što je neko drugi napisao. To je bilo zahtevno, ali osim toga scenario mi je bio tako blizak na toliko nivoa...

A koja je bila Zajecova reakcija kad je prvi put video film?

- Rasplakao se. I to mi je bilo jako važno. S obzirom da je njemu ovo jako lična tema i da je dugo taj film nastajao, bilo mi je važno da nema osećaj, kao što scenaristi ponekad imaju, da su im reditelji uništili scenario. Bilo mi je bitno da bude zadovoljan. A bio je više nego zadovoljan!

Pošto se film bavi tom specifičnom temom, koliko je bilo zahtevno raditi s dvoje mladih glumaca koji praktično nose čitavo ostvarenje?

- Do sada sam dosta radila s decom. Moj prvi dugometražni film je dečji, glavni likovi su deca. I radila sam dosta kratkih filmova za decu. A ono što je blagoslov rada s decom jeste da ti kao reditelj moraš da budeš jako kreativan. Jer, deca nemaju alate koje imaju profesionalni glumci. I ti stalno moraš da pronalaziš načine kako da dobiješ nešto od njih. To mi je puno pomoglo u radu s ovim glumcima, koji su bili na prvoj godini Akademije kad su dobili uloge, ali su i dalje bili neprofesionalni glumci (Lav Novosel i Andrija Žunac, prim.aut.). Kad radim, veliki sam štreber i bitno mi je da ostavim dug period za probe. S dečacima sam imala probe sedam meseci. Jedna od najvažnijih stvari bila mi je da se postigne apsolutno poverenje i moje u njih, i njihovo u mene, i da nemamo nikakvih ograda u komunikaciji, da ih dovoljno upoznam da, gledajući ih, shvatim šta se unutar njih događa. Njih dvojica su jako različiti, drugačije pristupaju stvarima. I ono što je funkcionisalo s jednim, s drugim nije. Morala sam da nađem put za svakog ponaosob. Taj dugi period priprema i proba bio je ključan za naš film. Nama se poslednjih meseci proba priključio i direktor fotografije Marko Brdar, budući da je film sniman iz ruke. Tokom većine filma on je s kamerom jako blizu glumcima. To je za glumca potencijalno nelagodna situacija. Zato je bilo važno da se oni s Markom osete sigurnim. I da se dovoljno upoznaju da ne bude iznenađenja na snimanju.

Pomenuli ste kako niste želeli da etiketirate odnos dvojice mladića. Koliko ste onda insistirali na čistoti ljubavi, i shvata li to publika?

- Hvala na tom pitanju. Jer, to je nešto što ljudi većinom prepoznaju. I prepoznaju iskrenost, što je meni jako bitno. Mi u filmu imamo i jednog mladog glumca koji ima Daunov sindrom, igra mlađeg brata Marka. Taj odnos je u filmu prekrasan jer je bio zaista stvaran. Gotovo svi komentari svode se na iskrenost koja dolazi od svih glumaca, posebno njih trojice.

Čeka li film još festivala?

- Da, uvršten je u selekciju još nekoliko značajnih festivala. Već sledećeg meseca idemo u Dablin. A ja počinjem da pišem novi scenario, ponovo ću sarađivati sa producentkinjom Ankicom Jurić Tilić i nadam se da neću morati toliko dugo da čekam na finansijska sredstva, kao što je to bio slučaj između ovog i prethodnog filma. Trajalo je to osam godina. Nadam se da će sledeći film biti gotov bar za četiri godine…

https://www.youtube.com/watch?v=nRpYd96ZZps