Svetozar Cvetković: Nismo mi ovde da nekog zabavljamo, ni da se pravimo kao da se ništa ne događa, pa moje jedino sredstvo da izrazim bunt je scena

Tim rečima glumac Svetozar Cvetković osvrnuo se na još jedno veliko priznanje u svojoj karijeri - nagradu "Aleksandar Lifka" za doprinos kinematografiji, kojom je ovenčan sinoć, druge večeri 32. Festivala evropskog filma Palić na Letnjoj pozornici.

I dan nakon svečanosti dramski umetnik priznao je na susretu s medijima na Velikoj terasi na Paliću kako se veliko poštovanje prema svim prethodnim laureatima iste nagrade pretvorilo u veliku odgovornost.

- Svih ovih godina od kada festival postoji, i od kad je 2000. godine nagrada ustanovljena, "Lifka" mi je delovala kao ključno priznanje za nekog ko se bavi ovim poslom. Kao da se njome zatvara jedan i dostiže tačka, koja inače teško može da se dosegne. Sumnjao sam da ću ja jednoga dana stati ovde pred publiku i primiti nagradu, i još pride pogledati inserte iz filmova u kojima sam igrao i reći sebi: "Pa i nisam bio tako loš" - iskren je bio Svetozar Cvetković.

A filmovi koje je pomenuo, i u kojima je, bar na tren, palićka publika mogla da vidi njegove glumačke bravure su: "Srećna Nova `49" Stoleta Popova i "Gorila se kupa u podne" Dušana Makavejeva. I Cvetković je ojasnio da, možda, nema omiljeni film u kojem je igrao tokom dugovečne karijere, ali da voli da priča o ostvarenjima koja su snimana u specifičnom periodu - između zemlje u kojoj smo nekad živeli, Jugoslavije i zemlje u kojoj ćemo potom živeti, Srbije. A taj period, podsetio je, bio je rastrgnut ratom i te filmove publika nije ih masovno gledala, kao što je to bilo onomad u bivšoj Jugoslaviji.

https://www.youtube.com/watch?v=fogvMudcgH0

- Ostvarenje "Srećna Nova", kao makedonski film, bilo je skrajnuto, iako je fantastičan. Film jeste rađen po scenariju Gordana Mihića, ali to je najpre bio pozorišni komad koji se zvao "Bilo jednom na Karaburmi" i igrao se u Pozorištu "Boško Buha". A onda je reditelj Slobodan Unkovski došao na ideju da predstavu postavi i u Makedoniji. I Unkovski je napravio fantastičnu predstavu, koja je obrnula Jugoslaviju, osvojila sve nagrade. Stole je potom odlučio da snimi film, i nije bilo lako svima nama s obzirom na odgovornost prema predstavi. Ali, Stole je isuviše dobar reditelj da bi sebi mogao da dozvoli da omane. Ne pamtimo značajne stvari, živimo u takvom vremenu. Pa, Stole je za prvi dokumentarni film bio nominovan za Oskara, a mi znamo samo za Dušana Vukotića. Trebalo bi to da se pamti - ukazao je Cvetković.

Statiranje sa zadatkom

A setio se i Makavejeva, nazvavši njegove filmove "istorijom za sebe", zaključno s "Gorilom", koja je snimana na razmeđi između pada Berlinskog zida i potpunog haosa koji se potom stvorio u svetu a nije tad, istakao je, bio tako očigledan.

https://www.youtube.com/watch?v=40IRz5eITnA

- Mak je odlučio da snimi film na osnovu jedne rečenice. Naime, zove me u petak da mi kaže da će u ponedeljak da ruše najveći Lenjinov spomenik u Istočnom Berlinu i da, ako hoću, dođem. Došao sam u ponedeljak, odmah smo počeli da snimamo, a kad sam ga upitao šta ćemo snimati sutra, rekao je da - nema pojma. Nikada Mak nije imao scenario pre snimanja filma, već bi on nastajao kroz samo snimanje - prisetio se Cvetković.

Pomenuo je i brojne druge velike sineaste s kojima je radio, ali najpre Miloša Radivojevića. Srećna je okolnost, kako je rekao, da Radivojevića ne treba da se seća i da ovih dana treba da se vidi s njim zbog zajedničkog poduhvata - novog filma reditelja:

- Ispunilo nas je obojicu kreativno prrijateljstvo… Iako Miša za ovaj film govori da će mu biti poslednji, što je rekao i za prethodna tri naslova, pred nama je značajan zadatak. Film je veliki trag, neizbrisiv je. O tome svedoče njegovi i filmovi Žike Pavlovića, koji je prerano otišao iz života, jer je mogao mnogo toga da uradi i kao pisac, reditelj, slikar… Radio sam sa svim tim imenima, vezanim za ono što zovemo "crni talas", i velika je to prilvilegija. Imao sam sreće da su svi ti ljudi počeli da rade sa mnom kad sam bio mlad, maltene odmah nakon završetka studija. Poštovao sam njihov rad, znao sam njihove filmove, i svoje mesto u njima - pojasnio je glumac. Prisetio se i jedne anegdote vezane za rad s Žikom Pavlovićem. Naime, nakon što su snimili "Na putu za Katangu", sreo je Žiku koji mu je poručio da ima novu ulogu za njega u filmu, koja zapravo nije uloga.

https://www.youtube.com/watch?v=ehonBR5EAjo

- Odmah sam mu rekao da hoću. Pitao me je kako hoću kad ne znam o čemu je reč. U pitanju je bio film "Zadah tela". U jednoj sceni u vozu Dušan Janićijević sedi i ljušti jabuku, a tu je devojka koja puši cigaretu, i prilazi joj jedan mladić i uzima dim…. I to je scena. Snimali smo to čitav dan u vozu od Beograda do Sarajeva i ja sam hteo da umrem, jer ne pušim. A kad je izmontirao film, Žika mi je rekao da je to najbolja scena. Bila je to kulminacija jedne emocije i nije me bez razloga zvao za "statiranje sa zadatkom", koje sam ja shvatio kao ulogu. Odnos prema Maku, Žiki, Miši, Đorđu Kadijeviću, rediteljima "češke škole", bio je onaj velikog poštovanja. Mogu to da uporedim s božanstvom u našem poslu. Ti ljudi nisu bili bogovi, ali jesu bili božanstva - odsečan je bio glumac.

Prvi film o Golom otoku

Vratio se i na film Miše Radivojevića, koji tek treba da bude realizovan - "Ostrvo na dnu". Posredi je priča o Golom otoku, koju će Cvetković i producirati.

- Nikada kod nas nije snimljen film o Golom otoku. Ali, ovo nije scenario o Golom otoku, već o jednom događaju koji se tamo odigrao. Trag o tom događaju zabeležio je naš čuveni endokrinolog, profesor Kičić, koji je, inače, deda Gordana Kičića. Scenario je pisao Miša i imam veliko poštovanje spram poslednjeg Mohikanca iz "crnog talasa". Ne brine me koliko će ljudi gledati film, već to da on bude zadovoljan. Miša je poput umetnika koji treba da oslika svoje platno, a ja sam tu da to platno bude belo i što veće. Svi filmovi koje sam radio protekle dve decenije kao producent s Radivojevićem ili Goranom Markovićem izraz su mog poštovanja prema njihovoj hrabrosti da se bave svojim poslom. Samo sam hteo da njihovu želju uobličim u nekomercijalne filmove koji imaju umetnički trag - skroman je bio glumac i producent.

Uvek je sebe smatrao Jugoslovenom, misleći da je ta zemlja nešto najbolje za njegovu generaciju:

- Sve što je došlo posle toga bio je pakao kroz koji smo morali da prođemo. Za današnje generacije ni Jugoslavija, ni crveni pasoši, ni to što smo mogli da putujemo nije bitno. Interesuje ih samo budućnost, i verovatno su u pravu. Ali, moje razmišljanje počiva na nekim drugim korenima. Moje jedino sredstvo da izrazim bunt jeste scena. Pozorišna ili filmska, scena je jedino mesto gde imate apsolutnu slobodu da svoju energiju plasirate na najbolji mogući način. Ni ovaj festival ne služi za zabavu već da ostavi trag, ovo je umetnost. Ne pravimo se mi ovde da se ništa ne događa, već želimo svojim delima da utičemo na sve. Svaka čast Raletu Zelenoviću i Miši Mogoroviću što su uspeli u drugačijim okolnostima da naprave festival na kome se prikazuje 140 filmova. Nije festival sam sebi svrha, ne zabavlja nikog, već tera na razmišljanje i promoviše smisao umetničkih festivala - zaključio je Svetozar Cvetković.

Destrukcija života

A još jedan laureat nagrade "Aleksandar Lifka", ukrajinski sineasta Sergej Loznica, kojem je priznanje uručeno na otvaranju festivala, na susretu s medijima pričao je o svom novom filmu "Dva tužioca" koji je na Paliću u takmičarskom programu. Film donosi priču o korenima totalitarizma, a iako je radnja smeštena u 1937. u SSSR, aktuelna je i danas, i deluje da nikada nećemo izaći iz tog začaranog kruga.

- Nažalost, možemo se danas povezati s pričom koja je napisana pre mnogo godina. Glavno pitanje je - zašto, šta se to desilo s nama? Posle 80 godina nismo izvukli nikakav zaključak, nismo se ponašali na pravi način. Čudno je to. I ono što smo, posle tih tridesetih, videli u Drugom svetskom ratu, opet se ponavlja danas u Ukrajini, Izraelu…. Koriste se ista sredstva za destrukciju ljudskog života. Da li sloboda postoji, glavno je pitanje sad. Ništa se novo u svetu nije desilo, samo imamo nova sredstva kontrole. Kao što je onomad u Sovjetskom savezu glavni cilj vlasti bio da kontroliše ljude, njihove misli, isto je danas u Rusiji. Oni koji se bore za vlast, samo im je to na umu, ne misle na obične ljude. Svi se bave ratom, a niko da napiše knjigu o miru. Samo rat, rat, rat..