Peter Čerkaski: Često su mi ljudi govorili kako im tokom mojih filmova skače krvni pritisak. To je dobro, jer film i treba da izazove reakciju

Zaista mi je drago što sam na jednom ovako divnom mestu, kaže mi kultni austrijski sineasta Peter Čerkaski, dok pričamo na Velikoj terasi s pogledom na Palićko jezero. I ne samo što je oduševljen Palićem, na kom se prvi put obreo, već i time što je u bogatoj karijeri, koja traje od 1979. godine, baš na ovom mestu ovenčan još jednim priznanjem - "Underground spirit". A ono se na Festivalu evropskog filma Palić dodeljuje tradicionalno stvaraocima za izuzetan rad na polju nezavisnog filma, kao i za jedinstven pristup filmskom jeziku i autentičnu autorsku poetiku izgrađenu van glavnih tokova industrije.

Austrijanac Peter Čerkaski studirao je filozofiju, a doktorsku disertaciju je radio na temu "Film as Art". Ostvarenja koja je iznedrio osvojila su više od 50 priznanja, među kojima su "Golden Gate Award", glavna nagrada na čuvenom festivalu u Oberhauzenu ili ona za najbolji kratki film na Venecijanskom festivalu. Još od 1984. godine objavljuje silne eseje o avangardnom filmu, a organizovao je više festivala i kustosirao veliki broj filmskih programa.
U izboru magazina Britanskog filmskog instituta „Sight & Sound“ 2012. godine film Čerkaskog "Outer Space" našao se na listi najboljih svih vremena, kao i ostvarenje "Instructions for a Light and Sound Machine". Odlikovan je i Zlatnim krstom časti Grada Beča, a prošle godine dobio je Veliku medalju časti pokrajine Donja Austrija.

Kada je, primajući najnoviju nagradu na otvaranju Palićkog festivala video insert iz filma "Outer Space", kazao je da zaista i jeste andergraund umetnik. Znači li to da toga do sada nije bio svestan, pitam Čerkaskog?

- Pa zavisi od toga šta se definiše kao andegraund. Tokom šezdesetih imali smo čitav pokret andergraund filmova, naročito u SAD. Svi oni bili su bazirani na infrastrukturi koja se može nazvati "podzemnom", tipa pokretnih projektora koji su mogli da se nose svuda i omogućavali prikazivanje filmove svuda, ne nužno u bioskopima. U to vreme bioskopi su u Americi za neke bili zatvoreni. Morali ste da imate odobrenje sindikata za projekcije. A ako se ne biste povinovali tome pravno bi se ustremili na vas. I tako se rodilo nešto što zaista zaslužuje da se nazove andergraund. A danas je drugačija situacija. Pa moji filmovi su premijerno prikazivani na Kanskom festivalu ili u Veneciji, gde su osvajali nagrade. Jedan od mojih filmova je bio prikazan na čak 80 festivala. To se baš ne može nazvati andergraundom.

https://www.youtube.com/watch?v=rwzlTwY3blU

A da li nam to govori koliko se kinematografija promenila, kako se svet filma izmenio, da su se festivali otvorili i za nešto što se ne može nazvati pukom industrijom ili komercijalnim filmom?

- Da, to je tačno (smeh). I zato baš ne mogu da nazovem andergraund stvaraocem.

Za dela mnogih umetnika, naročito u Istočnoj Evropi koja nisu mejnstrim, često je izostajala finansijska podrška. U Austriji to nije slučaj?

- Da. Čudna je situacija, jer Austrija nikada nije razvila pravu filmsku industriju. U Americi ste imali novu scenu. A u Austriji nije bilo prave industrije što je otvorilo prostor za ljude koji su želeli da prave flmove, no nisu imali novac. I uspevali su, ne samo da naprave filmove, već i da oni budu na veoma visokom nivou. Ako pomislite na Pitera Kubelku, koji je izumeo metrički film, pa on je prvi uspeo u tome i postavio osnov za državno finansiranje filmova. Bilo je to još 1918. godine. Na osnovu internacionalnog uspeha na polju avangardnog filma Austrija je ustanovila sistem za podršku. I to traje do danas.

Da li je onda vama lakše da radite šta želite?

- Jeste, svakako. Zapravo, apsolutno je presudna državna podrška!

Doživljavate li nagradu koju ste primili na Paliću kao potvrdu svega onoga što ste radili, ili kao novo "pogonsko gorivo" da stvarate dalje, ili pak kao trenutak refleksije na sve postignuto koje može da simboliše i kraj?

- Dosta, zapravo veći deo svog života proveo sam u jednoj maloj, tamnoj prostoriji, potpuno sam, radeći, po nekima, kao ludak. I zato mi je ova nagrada dokaz da to nisam radio zalud. Da sam zaista dotakao srca i duše ljudi širom sveta. Opet, to je i ono što ste vi nazvali pogonskim gorivom.

Pored toga što ste mnogo vremena provodili sami u mračnoj sobici, dosta ste truda uložili u pokretanje distributerske kompanije, ali i u edukaciju ljudi o filmu, pišući i predajući. Vidite li sebe kao neku vrstu mentora?

- Da, mislim da sebe vidim kao mentora. Naročito početkom osamdesetih kad se pojavila treća generacija filmadžija, kako je mi zovemo. U prvoj su bili Kubelka ili Kurt Kren, u drugoj Franc Antel ili Valter Kolm, a treća generacija rodila se krajem sedamdesetih. Ta generacija je prva koja je počela da koristi super-osmicu. I ta nova tehnologija uticala je prilično i na ono što je stvarano. Javila se nova estetika. A u to vreme zaista sam mnogo pisao o filmu. Na neki način bio sam glas te nove generacije. Rekao bih da je sve to ohrabrilo mnoge ljude da počnu da stvaraju filmove, da razumeju estetiku avangardnog filmskog stvaralaštva i eksperimentalnog. Osim toga, predavao sam u Beču i u Lincu, a osnovao potom i distributersku kompaniju "Sixpackfilm". Ta kompanija pomogla je da mnogo austrijskih filmova konačno izađe u svet. Godišnje smo distribuirali mnoge filmove na festivale, i prilično smo doprineli austrijskoj kinematografiji. Ne govorim tu samo o avangardnom filmu, jer smo distribuirali i dugometražna autorska ostvarenja, pa kratka, te dokumentarce.

https://www.youtube.com/watch?v=XrleK9omuWM

Osim što se osvajali silna priznanja, a ovo na Paliću je poslednje u nizu, neka od vaših ostvarenja uvršteni su na liste 100 najboljih filmova ikad…

- Opet, i to je priznanje koje mi čini srećnim, ponosnim. A naročito moju majku (smeh). Zaista uložio sam toliko životnog vremena i napora u nešto, u posao koji može biti veoma bolan, te kada dobijete potvrdu da to nije bilo uzalud, onda je osećaj divan.

Kada biste jednom rečju morali da okarakterišete čitav svoj opus, koju biste reč upotrebili?

- Vauuu (smeh). Zaista me preplave osećanja kada svoje filmove vidim na velikom platnu. Uvek sam pokušavao da napravim nešto što bih nazvao "fizičkim filmom". Gledanje filma bi trebalo da bude i neka vrsta fizičkog iskustva, doživljaja. Često su mi ljudi govorili kako im tokom projekcije samo skače krvni pritisak, a to je dobro, zato što film i treba da izazove reakciju. A mislim da je još jedna reč kojom bi se mogao opisati moj opus - hrabrost.

A koji ste sledeći zadatak postavili pred sebe?

- Pre tri godine počeo sam rad na filmu koji je inspirisan italijanskim futuristima. Svi moji filmovi su, na neki način, refleksija istorije. Da li je u pitanju istorija klasične avangarde na filmu, ili sam začetak filma, ili braća Limijer, kojima sam delimično posvetio tri svoja ostvarenja, svejedno je. Uvek pokušavam da se povežem s istorijom, u ovom slučaju istorijom umetnosti. Sada se posvećujem futuristima koji su slavili brzinu, dinamiku, a zanimljivo je da su bili krajnje skeptični spram filma, i nisu uradili mnogo ostvarenja. A moj projekat će, možda, poslužiti kao dokaz futuristima da je film jedna od najvažnijih umetničkih formi.

https://www.youtube.com/watch?v=0kVBhD6QzW4&list=RD0kVBhD6QzW4&start_radio=1