Autobiografija Miše Aleksića (5): Ona je opasna, pazi se

Kultura 07. dec. 202023:56 > 00:02
Podeli:
Foto: Promo

Punih mesec dana uživali smo i hvalospevima, šepurili se i prepričavali i najmanji detalj s koncerta koji smo održali na beogradskom stadionu Tašmajdan. Taj zanos i opijenost kvarila je samo jedna činjenica. Bora je trebalo da ode u Doboj na odsluženje vojnog roka, a istim putem, samo u Sarajevo, spremao se i Rajko. Kao trećeg na toj listi vojnih obveznika, mene je ta dužnost čekala u decembru.

Sivomaslinastu uniformu je trebalo da obučem u Koprivnici. Prisećajući se tog razdoblja, Bora je nedavno rekao kako smo sva trojica taj dug otadžbini platili služeći vojsku u – inostranstvu!

Gde baš sada da nam se nametne ta obaveze, kada nam je tako dobro krenulo! Ono ranije, kada nisam znao šta ću sam sa sobom i kada sam tražio izlaz iz lavirinta koji mi se nametnuo, vojska me nije htela. Tačnije, sva mesta su tamo negde bila prepuna, pa sam izvisio. Bilo je očigledno da na nešto u životu ne možemo da utičemo. Jedno je i termin kada ćemo pod zastavu otadžbine biti pozvani. O tome je odlučivao tamo neki referent u odseku za regrutaciju ili već ne znam ko sve. Kada je nedavno u Srbiji ukinuta vojska, baš sam pozavideo ovim novim klincima. Nad Ribljom čorbom se, znači, nadvio tada nerešiv problem.

Umesto da uživamo u zasluženim plodovima uspešnog nastupa na Tašu, čiji se odjeci nisu stišavali, morali smo da planiramo šta će i kako će Riblja čorba dalje. Mene ili Rajka je neko u tih dvanaest meseci i mogao da zameni u bendu, ali Boru – nikako! Pored tih tamnih zloslutnih oblaka sudbine koji su se nadvili nad mojim životom, tih dana se odigrao jedan sudbonosni događaj. On nije rešio problem mog odlaska u vojsku, ali jeste rešio nešto na mom ličnom i emotivnom planu. Samo dva-tri meseca pre nego što će u mojim rukama puška zameniti bas-gitaru, dogodio mi se susret sa nekim ko će mi, na moju veliku sreću, pomoći da prebrodim početne nedaće (i strahote) s kojima su se Beograđani redovno suočavali posle deportacije u neku od onih vojnih kasarni, udaljenih čitave svetlosne godine od najdražeg grada. Desilo mi se ono što mi se dugo činilo da mi se nikada neće desiti ili, ako je već moralo da se dogodi, da će mi se dogoditi u nešto poznijem i zrelijem dobu. Koliko god bežao od ljubavi na duže staze, sustigla me je kao najoštriji bumerang i oborila me pravo na kolena. Kasnije, kada sam već uveliko uživao u najvećoj ljubavi svoga života, od srca sam se smejao svojoj nekadašnjoj naivnosti i lakomislenosti, verujući da se to (samo) MENI nikada neće dogoditi.

A sve je počelo onako malo neobavezno i bez veze, kako inače te stvari umeju da počnu.

Beogradski hotel Union nalazi se u samom centru grada, u Kosovskoj ulici, između zgrada Politike i Borbe. Restoran hotela, smešten odmah iza recepcije, bio je ugodno mesto na kome su se domaći muzičari i njihovi menadžeri okupljali radi poverljivih i važnih dogovaranja. To mesto je s vremenom postajalo sve značajnije, pošto su u njemu, između ostalih, uvek odsedale grupe koje su u Beograd dolazile sa strane, najčešće iz Hrvatske i Bosne. Union je u tom pogledu neosetno preuzimao primat čak i jednom Šumatovcu, jer je kao objekat bio elitniji, neupadljiviji i gospodskiji. U njega su krajem sedamdesetih godina počeli da zalaze producenti, tonski snimatelji, neizbežni novinari, pa opet neki drugi menadžeri… A sve radi tekućih poslova koji su se dnevno umnožavali. Bilo je to mesto zvučnog imena. Svi su znali gde se nalazi i ko u njega zalazi. Izvan gradske buke, vreve i znatiželjnih pogleda nepoželjnih, Union se za mnoge pretvorio u tajnu bazu rokera za velika dela.

Naš menadžer Zoran Imidž, koji je u to vreme još uvek vodio poslove u vezi s našim nastupima, više je voleo da u Unionu popije kafu nego u Šumatovcu. Bila je tu znatno mirnija atmosfera, kako je u nekoliko navrata naveo, a moglo se i bez pritiska raznorazne bulumente razmišljati o narednim potezima Riblje čorbe.
– Oko benda se neprestanu muvaju neki tipovi koji kao hijene vrebaju ne bi li sagovornike udavili poslovnim predlozima i ponudama što najčešće nemaju nikakve realne osnove – opi- sivao nam je još Zoran razloge što se udaljio od Šumatovca i pobegao u Union, koji su jedan od drugog inače bili udaljeni samo dva ugla, mada su bili dva sasvim odvojena sveta.

Osim toga, naš menadžer je u Unionu često sedeo u društvu lepih devojaka, koje su, kako je isticao, samo njegove dobre prijateljice. Družio se s njima i ljubomorno ih čuvao za sebe, što mu je takođe bio razlog za izbegavanje Šume. S velikom dozom neverovatne mašte i povremenog preterivanja, umeo je da priča o svojim poslovnim uspesima s bendom, dok su ga one širom otvorenih očiju i bez daha slušale, uživajući tako u njegovom društvu. Zoran po prirodi nije bio napadan, već prijatan čovek, koji je umeo na sebe da privuče pažnju okoline. Obožavao je izlaske na fensi mesta, a kako nije bio škrtica, često je plaća piće, ostavljajući tako utisak galantnog menadžera jedne velike grupe, što mi suštinski i jesmo bili.

Tog za mene fatalnog popodneva, Rajko i ja smo s njego- vom tadašnjom devojkom svratili nakratko do Uniona kako bismo se nešto dogovorili sa Zoranom Imidžom. Ne sećam se konkretnog razloga za tu posetu, mada bi to lako moglo biti pozajmljivanje love. Zoran nas je često na taj način “kreditirao“, a mi mu to onda refundirali od sledeće svirke. S obzirom na to da nam se vojska baš približavala, s kintom smo u svakom pogledu bili – tanki! Honorare od prodaje ploča očekivali smo tek za nekoliko meseci, jer se taj prihod u PGP RTB, ma šta to značilo, za izvođače obračunavao kvartalno.

Kada smo tada naleteli na njega, Imidž je bio u društvu jedne mnogo slatke devojke. Odmah mi je zapala za oko. Crne kovrdžave kose, kestenjastih očiju, nasmejana, podsetila me je na francusku glumicu Mariju Šnajder, koja mi se posle Berto- lučijevog “Poslednjeg tanga u Parizu“ s Marlonom Brandom neobično dopadala. Upoznali smo se onako s nogu, mada sa ove distance nisam siguran je li u tome učestvovao i naš menadžer. Ona se zvala Jasmina, upravo je bila završila Petu beogradsku gimnaziju, stanovala je na Karaburmi… Imidž se nekim poslom upravo vratio iz Londona, pa joj je kao najbližoj komšinici obećao iz britanske prestonice bedž njenog omiljenog benda. Kao veliki fan pank-muzike, morala je da ima neku oznaku grupe Seks pistols. Zoki joj je doneo taj bedž, koji joj je odmah i dao, a ona ga istog trena zakačila za laneni bledosmeđi sako u kom je bila. Jasmina je u jednom trenutku rekla da mora da krene, a ja sam se, onako zagledan u nju, ponudio da je ispratim, što je ona i prihvatila. Na moju žalost i veliko razočarenje, na putu do Šumatovca, kuda se inače uputila, saopštila mi je da ide da se nađe – s dečkom! Progutao sam knedlu i pravio se da mi je taj podatak bitan kao i hoće li sutra padati kiša. Ali nije bilo tako.

Ne da mi nije bilo svejedno, već sam hteo da puknem od muke, samo što se to na meni nije videlo. Pozdravili smo se s velikim osmehom uz obavezno: “Čućemo se!“

Kući sam tog dana otišao loše raspoložen i pomalo snužden. Zaista se ne sećam da me je ikada neka devojka, kao tog popodneva Jasmina, toliko izbacila iz (telesne) ravnoteže. Znate ono, vrtoglavica i leptirići u stomaku!

Jedva sam čekao sutradan da svane, kako bih mogao odmah da telefoniram Imidžu.

– Slušaj, Zoki, daj mi broj telefona one male, one iz Uniona od juče. Koje? Znaš ti veoma dobro o kome ti pričam, ne pravi se lud! – nervozno sam mu se obratio.

– One male crne? Ma ne dolazi u obzir. Ja sam se namerio na nju, mnogo je slatka… – kao špricer hladno odgovora mi Imidž.

– Hej, Zorane, Miša ovde! Daj mi taj broj telefona, molim te! Znam da ti imaš i drugih šema – uporno i već pomalo ljutito preklinjem.

– Ne ja, već ti imaš drugih šema! Pa nisam za džabaka, čak iz Londona, vukao onaj bedž Seks pistolsa – smeje se u slušalicu Zoran.

Vidim da ne vredi više da navaljujem, pa ljut kao puška tresnem telefonsku slušalicu. Nikada sebe nisam uhvatio tako nervoznog. Sav sam se nekako uzvrpoljio. Ona mi jednostavno nije izlazila iz glave. Taj osećaj do tada nisam poznavao. Hoću da poludim! A da mi bedak bude još veći, Bora u vojsci, pa nemam kome da se žalim ili da mu se isplačem na ramenu!

Koga da pitam za savet, ne znam! Šta mi valja činiti, ne znam!
Kako sebe da dovedem u red, ne znam!

Nekoliko dana uzastopno kao gluva kučka obilazim onaj magični kafanski trougao: Šuma–Sunce–Union, a sve u nadi da ću Jasminu možda negde ugledati. Kao za inat, sve je bilo uzaludno. Nje nema pa nema. Ostaje mi jedino da ponovo zovem Zokija.

– Ćao, šta radiš? Jesi li se predomislio u vezi s onom malom iz Uniona? – pokušavam da zvučim veselo, bezbrižno i onako nehajno.

– Rekao sam ti prošli put da ona ne dolazi u obzir! Što si, bre, tako navalio na nju? – odgovora mi Imidž, a u glasu kao da osećam njegovu nameru da mi udara čežnju.

– Slušaj… Zoki, stari druže… Daću ti pet brojeva telefona devojaka koje jedva čekaju da izađu s nama iz Riblje čorbe, a ti meni… – gotovo molećivo ga pritiskam.

– Znam, znam… To je istih onih pet devojaka kojima je potpuno svejedno da li će izaći s nama ili s momcima iz Generacije 5 – prekida me Imidž zajedljivo.
– Ma daj, Zoki, prijatelju, toliko se već dugo poznajemo. Veruj mi, mnogo mi znači, učini mi to, molim te… – osećam kako polako ali sigurno cvilim.

S druge strane telefonske žice tajac, a meni srce počinje da kuca jače.

– Piši. 762… Ali pazi! Jasmina je opasna devojka, pazi šta radiš – strogim, gotovo očinskim glasom će Imidž.

– Ma Zoki, ne brini. Za ovo sam ti zahvalan do kraja života! Inače, opasnost je moje srednje ime – s vidnim olakšanjem pokušavam da se našalim.

Kad sam te iste večeri pozvao Jasminu, rekla mi je da će sutradan po podne biti u Šumi, pošto tamo treba da s nađe s društvom, ali i da se vidi sa svojim dečkom. Dobro, pomislih, hteo sam – dobio sam!

Već tada sam čvrsto odlučio da krenem u obračun s “dečkom“, pa makar me to koštalo života. Sutradan sam, naravno, skroz našpanovan došao u Šumatovac. Ona je već sedela s nekima, među kojima je, pretpostavljao sam, bio i njen momak. Odmah sam sebe ubedio da nikako ne smem da izigravam mučenika. Nastupio sam kao rok zvezda, koja ih svojim prisustvom počastvuje. A tačno sam tada znao šta u stvari hoću. Želeo sam jedino Jasminu, više od bilo čega na svetu.

Sigurnim korakom i pomalo namršten, prišao sam stolu, pozdravio društvo i onda se onako nadmeno stojeći iznad njih obratio Jasmini:

– Svratio sam da te vidim, mnogo si mi nedostajala. Imam sada neki intervju, biću zauzet nekoliko sati, ali ću te nazvati večeras! Onda sam se, iznenadivši i samog sebe, malo sagnuo prema njoj, zagrlio je i poljubio u usta! Bez reči sam zatim sasvim lagano odšetao, osećajući njihove poglede na svojim leđima. Jasmina mi je kasnije rekla da je njen dečko, pošto sam otišao, zabezeknuto pitao:

– Je li, ko je ova budala?

Na to se niko nije nasmejao, niti je odgovorio. Pa svi su valjda znali ko je Miša Aleksić iz Riblje čorbe.

Jasminin i moj prvi izlazak je bio vezan za koncert britanske grupe Koloseum u zemunskoj Hali Pinki. Ja sam, kao, dobio dve gratis karte, pa bih voleo baš s njom da odem na tu svirku. One ulaznice, naravno, nisam dobio džabaka, već sam ih uredno na blagajni kupio. Bilo bi, u očima drugih, malo bez veze da ja kao rok zvezda u usponu iz svog džepa plaćam tamo neke karte. Bez nekog okolišanja pristala je da sa mnom ode na tu svirku. Ne bih li ostavio što bolji utisak, po nju sam došao taksijem, iako sam u to vreme vozio solidnog stojadina. Kada sam pristigao na Karaburmu, pred njenu lepu kuću s pažljivo sređenom baštom, ni sanjao nisam da će mi to samo godinu dana od tog našeg prvog izlaska postati novi dom, u kome sam evo već pune tri decenije.

Foto: E-Stock

Jasmina je te večeri izgledala čarobno. Imala je na sebi kratku majicu koja ističe grudi, zatim crvene tesne somotske pantalone i crvene cipele s malom štiklom. Već duže sam se osećao kao bokser koji je u meču primio toliko udaraca da od iscrpljenosti jedva drži polupodignuti gard. Stvarno sam se trudio da budem opušten i vaspitan, iako bih je najradije čitave noći ljubio po celom telu. Učtivost me je neprestano opominjala kako treba da se ponašam, kao i ono Zoranovo: “Pazi s njom šta radiš, Jasmina je opasna devojka!“ Pošto sam krenuo na koncert, a ona je bila uz mene, onda sam pristajao na sve. Čak i na ono guranje kroz masu sveta u Pinkiju i ispijanje piva, koje mi nešto i nije prijalo. Onaj njen dečko mi uopšte u tim trenucima nije padao na pamet, iako je, kako mi je Jasmina kasnije ispričala, on tada još uvek bio u njenim kombinacijama.

Nekoliko dana kasnije pozvao sam svoju buduću dragu da dođe kod mene na kafu.

– A koji je broj kuće? – pitala me je pomalo odsutno – I šta na vratima piše, mislim koje prezime?

– Pa Aleksić, a šta bi drugo pisalo? – odgovaram joj začuđeno.

– A, tako znači, ti se prezivaš Aleksić, nisam to znala – govo- rila mi je nekako i nadalje zamišljeno.
Tek tad sam shvatio da karta na koju sam kod devojaka uvek igrao – Miša Aleksić, basista Riblje čorbe – uopšte nije adut za osvajanje moje Jasmine. Pa da, ona sluša pank-rok, a ne pop ili rok, dok je pesme Riblje čorbe čula onako usput, na nekoj radio-stanici. Te večeri, u mojoj kući na Lekinom brdu, Jasmini sam ozbiljno rekao da ostatak života želim da provedem s njom!
– Ne lupaj, odakle ti to? – rekla je uz predivan osmeh.

Želja mi se ispunila brže nego što sam to mogao i da sanjam!

(Iz autobiografske knjige Miše Aleksića “Uživo!Autobiografija” u izdanju Lagune)

Foto: Promo

Sutra: Mladi Bajaga

Komentari

Vaš komentar