Svih ovih 50 godina, kao i život, imale su stalno amplitude. Tu ima uspona, pa padova, pa opet, pa opet. Na to sam navikao i znam da posle lošeg i ružnog mora da dođe dobro i lepo i to tako već, evo, čitavih 50 godina, kaže Žika Jelić, sumirajući pola veka rada Yu grupe, koju su osnovali i vode on i njegov brat Dragi.

„Yu grupa su jedna od najiskrenijih i najpravovernijih grupa ikad stvorenih na ovom tlu, sastavljena od ljudi koji su, očigledno jednom zaraženi zvukom električne gitare, na vreme shvatili da se to ne da izlečiti, te da je sve što im preostaje samo dalje insistiranje na sviranju rokenrol muzike“, rekao je Dušan Kojić Koja svojevremeno za bend čiju pesmu „Čudna šuma“ je obradio sa svojim bendom Disciplina kičme.

I to je tako. Braća Jelići u rokenrol su ušli kao tinejdžeri, još u prvoj polovini šezdesetih godina, prošli su kroz više bendova, a potom osnovali svoj da bi, kako kažu, pravili autorske pesme. Od grupe koja nije više htela da svira obrade postali su grupa čije pesme obrađuju nove generacija muzičara. Ko zna šta bi se dogodilo da se nisu 1973. godine vratili iz Londona, nego završili album u tamošnjem studiju CBS-a, a potom otišli na evropsku turneju sa Alman Brothers Bandom. Ali čini se da ne razmišljaju mnogo o tome. Hteli su da se vrate, vratili su se, svirali su na najrazličitijim mestima, od manjih klubova do prostora za desetine hiljada ljudi, od seoskih slava do bajkerskih skupova (Žika Jelić je pasionirani motociklista, vozi „harli dejvidson“), za njima su hiljade pređenih kilometara, 12 albuma… I nemaju nameru da stanu, kaže Žika Jelić, koji nam je u razgovoru, prenetom u prethodna tri nastavka pričao o prvim kontaktima s rokenromom i počecima grupe, odbijanju da nastave karijeru u Londonu, o privremenom povlačenju benda nakon požara na turneji i povratku na scenu.

– Ovih 50 godina delimo u dva poluvremena: prvo bez Petra i drugo sa Petrom. Od ’87. godine počinjemo ponovo da sviramo kao YU grupa i sa malim izmenama 1993. dolazi Petar. Dve godine kasnije imamo prvi album sa njim, „Rim” (1995). Ovo ostalo kasnije je uobičajena priča. Dragi kaže: „Imamo toliko pesama, hajde napravi neku novu kompoziciju…“

I tako prolazi 10 godina, pa napravimo CD, pa opet 10 godina, pa novi CD i tako. Sve do „Evo stojim tu“ (2016). Sigurno da sa njim nismo stali i uradićemo još neke nove pesme. Možda po prvi put i ja uradim neki svoj, lični CD, nevezano za YU grupu, ali o tom potom.

Lap stil gitara

– Za ovaj instrument sam se zainteresovao pre desetak godina. Interesantan je. Jedno pojačalo mi je potpuno bilo van funkcije, trafo mu nije funkcionisao i naiđem tu u Ulici Nikole Tesle na majstora u poznim godinama, on mi uradi taj trafo, a ispriča mi i da je posle rata sebi napravio havajsku gitaru. Pitam ga gde mu je, na šta liči, i on mi se javi posle nekog vremena, kaže pronašao ju je u podrumu i pokloni mi tu gitaru. Imam je i danas, radi. Promenio sam samo magnet, on je sam pravio magnet od magneta iz telefonske slušalice, vadio je i nešto namotavao, pa se neka žica čula, neka nije. Zaintereovalo me je, jer je zvuk fenomenalan.

Jednom je moja mlađa ćerka Tamara došla iz Španije nakratko kod mene i zamolim je da mi potraži preko “I-beja” neki lap stil i ona nađe jednu u Madridu. Odmah smo zvali Anu, dali smo joj telefon da pozove čoveka i pita šta je to i o čemu se radi. Javila mi je da je gitara „fender“ iz ’50. godine, sa koferom, potpuno ispravna, njemu to stoji onako od oca ili dede i on bi to prodao. Ponudili smo mu neku manju cifru i on se složio. Kažem, neka pošalje. I tako dođem do ovog „fendera“ koji je fenomenalan i sjajno zvuči, sa ručno motanim magnetom, kakvi se više ne prave.

Ploče, diskovi i nove tehnologije

– Muziku slušam najviše sa radija. Radio mi je ostao još od malena. Prvi moj susret sa radiom je bio od moje pete godine. Tad je retko ko te 1947. godine imao radio aparat, a tata ga je sa nekog putovanja, pošto je bio avio mehaničar i išao je na neku specijalizaciju u Holandiju, kupio je i doneo nov, „Filipsov“ radio aparat. Kad sam prvi put čuo ljude da pričaju na radiju, to mi je ostalo do dana današnjeg. I slušajući muziku sa radija, ne moram uopšte da znam kako izgledaju ti ljudi i koje instrumente da sviraju. Ja maštam i zamišljam. Televizija mi sve da, moram tako to da prihvatim, i to je to. Tako da sam veći poštovalac radija nego televizije, iako je televizija daleko naprednija naprava, kao što je danas ovaj telefon koji zamenjuje sve. I telefon, i radio, i fotoaparat, sve živo. Nisam mogao ni da pretpostavim da komunikacija može da bude tako „hej, kako je u tom tvom Majamiju“. To je neverovatno dokle je sve otišlo i gde će sve tehnički završiti.

A kad se pomene vinil, on se polako vratio i vraća se, ali u malom broju za zaljubljenike ovog malo naprednijeg od radija. To znači da ja uzmem svoju ploču, sa muzikom određene grupe, ja ću da je pustim sa svim onim ritualom, sa podizanjem one ručice sa iglom, pa polako nameštanje… A pre toga ploča mora da se obriše od prašine. Ono krckanje i šuštanje i slušanje muzike glupo je da objašnjavam i ne mogu da objasnim. To čovek voli ili ne voli, oseti ili nikad neće osetiti.

Obrade

– Aleksa (Jelić, Dragi mu je otac, op. nov) se bavi muzikom, voli muziku i to mu je tatina pesma, dopada mu se i tekst, a tekst je napisao Zoran Modli, i tipičan je za diskoteku: „U tami disko kluba, jedan lančić je pao…“

On je to snimio, kao što je svojevremeno Koja uzeo „Čudnu šumu“. Pitao nas da li može da obradi i obradio je. Kad smo je čuli, ono je totalno deseta priča, što je, u stvari, odlično. Uopšte ne liči na nas, možda samo tekst i nešto podseća. Mnogi su kasnije mislili da je to Kojina pesma. Normalno sve ove mogućnosti provere su razuverili mnoge da je to Kojina pesma, da je prvobitno od YU grupe. Mnogo nam je pomogao Koja, u stvari.

Najteže i najlepše u poslednjih 50 godina

– Bilo je i lepih i teških trenutaka. Lepi trenuci su vezani za putovanja, za snimateljski rad, za kontakte sa ljudima, za mogućnost predstavljanja onoga čime se bavite, da se veliki broj ljudi upozna sa tim i da sazna i da uživa u svemu tome, da im bude jako lepo. Poseban je osećaj stajati na pozornici i posmatrati hiljade ljudi i njihove reakcije, izraze lica pri pojedinim pesmama. Kada sa tugom ili ushićeni i radosni pevaju ili oni koji prvi put dolaze na koncert i poluotvorenih usta gledaju zaprepaššćeni, ne mogu da shvate o čemu se radi i tek kasnije ukapiraju.

Svih ovih 50 godina, kao i život, imale su stalno amplitude, krivulju. To nije uspon, pa to traje. Tu ima uspona, pa padova, pa opet, pa opet. A skopčano je sa opštim življenjem i opštom situacijom u društvu. Kada je u društvu loše, kada nema ovoga ili onoga, kada su nestašice, sve se to reflektuje na umetnost bilo koje vrste, pa i na rokenrol. Tako da je tu stalno ta krivulja. Na to sam navikao i znam da posle lošeg i ružnog mora da dođe dobro i lepo i to tako već, evo, čitavih 50 godina. Daj bože da što duže tako potraje.

Pa bar još toliko…

Da (smeh). Pa bio bih ko Tutankamon (smeh).

Kraj