Autobiografija Miše Aleksića (4): Bora napušta Balaševića

Kultura 07. dec. 202000:55
Podeli:
Foto: yugopapir.com

Priznaejm da mi Bora nikada nije lično i detaljno ispričao svoj muzički put, koji se proteže od njegovog detinjstva i prvih koraka u muzičkom stvaralaštvu, pa sve do vremena kada smo već bili poznanici, kad smo nastupali samostalno ili zajedno u različitim grupama.

O tom razdoblju sam već nešto govorio ili ću neke manje poznate pojedinosti tek izneti na stranicama ove knjige. Jedno je u vezi s tim ipak sasvim sigurno – od trenutka kada se Bora muzički aktivirao u Beogradu, svaki njegov korak sam pomno pratio. O njegovim prethodnim “čačanskim godinama” tada sam veoma malo znao, gotovo ništa. S druge strane, kroz godine našeg druženja u Ribljoj čorbi dosta toga je o Borinom dečaštvu i njegovim prvim muzičkim koracima u rodnom Čačku izašlo na svetlost dana.

Ako me sećanje ne vara, prvi sastav je osnovao već s trinaest i zvali su se Hermelini. Taj Borin bend je, baš kao i onaj moj, u početku kuburio sa instrumentima. Jednom prilikom mi je ispričao kako su neko staro sito za brašno obmotali skajem i tako dobili – prvi doboš! Do bas-gitare su došli slično meni, pošto su sa obične gitare skinuli prve dve žice! Imali su i poneku pravu električnu gitaru, što je za to vreme bilo ravno čudu. Hermelini su trajali pune tri godine, a onda je Bora pristupio grupi Dečaci sa Morave. Nazvan je, verovatno, po ugledu na američke Bič bojse (“dečaci s plaže”). U tom sastavu je solo-gitaru svirao kasnije legendarni Radomir Mihajlović Točak. Da mi Bora nije poverio taj detalj, i danas bih bio ubeđen da je Točak rodom iz – Kragujevca. Njih dvojica su kasnije bili članovi grupa PORS (Poslednji ostaci romantičnog sveta) i Čačanskih plemića, a povremeno su svirali i u Belim višnjama, koje su u to vreme bile u samom vrhu jugoslovenske pop muzike. Ako se ne varam, Bele višnje su čak jednom i pobedile na nekoj od onih čuvenih gitarijada u Beogradu, gde su se povremeno takmičili najbolji bendovi iz tih krajeva.

Mladi Bora Đorđević, Foto: Printscreen/YouTube/Crni Guja

Po dolasku u Beograd Bora je upisao Petu beogradsku gimnaziju, čuvenu po visokim i strogim kriterijumima, koje su bespotrebno uspostavili njeni profesori, te je tako postala “najelitnija” u gradu. Zanimljivo je da je Bora svoju prvu suprugu Draganu upoznao baš u toj gimnaziji, čiji je i ona bila đak. Ovu srednju školu, smeštenu na rubu Tašmajdanskog parka, završila je i moja supruga Jasmina, da bi kasnije u njoj odličan uspeh postizala Borina i Draganina deca, Tamara i Boris. Najzad, naša ćerka Mina je kao đak generacije takođe u Petoj ostavila neizbrisiv trag. Jedino sam ja svoje školovanje priveo kraju u “ozloglašenoj“ Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji.

Odmah pošto je stekao status žitelja jugoslovenske prestonice, Bora ozbiljno počinje da “uranja“ u muziku. Na samom početku je imao zanimljiv angažman u rok operi “Isus Hrist superstar”, koja je baš u to vreme bila postavljena na sceni Ateljea 212. Ubrzo je formirao vokalnu grupu Zajedno, u kojoj su pevale bliznakinje Vukica i Gordana Stefanović, a klavijature svirao Đorđe Petrović. Nekako baš u to doba počinje naša saradnja, koju sam već pomenuo u kontekstu grupe SOS. Zanimljivo je da je prvi singl sastava Zajedno (kompozicije “Vizija“ i “Goro moja“) producirao naš poznati disk-džokej i velika radijska zvezda tog vremena Zoran Modli. Njihovo druženje će se nastaviti i u sastavu Suncokret, koji je Bora pokrenuo odmah pošto je raspustio grupu Zajedno. Međutim, Modli tada nije bio producent njihovih prvih ploča, već su on i Bora osmislili parodični muzički projekat, koji su nazvali Hajduk Stanko i jataci. Pod tim imenom snimili su singl s pesmama “Na putu za Stambol“ i “Anđelija, čuvaj se Turaka“. U tim numerama je bas-gitaru svirao Robert Nemeček, a solo sjajni beogradski rok gitarista Ljubomir Sedlar zvani Ljuba ’Endriks. Bori će se još jednom ukrstiti profesionalni put s Modlijem, kada je Suncokret snimio ploču “Rock and roll duku duku“ i “Gili, gili bluz“, koju je 1976. godine objavio Diskos iz Aleksandrovca.

Verujem da je svima poznato da je Bora s tim sastavom imao mnogo uspeha i da je već tada nagoveštavao svoje velike umetničke mogućnosti. Od 1975. do 1978. godine, koliko je kao šef benda predvodio Suncokret, snimljeno je pet singl ploča i jedan album. Njihov LP prvenac “Moje bube“, koji je izašao u izdanju RTV Ljubljana, ulazi u sam vrh jugoslovenske akustičarske pop muzike toga vremena.

Na nagovor rok novinara Petra – Pece Popovića, Bora se 1978. godine s Biljanom Krstić priključio Verici Todorović i Đorđu Balaševiću, čime je domaća muzička scena dobila prvu super-akustičarsku pop grupu, čije je ime bilo Rani mraz. Ta postava je sa autorske, vokalne i sviračke strane mogla da napravi čudo! Ali ruku na srce, bila je to ipak (ne)moguća misija, čiji je inicijator Popović možda imao i dobru ideju, ali očajnu procenu međusobnih odnosa dve izuzetne jake ličnosti, kao što su to Bora i Đole.

Rani mraz je krenuo veoma ambiciozno i medijski pompezno. Tu je pre svega ostala u sećanju njihova izjava kako rani mraz može lako da uništi i žetvu (Žetva, Đoletov prethodni bend) i suncokrete (Borin prethodni bend). Prvi singl ove četvorke s pesmom “Računajte na nas“ odmah je postala mega- hit, ali joj nadolazeće vreme nikako nije išlo u korist. Naprotiv. Osokoljeni početnim uspehom, ubrzo su snimili i drugi singl s numerama “Oprosti mi, Katrin” i “Život je more“.

Mislim da je Bora posle te ploče prvi od svih ukapirao uzaludnost Ranog mraza i svu zabludu koji je taj projekat nosio sa sobom. Nije bilo potrebno previše zagrebati po površini da bi se shvatila prava namena Ranog mraza. Bora je iz tog razloga istupio na vreme, a onda i svi ostali. Da se to nije dogodilo, čini mi se da Riblje čorbe nikada ne bi bilo. I zato, hvala Borinoj “ludoj i pronicljivoj glavi”, koja jednostavno nije htela da “legne“ u jaram koji je Đole postavio. Oduvek je on imao otpora prema onima koji ga u nečemu sputavaju ili mu ne dozvoljavaju da slobodno misli i samostalno donosi odluke, bez obzira kakve one bile. Tako, recimo, Đole između ostalog nije razumeo ili nije imao razumevanja za “Lutku sa naslovne strane”, “Ostani đubre do kraja“, “Zvezdu potkrovlja“…

Baš mu od srca hvala na tome. Rajko, Vicko, ja i kasnije Bajaga kapirali smo Boru iz cuga. Takoreći istog trena posle prve kafe. E zato se ljudi međusobno i razlikuju. Neko veliku ideju oseti odmah, a nekome je za to potrebno vreme.

U leto 1978. godine, posle nastupa u Splitu, Bora je napustio Rani mraz i od tada počinje novo poglavlje u našim rokenrol životima. Zajedno smo zapalili vatru koju već duže od tri decenije niko ne može da ugasi, a mi je sasvim dobro održavamo. Riblja čorba je preživela i prevalila mnogo toga u svojoj burnoj karijeri, jer nam je međusobno kapiranje na izuzetno visokom nivou. Tačnije, ko zna i hoće, njemu se definitivno i može!

* * *

Umalo nešto važno za Boru da zaboravim. Naime, njegova velika ljubav je bio (i do danas ostao) – fudbal!
Navija za Crvenu zvezdu, a sa Suncokretom je pevao prateće vokale u himni Partizana, koju je komponovao Kornelije Kovač, a vokalno je obeležio Saša Aleks.

Sećam se da mu je u jednom trenutku dosadilo da fudbal prati “sa strane“, pa je stao na gol nižerazrednog Pekara! Nije se tu predugo zadržao, ali su mediji to masovno zabeležili uz zaključak da Boki ima malo više kilograma i da bi morao malo više da – trenira!

Onda se u jednom razdoblju okrenuo – malom fudbalu! Opet je stao na gol. Ovoga puta ekipi je on dao ime – Delirijum tremens! Karijeru među stativama je prisilno i zauvek morao da prekine, pošto je jednom prilikom nezagrejan, a još uvek sa istom kilažom, ozbiljno povredio Ahilovu tetivu. Posle tog peha neko duže vreme nismo nastupali, pošto mu je noga bila u gipsu, a i neophodna rehabilitacija se nekako odužila.

Nikada Bora fudbalu nije okrenuo leđa. I dalje se žešće pali na njega, ali ga retko igra. U njemu je ipak još dugo ostao, ali se strastveno – kladi!

(Iz autobiografske knjige Miše Aleksića “Uživo!Autobiografija” u izdanju Lagune)

Foto: Promo

Sutra: Ona je opasna, pazi šta radiš

Komentari

Vaš komentar