Dve grupe koje privlače pažnju svojim umetničkim pop zvukom.
Kultni bendovi! Oni koji imaju vernu publiku, što sa njima živi.
Već godinama postoji mini-talas grupa što donose krajnje tihu i intimnu gitarsku muziku u domove i kancelarije u kojima obitavamo, od Kings of Convenience preko Joséa Gonzáleza do Chinawoman i Cigarettes After Sex. Njihove setne albume uvek neko očekuje, znajući da će mu ispuniti duge sate usamljenosti, koje kao da ima sve više na ovom svetu. Posle odličnih najnovijih izdanja, ovom privilegovanom krugu gospodara naših tišina, sad možemo dodati i Still Corners i The Weather Station.
Ovi sastavi benda rade već neko vreme, pripadaju savremenoj alternativnoj rok sceni, inspirisani su „americana“ zvukom, ali imaju prepoznatljiv, samo njihov stil. Ploče Still Corners uvek donose jaku, evokativnu filmsku atmosferu, u koju možemo da utonemo – oni napreduju iz projekta u projekat, uz sve više fanova koji ih otkrivaju širom umrežene planete. The Weather Station su važno otkriće ove godine, čija blago džezirana muzika, tople emocije i gorke reči, samo naizgled deluju neobavezno, dok se zapravo bave teškim stvarima u životu.
Oba benda donose onaj doživljaj kog mogu da nam daju jedino umetnici koje zovemo „kultnim“ – da su samo naši i pevaju isključivo nama.
I’m drifting off to nowhere
The past an echo on my mind
In the middle of the desert
The devil trailing just behind
(„The Last Exit“)
Piše: Zorica Kojić
Peti album britansko-američkog dream-pop dua Still Corners, pod nazivom The Last Exit (Wrecking Light Records), čini se kao nešto najviše američko što bi sebi mogla da dopusti jedna čedna engleska devojka lanene kose, izgubljena u mračnim misterijama pustinje Novog Sveta, sa besprekornim tamošnjim džentlmenom u svom društvu. Poput nekakve Emili Dikinson, zarobljene ovde u jednoj specijalno elektrifikovanoj epizodi Zone sumraka, Tessa Murray mnogo je dabome glamuroznija i senzualnija od ove svoje predakinje. Njen partner u zvuku, Greg Hughes, jednako je zavodljiv i elegantan, kako likom, tako i muzikom koju kreira svud oko njenog skupocenog glasa. Ako je od vremena The White Stripes na muzičkoj sceni uopšte bilo tako upečatljivog para, onda su to danas Murray i Hughes bez ikakve sumnje.
Pomenuta alternativna rock aura, poslednjih nedelja i inače izuzetno pristaje ovom predanom mini-bendu: njihov još uvek svež, poslednji album The Last Exit (izašao 22. januara 2021) nastavlja svoj kinematografski muzički pohod kroz nenaseljene predele Velike zemlje, već začet na prethodnim albumima, ali sa nekako više pravovernog gitarskog, a nešto manje elektronskog gesta. Dobrovoljna lična ekspedicija kroz pejzaže kojima promiču aveti, to svojevrsno bekstvo u halucinantan prostor napolju, kog se Murray i Hughes poduhvataju na aktuelnoj ploči, najednom raspaljuje maštu u pustarama duše savremenog čoveka koji traga za sobom, čineći ova stvarna ili imaginarna iskustva Still Corners u nedođiji – apsolutno neodoljivim.
Izvan zone malograđanske sigurnosti, klizeći beskrajnim putem u ono naoko ništa, usamljenom oku i srcu željnom znaka bilo kakvog života u svom modernom isposništvu, ova zvučna fatamorgana pruža se kao fantomski ljubavnik i prijatelj, kad već onog istinskog više nema. Naša junakinja umiče sve dalje od nečeg neizrecivog – a svima dobro znanog iz časova samoće i prepuštenosti sebi – dok juri u susret onom sudbonosnom. Utisak da iznova prisustvujete početku filma Psiho povremeno ume da bude prilično jak, pa je blago sablasna nota što pouzdano vreba sa ploče The Last Exit sasvim dakle namerna, premda paradoksalno ne budi nikakvo osećanje teskobe, straha ili potištenosti. Ove pesme jednostavno su čarobno lepa, delikatna verzija naših uobičajenih hodočašća koja svakodnevno preduzimamo na svom dugom putu od danas do sutra. Still Corners zgrabili su tako novu spiritualnost savremenog čoveka pravo za srce. I učinili je univerzalnim i lako dostupnim nematerijalnim dobrom za sve.
Čim kročite u album i istoimenu pesmu, dok vam Tessa Murray pevuši na uvo: „My eyes are getting heavy / My will is almost done / The clouds above are gatherin’ / Thunder rolling like a drum“, suočeni ste sa pokoravanjem nekoj sili višeg reda, kojoj biste se – umorni i rastrzani svakidašnjicom – najradije prepustili i sami.
Naredna „Crying“ opeva onaj nedefinisani međuprostor limba što hvata modernog čoveka u svoju zamku, prizivajući pomalo pop 1980-ih, oličen u delu grupe Berlin: „I’ve been walking around / Till 1am / I’ve been watching a film / That never ends“. Ali, „White Sands“ bi mogla biti ta-pesma što definiše ploču The Last Exit. Stari lutalica progovara iz grla Tesse Murray kao u nekoj spiritističkoj seansi: „I’m the last drifter / From the white sands / For two hundred years / I’ve roamed across these badlands… Always wandering around and around and around (The sun hurts my eyes)“. Osećaj ukletosti u ovoj numeri gotovo je fizički opipljiv. I tako zanosan.
Sledi jedan od dva instrumentala na albumu, „Till We Meet Again“, dičeći se svojom zavodljivom desert noir dekoracijom. Vetar huči, srce je ranjeno i krvari dok grozničavo tumara krajolikom, sa namerom neshvatljivom dalekom posmatraču, a duhovi svejedno mrmljaju svoja predanja. „A Kiss Before Dying“ još jedan je pouzdan razlog da se zaljubite u Still Corners i njihov The Last Exit. Stvarno, kako odoleti toj slatkoj, smlavljujućoj muzici i stihovima: „The kiss before / We both die / It’s all over now / Don’t you cry“. A već u narednoj „Bad Town“ ponovo se precizno dotičemo srži emocije koju Murray i Hughes pokušavaju da nam prenesu, sve uz zavijanje kojota: „You never leave, that’s the thing that nobody knows / In a bad town the only ones left are the ghosts / And many have asked, ‘Do you pay to get in?’ / Well, you pay to get in and you pray to get out“.
No, ako ste ikad nameravali da proverite onu Mazzy Star/Cowboy Junkies paralelu sa Still Corners, numera „Mystery Road“ izdašno će dati za to povoda, iako opet ne na štetu naših mladih baštinika. Ovde je sadržano dovoljno dubine da se odoli svakoj eventualnoj optužbi za čisto epigonstvo, te da se istovremeno pokaže i ruta kojom su navedeni bendovi iz prošlosti možda mogli da krenu ka novim vremenima. A kada Tessa zapeva o čudnovatim događajima na tajanstvenom putu: „There’s something strange out there / In the dark / I saw a young man walking out on the road / But when I rubbed my eyes / He had turned old“, hladni trnci jeze pođu vam niz kičmu.
I tako, približavamo se samom kraju albuma The Last Exit, a doživljaj nikako ne jenjava. Štaviše, postaje stvarniji da ne može više biti u „Static“, koja kao da opisuje naše današnje Covid-19 stanje: „The world has gone blue / Nothing we can do / Just static on the line / Holding on a dream“. Čudesna „It’s Voodoo“ ispituje onaj istovetan predeo začudnog i malkice zlokobnog u našoj unutrašnjoj geografiji, već ranije napomenut, ovde i sa ponešto Nirvana tonskih začina: „I’m hearing voices, but I’m all alone / Driving down this lonely road / Summer’s gone, now the grass is brown / And there’s a shadow at the edge of town“.
Uslediće još jedan opojni instrumental pun atmosfere „Shifting Dunes“ i, za sam kraj, prelepa drevnolika „Old Arcade“ („Walking past the old arcade / In the last summer days / Play the broken pinball machines / Time wasted isn’t wasted time“). Biti zaljubljen u prizor pokraj kojeg promičeš, utonuti u nemu prirodu koja ti na nekom nivou stapanja sa njom zaista počinje da se obraća svojim davnim glasovima – to je soundtrack za naraciju dua Still Corners.
Ova ploča pokazuje da su i dalje mogući hit albumi, bez obzira na današnju dominaciju singla. Uživaćete zato u čulnoj zvučnosti ostvarenja The Last Exit, čak i ako vam sve ovo na njemu odavno deluje poznato, ali nikako ne i otužno retro. Ovo je psihodelija u svom savremenom značenju, sa veoma cool daškom ama baš svih onih heroja koji su oduvek hodali svetom Lynchovih i Wendersovih filmova, kao i u snoviđenjima mimo stvarnog života. A na to smo oduvek bili slabi, zar ne?
I never believed in the robber
When I was young, I learned how to make love to the robber
To dance with the other
To wring from his hand the touch of a lover
(„The Robber“)
Piše: Dragan Ambrozić
Da je krajnje vreme za novu muziku koja bi nas pomerila iz naših uobičajenih okvira, jasno je bilo i bez ove mučne epidemije. Poslednjih par godina, sa jačanjem strimovanja kao vida distribucije, čitav niz kantautora dočekao je svoju šansu, vraćajući sve više veru u dobru pesmu, bez obzira koliko današnje uho slušaoca bilo oblikovano površnim tokovima komercijalnog hip hopa i Electronic Dance Music (EDM). Jasno je da nam je ipak potrebna muzika koja može da traje… Upravo takvim idealima stremi jedan od najbolje ocenjenih albuma od početka 2021. godine – Ignorance (Fat Possum), kanadske grupe The Weather Station, koju predvodi Tamara Lindeman.
Tamara je pod imenom The Weather Station objavila ukupno pet albuma, mada su prva tri bila više usamljenički folkerski pokušaji, jer tek od 2018. ima oko sebe pun bend. Oni su stanovnici Toronta, najvećeg i najbogatijeg tamošnjeg grada, ali je ovaj umetnički ambiciozno zamišljen projekat snimljen u Montrealu, već dugo muzičkoj prestonici Kanade – u tamošnjem boemskom i multikulturnom okruženju, muzika se još uvek stvarno dešava. Ova atmosfera i prisustvo vrhunskog americana producenta Marcusa Paquina (Arcade Fire, The National), očigledno su doprineli drugačijoj, inspirativnoj pop auri albuma Ignorance, i njegovom bogatstvu ideja – autorku sad prate dva bubnjara, sakosfonista, električna gitara, bas, sintisajzeri, gudači, flaute… i kroz sve to se provlači njen upamtljiv, topao i dubok glas, koji je prava zvezda ovde, zavodeći nas na puteve angažovane poezije.
Važno je uvideti da ovaj pop obrt u karijeri The Weather Station nije došao odjednom – na projektu se radilo poslednje dve godine, po prvi put za cenjenu američku nezavisnu etiketu Fat Possum, na kojoj su i The Black Keys. Sama Lindemanova ima već svojih 36 leta, tako da zna o čemu peva i sa lakoćom nosi neophodnu rešenost da kaže ono što ima… Paralelno sa muzičkom, Tamara je istovremeno razvijala uspešnu glumačku karijeru – već kao dete je bila poznata, a ko prati zabavnu kriminalističku seriju „Murdoch Mysteries“ smeštenu na kraj XIX veka, bez sumnje će je prepoznati (igra Ednu, veliku ljubav pozornika Crabtreeja – prim. aut.). Tek sa svim ovim scenskim iskustvom iza sebe, očigledno je postala spremna da napravi veliki iskorak u karijeri, kog predstavlja Ignorance.
Posebna priča ovog albuma jeste njegov zvuk – na njemu susrećemo grupu čiji muzički jezik govori koliko nasleđem folka, toliko i džeza, dajući novi život ovoj uzbudljivoj fuziji, koju su svojevremeno, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih stvorili giganti kakvi su Van Morrison, Joni Mitchell, Tim Buckley, John Martyn, Nick Drake i drugi.
Ona je ovde ubrzana tako da odgovara hyper-speedu XXI veka: osetljive melodije praćene su brzim kaskadama ritma, snažnim prisustvom klavira, često kao ritmičkog instrumenta, kao i povremeno virtuozno jednostavnim saksofonom ili flautom, uz poneki oneobičavajući elektronski efekat, dajući dodatnu umetničku težinu zabrinutim rečima Lindemanove.
I mada se uticaji pozne Joni Mitchell ovde mogu slobodno pomenuti kao očigledna inspiracija, i zbog autorke i zbog njenih muzičara – naizgled neobavezni, ali prefinjeni artistički kabare pristup, dopušta da se i veliki Portishead navedu kao udaljeni ideal turobne lepote kojoj The Weather Station teže, dok sama Tamara kaže da je pop muzika osamdesetih doprinela novoj stilizaciji grupe, navodeći kako je volela New Order, Roxy Music, Kate Bush i Fleetwood Mac.
Međutim, laki tonovi ovde obavijaju teške stihove, koji se uglavnom tiču uticaja okruženja na nas – kako onog otrovnog međuljudskog, tako i sve toksičnije fizičke okoline i uništenih vremenskih prilika nad nama – kreirajući možda prvi angažovani pop iskaz o klimatskim promenama i njihovim nesagledivim emotivnim posledicama na živote običnih ljudi.
Strah od apokaliptičnih scenarija proisteklih iz promene klime očigledno zamenjuje nekadašnji strah od nuklearne katastrofe, a ono što nam Lindemanova poručuje poetskim sredstvima, jeste da su ove opasnosti realne, i da nas podivljali turbo-kapitalizam vuče sve zajedno u očiglednu propast.
Takva numera otvara Ignorance, diktirajući svojim gnevom osnovni ton kojim se ovde prikazuju odnosi među ljudima – „Robber“ je čisto remek delo, protkanom porukom da nam u ovom trenutku stvarni ljudi kradu budućnost zbog današnjih profita. To nisu pljačkaši koji nas mrze, a nisu ni gladni – oni samo mogu da nam uzmu šta god hoće: razbojnici sa kojima se mi susrećemo imaju pismene dozvole i naše vlade im se zahvaljuju što potkradaju planetu. Ostaje nam samo tužan zaključak: „Nobody taught me nothing was mine / If nothing was mine, taking was all there was“ – jer ovaj svet je zasnovan na uzimanju od onih koji nemaju načina da se odbrane. Slomljena ovim saznanjem, u pratećem spotu Tamara stoji mirno u svom trademark odelu od ogledala, dok ga joj lopov skida i krade, a ona nije u stanju ni sebe da zaštiti.
„Atlantic“ je jednako strašna u opisivanje užasne tenzije pod kojom živimo – „Thinking I should get all this dying off of my mind / I should really know better than to read the headlines“ – zar ne izbegavamo svi naslovne vesti ovih dana? Nekoliko kompozicija opisuje odnose koji su se raspali: tokom „Tried To Tell You“ autorka pokušava da odvrati personu za koju je zainteresovana od stalnog razmišljanja o nekadašnjoj ljubavi prema trećoj osobi, što nikako da iščili iz misli i stalno se u njih vraća. Slična je i „Loss“, gde u sred storije u gubitku, nalazimo jedan od lepših stihova, koji objašnjavaju naš klimavi odnos sa svetom u kome živimo, čak i kad su u pitanju najintimnija ljubavna iskustva: „At some point you’d have to live, as if the truth was true“. Ali da istinitost istine više nije važna, postaje jasno već u „Separated“, gde se konstatuje agonija veze u kojoj partner ne želi da prihvati nikakve istine, kakve god da su, dok Tamara požrtvovano, ali bezuspešno pokušava da nađe tome lek.
Parada krhkosti pod imenom „Trust“, jedan je od najboljih trenutaka na Ignorance, izlomljena balada na kojoj počinjete već da ozbiljno volite ovu ploču – vodi nas klavirom koji kao da propada u melodiju, idući tragovima razrušene ljubavi ka njenom samom kraju, praznom i bolnom.
Ostatak albuma opisuje unutrašnju stranu ličnosti Lindemanove: „Parking Lot“ je neka vrsta nastavka velikog hita Joni Mitchell „Yellow Taxi“ – tamo gde se on legendarno završava sa „popločali su raj, da bi napravili parking“, Tamara nastavlja sa storijom u kojoj sa sve većom tugom gleda ptičicu kako neumorno peva jedne te istu svoju pesmu na parkiralištu, pokušavajući da preživi u sredini u kojoj verovatno nema nikakve šanse da preživi.
„Wear“ nam govori mnogo toga o njenoj sudbini otpadnika, ocrtavajući je kao osobu koja večno pokušava da se prilagodi svetu, ali joj to nikad sasvim ne uspeva, te stalno ispada frik kome se svi smeju, dok „Heart“ priča o tome kako se trudi da živi iskreno, u skladu sa emocijama, mada to često dovodi do nesporazuma. „Subdivisions“ završava album na neočekivan način – našom junakinjom koja kolima beži od kuće, i iz besmislene veze, sve sumnjajući u ispravnost takve svoje odluke, govoreći u refrenu sebi pokolebano – „možda sam prenaglila, šta ako sam prenaglila?“… ali ipak nastavljajući da vozi u nepoznato.
Na albumu Ignorance nema hitova koji će učiniti The Weather Station mega-bogatim, ali je svakako u pitanju jedna od onih dragih malih ploča koje dugo traju i nikad se ne izližu, jer je teško izlizati prava osećanja.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare