Podeli
Foto: Avalon.red / Avalon Editorial / Profimedia

Žene uveliko vladaju pop muzikom. Ko bi to mogao da porekne?

Pišu: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Dragan Ambrozić i Zorica Kojić Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
Dragan Ambrozić i Zorica Kojić Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Jer, činjenica je da su prošlu godinu, sa odličnim ili bar veoma dobrim novim izdanjima, uspešno obeležile: Taylor Swift, Lady Gaga, Dua Lipa, Róisín Murphy, Ariana Grande, Miley Cyrus, Jessie Ware, cure iz sastava Blackpink, ali i Fiona Apple, Lucinda Williams, Norah Jones, da i ne pominjemo novi talas engleskih gitarskih bendova, uglavnom predvođenih devojkama, ili to da su se čak i The Pretenders – sa Chrissie Hynde na čelu – više nego pristojno vratili u aktuelni diskografski opticaj.

Skoro sve one su, pri tom, i autorke snažne inspiracije, a ne tek samo interpretatorke, pa je otpao i poslednji prigovor konzervativaca na nespornost ženskog mesta u kreativnoj istoriji pop muzike. Dubinu promene koja je nastala, možda najbolje ocrtava podatak kako je Kylie Minogue – jedan od nekadašnjih simbola najkomercijalnijeg popa – počela ne samo da komponuje, nego i sama tonski snima svoje pesme. Danas je standard da su dame veći avanturisti u umetničkom smislu – one su nesumnjivo značajnije pojave i vidljivo pomeraju granice, naročito u takozvanoj mainstream muzici, imajući petlju da bez imalo oklevanja prihvate rizik trenutka.

Tokom 2020. godine, dva vrlo mlada ženska glasa su svojim originalnim pojavama definisala novu emo senzibilnost na muzičkoj sceni, zakucavši na vrata masovnog ukusa. Phoebe Bridgers je američka autorka ambijentalnog folk-rok stila, što je svojim drugim po redu albumom Punisher s pravom zadobila svetsku poznatost, dok je Beabadoobee, dvadesetogodišnja Britanka filipinskog porekla, uspela da oduševi publiku svojim pak živahnim updateom alternativnog rok zvuka iz 1990-ih, na više nego uspelom debiju Fake It Flowers.

SUSRET BROJ 1: BEABADOOBEE

Piše: Zorica Kojić

If I could die here a million times / Then what’s the point of trying?
(Charlie Brown)

Simpatična Britanka alternativnog rok usmerenja, Beatrice Laus, poznatija kao Beabadoobee ili Bea Kristi, prvi put je široj muzičkoj pažnji preporučena na referentnoj BBC Sound of… listi najvećih novih nada za 2020. godinu, onom intrigantnom spisku kojeg tamošnji nacionalni servis sastavlja već više od decenije, uz konsultovanje stotinak uglednih profesionalaca iz muzičkog bizinisa. Ova prognoza pokazala se više nego proročanskom. Jer, svi su izgledi da će se uspeh aktuelnog prvog albuma Fake It Flowers (Dirty Hit) ove dvadesetogodišnjakinje (rođena je 3. juna 2000.) protegnuti ne samo na 2021, nego i na godine koje tek dolaze. I, zaista, kako odoleti onome što je već sada sasvim ljupko prozvano bubblegrunge zvukom, iako ćemo ga mi ovde prosto označiti kao grunge-pop.

Dođu tako vremena da se i nekadašnja grunge ukletost iz grainy Sijetla počinje da čita u pop ključu. Ali, nova vremena donose nove običaje, pa zašto bi nešto i dalje bilo ekskluzivno vlasništvo određene epohe i grada. Grainy je inače hibrid reči ‘gray’ i ‘rainy’ i savršeno se uklapa u onaj severozapadni pacifički milje Sjedinjenih Država, gde je smeštena i maločas pomenuta prestonica grandž zvuka. Izgleda da je kroz rad gospođice Beabadoobee novi milenijum razaznao da je u Londonu jednako tako kišovito i sivo. Što ne mora da bude uopšte previše depresivno, baš naprotiv.

Omot albuma “Fake It  Flowers” Foto: Promo

Slučaj Beabadoobee otvara zanimljivo pitanje – kako se najnovije generacije odnose prema tinejdžerskoj kolekciji ploča svojih sopstvenih roditelja? Možda bi ovaj tekst zato tačnije trebalo nazvati: Kako sam upoznao vašu majku… 1990-ih? Jer, kroz celi album Fake It Flowers, mi mladu londonsku Filipinku Beu susrećemo zapravo u zvuku i pozama toliko tipičnim za ovu herojsku rock deceniju, koja je valjda poslednja još smogla snage da glasno reaguje na licemernost i blaziranost oko sebe. Život što je u taj čas konačno ’ispao iz zgloba’ i brutalno se razračunao sa svojom decom u flanelskim košuljama, zateknutom bez imalo nade, opevan je već u mineapoliskim Hüsker Dü sagama, mnogo pre svoje selidbe na Zapadnu Obalu. Ali, gde god da se taj ranjivi sentiment zatekao – nekako je završio ‘na obali reke’ (vidi River’s Edge film) – to jest u zgranutosti pred okorelošću sveta odraslih.

Taj bezizlaz i čemer devedesetih, zabeležen u delovanju najsmelijih bendova onog doba, teško da iznova može biti rekonstruisan, dabome. Ostalo je samo sećanje na začudne harmonije, divlju harizmu rok izopštenika iz malograđanske kolotečine i njihovu soničnu bitku sa vetrenjačama. E, upravo u tom smislu, Beabadoobee na svom debiju neće zaista džarnuti nekakvim pravedničkim mačem zbunjena srca savremenih tinejdžera, niti ih baciti u bedak poput turobnih grunge heroja onomad, ali će svakako vratiti uspomenu na tu slatku vibraciju što je pouzdano umela da okine i poneku sudbonosnu žicu u dušama davnašnjih mladih. Njena renesansa alternativnog rok zvuka iz 1990-ih, danas deluje kao svež nostalgičan osvrt unazad, protumačen nesvakidašnjim shoegaze jezikom pripadnice jedne potpuno drugačije generacije.

Uvodna “Care” tako je sentimentalno putovanje u našu alternativnu mladost, što se u “Worth It” još pretvara u direktan prenos svih onih slatkih nesporazuma i neuhvatljivih emocija iz tinejdžerske sobe, za koje smo mislili da nikad neće proći: “‘Cause you’re too pretty / I wanna see you again / I don’t know what I’m saying”.

Ali, u “Dye It Red”, odsevi Nirvanine “In Bloom” dodaće oštricu celoj stvari, makar i na daleko mekaniji način. Kada Bea, međutim, peva: “Fuck me only when I’m keen / Not according to your beer… And maybe it’s time to change my ways / But that doesn’t include you”, možete joj stvarno verovati na reč.

“Back to Mars” je zato sanjiva minijatura, svojevrsni prelaz ka narednoj “Charlie Brown” što izbacuje krhku devojačku divljačnost napolje krikom: “Throw it away”. Povratak u delikatno ispovedanje uslediće u “Emo Song”: “You call me up, and lie again / Like all the men I used to trust / Nobody knows when I was young / I lost myself in cosmic dust”, zaključujući: “You’re coming back again / Don’t want you back again … It’s all your fault”.

A “Sorry” je nešto kao osećajni grunge u stilu nekadašnjih Screaming Trees. Vidite li Beu kako u spotu za ovu pesmu hoda praznim ispranim ulicama i onako nezaboravno baca buket cveća na trotoar, onda su i njene emotivne pometnje ovde malo jasnije: “Said I had to see you / But I don’t and I won’t / And I won’t / To think I was just like you / All alone, skin to bone / Skin to bone”.

“Further Away” donosi odjeke Fione Apple i njenih iskustava sa odrastanjem u neprijateljskoj sredini, nalazeći put da sebe konačno prihvatiš onakvim kakav si: “You say the moon’s miles away / But your brain’s further away”, dok “Horen Sarrison” evocira svemirsku melanholiju jednih American Music Club u ljubavnoj apoteozi (njen dečko se inače zove Soren Harrison), dopunjenoj dirljivim gudačima: “You are the smell of pavement after the rain / You are the last empty seat on a train / And I’m convinced you’re from outer space… You are the song that I need for my mental state / You are the bus that stayed when I thought I was late”.

U “How Was Your Day?”, Bea je neka vrsta moderne Julije što naginje se kroz prozor i mašta na ljuljašci, obraćajući se svom Romeu: “You used to miss me/Guess it’s not hard to believe/That things have to change like the weather and the days”, na jedan gotovo neilyoungovski način.

“Together” je zato uglađeni mladalački bes, neka nežna devojačka verzija “Smells Like Teen Spirit”: “Crash the car again / The same mistakes again / Don’t wanna hurt you like I did”, odajući svu konfuziju u glavi što je izaziva pogrešna veza.

U završnoj “Yoshimi, Forest, Magdalene” mlada Bea pak razmatra imena za svoju buduću decu, po sopstvenim rečima. Yoshimi je ovde svakako u vezi sa znamenitim The Flaming Lips albumom Yoshimi Battles the Pink Robots, Forest zbog njene ljubavi za lik Toma Henksa u filmu “Forest Gamp”, a Magdalena asocira na istoimenu pesmu grupe Pixies (“Magdalena 318”). Ovom numerom naša neobična buntovnica okončava album otkačenije nego išta. Možda ponajviše zbog toga, jedva čekamo njeno sledeće ostvarenje.

SUSRET BROJ 2: PHOEBE BRIDGERS

Piše: Dragan Ambrozić

I’ve been running around in circles / Pretending to be myself
(Chinese Satellite)

Phoebe Bridgers nam je albumom uzbudljive intimnosti – Punisher (Dead Oceans) – donela emo sagu o potrazi sa sobom, koja mnogo govori o konfuznom vremenu u kome je nastala. Ploču odlikuje atmosferična produkcija i spor ritam pesama, što nas drže kao da smo pod sedativima dok se neki bol dešava, proživljena poezija Bridgersove satkana od nečega što se stvarno desilo između dvoje ljudi ili samo što nije, te pevački zanimljiv novi glas, i dalje u vodama autorskog folk-roka, ali bez suvišnog obaziranja na tradiciju, otkrivajući moguću budućnost ovog žanra. I našu ukletu budućnost, usput.

Snovi su njena česta tema. Možda zato što je još uvek mlada (r. 1994, Los Anđeles), Phoebe često zatičemo kako u kompozicijama prolazi kroz dešavanja koja se još nisu desila, ali mogla bi – njena poetska fantazija bavi se samom sobom u mogućim životnim situacijama. Ovo odgovara celom tinejdžerskom naraštaju koji je verno prati, i osluškuje ove stihove, doživljajući ih kao ostvarenje svojih sanjarenja o svetu, maštajući o tome šta bi bilo kad bi bilo – da smo putovali u Kjoto (“Kyoto”), da smo ubili siledžiju i sahranili ga u bašti (“Garden Song”), da smo sreli Elliota Smitha dok je bio živ (“Punisher”)!

Sa sigurnošću nekog ko je često provodio vreme u snovima, Phoebe kroz pomenute tri kompozicije postavlja osnovni ton celog albuma, krećući se po fantazmagoričnom terenu što samo liči na stvarnost. Naslovna je istovremeno i programska, potpuno satkana oko fanovske maštarije susretanja alternativne zvezde kakav je bio pomenuti tragično stradali, depresivni Elliott Smith. Bridgersova istovremeno želi da upozna svog idola, ali je sigurna da će ga gušiti, te je rastrzana – koliko sme da traži pažnje za sebe i zalazi u privatnost krhke osobe do koje joj je toliko stalo, kad je za njega samo nepoznata obožavateljka, i nema načina da je on drugačije shvati? Već i samo ovakvo snoviđenje je estetski i etički čin, koji podrazumeva određen, pojačano osetljiv pogled na svet.

Njen glavni san je, ipak, istinska ljubav – jer se veze u njenim pesmama najčešće ostvaruju sa nekom greškom sadržanom u njima… Jedna od lepših ovde je romantična “Halloween”, što počinje u stanu na lokaciji pored bolnice i zvucima ambulantnih kola, nastavlja se sumnjama u odnos, a završava se potpunim predavanjem voljenoj osobi i rečima “želim da budem sve što ti želiš”. U tom traganju za ljubavlju, i sobom u njoj, Phoebe nam poverava mnogo šta: kako najviše voli da se krije tamo gde svi mogu da je vide – na primer u prodavnici dok kupuje; kako se stalno svađa sa majkom svog dečka – pošto lupeta o stvarima o kojima ništa ne zna; i o tome kako se pravi mrtva celog svog života – jer se uvek plaši da se prepusti kad se oseća dobro, u strahu da je to poslednji put.

Unutar savremene muzike inspirisane rokenrolom, Phoebe je brzo zadobila vrlo specijalno mesto upravo ovakvim nizom retko iskrenih iskaza, koji svi do jednog osvetljavaju zbunjenost mladalačke egzistencije, sa svim svojim velikim dilemama, malim katastrofama i obično osrednjim životnim postignućima, što uvode čoveka u buduća razočaranja.

Njen tihi glas često zvuči kao da peva Mesecu. Ne samo zato što na albumu postoji “Moon Song”, već i “Chinese Satellite”, gde je zatičemo kako – svesna da na nebu nema zvezda – svoju želju čijem se ispunjenju nada, upućuje kineskom satelitu, uz adekvatnu gudačku pratnju…

“Moon Song” je posebno zanimljiva, jer se dešava na rođendanskoj žurci, a opisuje vezu sa starijom, venčanom osobom, s kojom se duboko razume, ali i generacijski razlikuje, navodeći svađu oko Johna Lennona kao ilustraciju – iz čega nekako postaje jasno da pomenuti čovek zaista postoji (nagađa se da bi to mogao biti lično Conor Oberst, lider uticajnog američkog alternativnog sastava The Bright Eyes, ovde prisutan kao ko-autor nekolicine pesama).

No, važnija od toga je činjenica da konkretna osoba ne podnosi sebe, što ga čini nemogućim za voljenje. Phoebe nam isti motiv detaljno izlaže i u nastavku, odličnoj “Savior Complex”, gde zatičemo našu junakinju kako se skoro raspada u intezivnoj vezi sa personom koja takođe ima loš odnos prema sebi, i ona strada zbog svoje želje da stalno spasava ovu osobu koju obožava, pozivajući je da podeli svoje ružne snove sa njom. Ploču prožima isti konfesionalni ton, od početka do kraja, ali autorka nikad ne dopušta da on sam sebi bude svrha – šta god da joj se dešava, ona se uvek vrati na svakodnevni život, što uvek nekako teče dalje u svojoj običnosti…

Neke priče, ipak, imaju preko potreban happy ending: “ICU” se bavi unutrašnjom istorijom raspada ljubavne afere sa njenim bubnjarem, iz čega je nastalo neuništivo prijateljstvo između njih dvoje, dok je muzički raskošna “Graceland Too”, storija o još jednoj osobi, ovaj put ženskoj, što traga za sobom u Memfisu, od svih mesta, i poverava se Phoebe, koja se na kraju prospe u izlivu osećanja ponavljajući kako bi sve učinila za nju, svakako zato što u njenoj konfuziji prepoznaje nešto od sebe. Ne iznenađujte se što je u prvoj stvari objekt njenog sentimentalnog interesovanja jednog roda, a drugoj – drugog roda; to ide sa Phoebe, ali i sa ovom generacijom fluidne seksualnosti.

Završava se kako treba, velikom baladom za kraj – “I Know the End” to jeste – što dovodi autorku u situaciju da rekapitulira sve strahove koji je progone, stojeći na životnoj raskrsnici. Susrevši se sa raznim čudima savremene Amerike, u finalnom obrtu, ona stoji pred bilbordom na kome piše “The End Is Near” – okrenuvši se oko sebe, shvata da se nalazi u nekoj pustari, zaključivši: “da, pretpostavljam da je ovde kraj”.

Omot albuma Punisher Foto: Promo

Dugo nije bilo ovako zaokruženog autorskog poduhvata tako mlade žene. Posle debija sa interesantnom pločom Stranger in The Alps (2017), Bridgersova je drugim albumom Punisher potvrdila svoj veliki talenat, kao rok pesnikinja koja funkcioniše na istoj frekvenciji sa velikim delom svoje generacije. Svi su izgledi da je baš stvaralaštvo Phoebe Bridgers zapravo ono što je delimično ukazalo Taylor Swift kojim zvučnim i poetskim tragom da ide, kad je napravila svoja dva pop americana hit-albuma prošle godine, folklore i evermore.

Sanjivi, došaptani svet Bridgersove, u potpunosti nam razotkriva ovo vreme u kome ništa više nije sigurno. Lutanja mladosti i taj večni “put u sebe”, ovde sjajno zauzimaju mesto centralnog pesničkog motiva kojim se detektuje stanje sveta – dvadesetogodišnjaci odlično znaju da se ni u šta više ne mogu pouzdati, pa to ni ne očekuju, svedočeći o sad već drastičnoj civilizacijskoj neizvesnosti sa kojom smo suočeni. Nije preterano reći da je “svetski bol” koga oseća svaki naraštaj mladih ljudi – danas realan opis situacije u kojoj smo.

…I don’t know what I want / Until I fuck it up
(ICU)

Komentari

Vaš komentar