Podeli
Dave Grohl Foto:EPA-EFE/RONALD WITTEK

Svojim najnovijim, osveženim albumom Medicine At Midnight, bend iz Seattlea se nameće za ovu poziciju, jednom kad stadioni budu ponovo proradili.

Piše: Dragan Ambrozić

Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Deseti po redu album Foo Fightersa – Medicine At Midnight (RCA), predstavlja recept za savremeno mainstream rok izdanje. Nema ovde ničeg umetnički izuzetnog, što će ostati upisano zlatnim slovima u istoriji, ali ima puno pozitivnog raspoloženja, nekoliko pesama sa potencijalom hita, glasne svirke baš kako treba da bude na gitarskom albumu, i sve lako teče ne remeteći previše ritam svakodnevnog života.

Jasno je u čemu je tajna: sluh savremenog slušaoca više ne trpi da ga nešto uznemirava – inače odmah beži negde drugde. Zato se već neko vreme može zapaziti kako se mainstream rok produkcija okrenula rešenjima iz sveprisutne plesne muzike, pa svaka novija pesma sad ima beat uz kog može da se đuska. Sve ostalo isto je: gitare i dalje mogu biti teške, tekstovi i dalje mogu biti već o čemu su rok tekstovi, svi članovi benda mogu izgledati preteće i sa zadovoljstvom nositi pocepanu odeću, ukoliko tako žele.

Omot albuma Foto:Promo

Medicine At Midnight je upravo takva ploča. U njoj je od rokenrola ostalo mnogo dizajna, ali ne previše stava. Za to su najmanje krivi Foo Fighters i bendovi uopšte – publika je ta koja se promenila pod uticajem nemilosrdnog socijalnog inžinjeringa u poslednjih 25 godina, koliko ova grupa postoji. U digitalizovanoj komunikaciji koja vlada globalnim društvom više nema mesta za to da se bude drugačiji, niko ne želi da ga nešto dodatno uzbunjuje, šokova je i tako previše. Stoga bi bilo preterano zaključiti kako je muzika Foo Fightersa dosadna ili da samo podražava ono što je grunge nekad bio – tačnije je reći da masovna publika Foo Fightersa traži predvidljivu rok muziku, a oni su samo njeni provideri. Foo Fighters su prosto rok bend koji se dobro snašao pod ovim idiotskim okolnostima, čoveka nedostojnim.

Ono što razlikuje njihovog osnivača i lidera Davida Grohla od ostatka kompletne originalne grunge ekipe, jeste poslovna svest i biznis strategija, do koje je spontano došao, jer je, ispostavilo se, to jedan od njegovih talenata – a i video je iz prve ruke kako izgleda planetarni uspeh. Ne moramo ići tako daleko da ga poredimo sa samouništenom Nirvanom, koja je lansirala ovaj zvuk i još više stav, i gde se naš junak proslavio kao bubnjar – razlika je očigledna već kad Foo Fighters stavimo pored relativno uspešnih i aktivnih Pearl Jam, iz iste generacije.

Oba sastava su snimila nove albume 2019, ali su Foo Fighters zbog pandemije odustali od objavljivanja u proleće 2020, i štekovali ga sve do sad, kad je situacija na tržištu postala malo povoljnija – dok su Pearl Jam svoj Gigaton pustili u javnost i slobodno na internet, onda kad je bilo predviđeno (marta 2020), izabravši da budu sa svojom publikom u najtežim trenucima početka svetske pošasti. Ko će sad da prosudi šta je poštenije prema fanovima, kad su Foo Fighters upravo došli na prvo mesto britanske i treće američke liste, a Pearl Jam nisu dogurali više od petog i šestog – što sve možda i nije važno, budući da Foo Fighters svejedno prodaju više i imaju veću posetu na koncertima (onda kad ih ima)…

Posmatrano sa stanovišta velike većine publike, kao i industrije zabave, Medicine At Midnight pošten je i ambiciozno napravljen blockbuster pop projekat. Zanatski odlično izveden, u blistavoj produkciji Grega Kurstina (radio sa Adele, Sia, Pink, Halsey, Lily Allen, Beckom, Liamom Gallagherom, Paulom McCartneyjem), on ukršta osnovne karakteristike prepoznatljivog rokerskog Foo Fighters zvuka sa funky ritmovima srednjeg tempa i ponekim zanimljivim elektronskim efektom, vodeći računa da ne naruši identitet benda koji je prodao 36 miliona nosača zvuka, ali čineći ga pitkijim mladoj publici ovog doba. Za aktuelnost stavova i tekstova pobrinuo se David Grohl, projektujući bar nešto svog lično proživljenog iskustva u njih, u čemu možemo detektovati tragove iskrenog rokenrola. Ipak, ne očekujte prevelika čuda – ovo je najvećim delom rok muzika za one koji cene kad njihove pesme liče na nešto drugo, što su već čuli.

Počinje sa razigranom “Making a Fire” koja mami da se peva u glas sa pevačem, i gde prateće vokale nosi Davidova ćerka – apsolutna bezbrižnost kojom odiše ova kompozicija pokazuje nam odmah u kom smeru autor želi da stvari idu. Dve sledeće pesme su ljubavne – “Shame Shame” i “Cloudspotter” – spadaju u najbolje i najzanimljivije trenutke ploče. Obe imaju herojske refrene i unose nešto novo u opus Foo Fightersa: prva ima pritajeno disko-funky biće u sebi i mnogo zavodljivosti, te predstavlja lirsko iznenađenje za dušu, ukrašeno čak i gudačkim ukrasima; druga je udarački funk-rock zasnovan na jednom od najstarijih Grohlovih solo demo snimaka, čiji centralni deo čini zarazna melodija dostojna zvanja hita, u bilo kojoj epohi rok muzike. Na sve to se kasnije nadovezuje neočekivano čežnjiva naslovna “Medicine at Midnight” – sa svojim mekim Roxy-Music dance arabeskama, kroz koje se provlače gitare – gde se određuje estetika celog albuma, sa kojom su Foo Fighters napravili ozbiljan korak u smeru ponovnog izmišljanja sebe.

Rokenrol numere su predstavljene pre svega dobrim, ispovednim momentom “Waiting on a War” – u ovoj pesmi posvećenoj hladnoratovskim sećanjima malog Grohla na pritisak kog smo nekad trpeli, svesni da nuklearni rat može početi odmah, pravi se i zaokruženje ka sadašnjim vremenima, u kojima su veliki sukobi opet mogući. Vredno je napomenuti da se u drugom delu stvar razvija u smeru Husker Du inspiracija, što nije jedini citat legendarnog američkog alternativnog benda na ovom albumu, pa čovek ne može da se ne zapita – malo gorko – šta bi sad radio autorski dvojac, Bob Mould i Grant Hart, da su došli do ovde i zaradili pare koje su trebali da zarade svirajući ovakve pesme, koje David pravi po njihovoj mustri. Ali, ne, oni su bili samo umetnici…

Cepanje pod imenom “No Son of Mine”, ponosi se uspelim, snažnim riffom koji namerno podseća na Motorhead (jer je ovo drugarska posveta Lemmyju), dok neku vrstu prihvatljive dijaboličnosti sa sobom nosi “Holding Poison”, koja ne gubi na silini, uprkos mnogim promenama ritma, ukrasima, klasičnom soliranju – ovde još uvek ima nečega od od onog sirovog, klasičnog američkog rok zvuka za sale velikog formata, što ima moć da napuni prostor, uši i telo. Jedina balada, zapravo je razbibriga “Chasing Birds”, i služi da se promenom tempa pripremimo za brzu, optimističnu “Love Dies Young”, što zatvara album kao da ga lansira negde uvis… Do sledećeg nastavka ove serije, u kojoj glavnu ulogu igra David Grohl.

Dostojanstveni mainstream sa hitovima – naročito gitarski, koga zastupaju Foo Fighters – sada je retka roba na tržištu, te se najbogatiji bubnjar na svetu nema čega stideti. Dobro je uradio svoj posao.

Komentari

Vaš komentar