Zafranović je iskoristio vlastodršce da ostvari san, a režimu stvorio privid da se obračunao s neprijateljem: Kritika filma "Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)"

Piše: Dejan Šapić

Oslanjajući na istorijske činjenice i arhivsku dokumentaciju o zlostavljaju i ubijanju Jevreja, Srba, Roma i antifašističkih hrvatskih intelektualaca Zafranović pokušava u 4 sata i 9 minuta filma, kroz 14 nezavisnih celina, da različite načine mučenja poveže sa sudbinom nekoliko junaka koji će preživeti i dočekati kraj rata.

Kroz pomenute nezavisne celine prikazani su psihološki profili mučitelja - vođa logora i visokih oficira NDH. Pratimo načine činjenja zla koji se u nekim slučajevima pretvaraju u patološku fetišizaciju. Svaki od oficira ima drugačiji profil i motive koje ga nagone na zločine. Kako se ređaju stiče se utisak da se takmiče ko će biti kreativniji i svirepiji. Zafranović prikazuje egzekuciju i zlo kao čin ličnog zadovoljstva i svojevrsne strasti izvršitelja. Najčovečniji među njima je Leon Lučev koji pokazuje dozu empatije za zarobljene, posebno za sudbinu dece. On i njegova supruga će i usvojiti jedno dete...

U filmu je vrlo tendenciozno prikazana mržnja ustaša prema Srbima kroz neprekidno ponavljanje kako Srbe i Jevreje treba pobiti sve do jednog. Nekada dijalozi bivaju kao recitali gde se deklamuju opšta mesta ustaške retorike kroz parole i kao neke vrste manifesta.

Već u prvoj sceni objašnjena je uloga NDH u nastanku logora za decu, žene i stare osobe. Kasnije ponavljanje teze da se čini zlo je preterano jer su egzekucije i stradanja dovoljno maštovito i ubedljivo prikazani da im nisu potrebna dodatna objašnjenja.

Akcenat na masakrima i stavljanje izvršilaca u prvi plan izmestili su u drugi decu - dvoje junaka iz čije vizure ćemo pratiti najznačajnije delove filma. To su Milica Stanković kao Zora, koja je rastavljena od majke i dva brata, i Vuk Trnavac u ulozi snalažljivog Baje koji služi ustaškom oficiru u usponu kog tumači odličan Aleksej Bjelogrlić. Dečji likovi su “provučeni” kroz film kako bi reditelj uspeo da zaokruži celinu i na kraju poentira. Upravo taj aspekt je najproblematičniji. Deca su iskorišćena kao sredstvo da se prikaže zlo i osvetle karakteri vodećih ustaša, a da je malo više rađeno na scenariju i likovima Zore i Baje film bi imao bolju strukturu i bio smisleniji. Ovako je ostao na nivou igrano-dokumentarne razglednice o ustaškom teroru koji je već istorijski potvrđen.

Impozantnan je rad s kamerom Gorana Volarevića koji je napravio toliko upečatljive scene da se mogu prikazivati na predavanjima studentima. Zafranović i Volarević hteli su da stvore epsku dramu s elementima fantastike koja će estetski i stilski prikazivati zlo, ljudsku patnju i ubistva kao umetnički a često i performativni, izvođački proces. Iznašli su načine da to prikažu na nivou predstave, s vrlo ambicioznom scenografijom i u većini tehnički zahtevnih scena dosta dobro i dosledno izvedenih.

Kroz 14 celina u vidu mozaika, svojevrsnih “razglednice ubijanja”, stilski često različitih, ističu se scene koje prikazuju nadrealna stanja kao refleksiju nebeskog i svevišnjeg uticaja. Surove sudbine logoraša kroz motive fantastike kazuju da nada i spasenje postoje i to im daje veru da opstanu i neki od njih prežive u nemogućim uslovima.

Primetan je uticaj Bertolučija, a ponegde, kad situaciju treba relaksirati, tu je humor svojstven Feliniju.

U filmu igra veliki broj glumaca iz Srbije i Hrvatske (Milan Marić, Irfan Mensur, Pavle Mensur, Rene Bitorajac, Anica Dobra, Eva Ras...) u korektno izvedenim ulogama. Miki Manojlović je odigrao kratku, ali zapaženu sporednu ulogu sveštenika koji kroz svega nekoliko snažnih replika simbolizuje dostojanstvo žrtve. Od ustaških starešina posebno se izdvoja Milivoj Beader koji igra Ljubu Miloša koji je sa samo 22 godine postao jedan od glavnih zapovednika logora, iako je u filmu predstavljen starijim.

Ali, kao da je film rađen odamdesetih godina. Osim što je u pitanju period-drama, tom utisku doprinosi anahroni Zafranovićev pristup filmu koji se ne menja već pet decenija. Čak i korišćenje specijalnih efekata ima za cilj da pojača njegov prepoznatljiv stil. Film dobija na dinamici kad se u igrane delove povremeno ubacuju autentični dokumentarni snimci stradanja, čime se briše granica između rekonstrukcije i istorijske stvarnosti.

Scenario, po priči Arsena Diklića koji potpisuju i Lordan Zafranović i Urška Tatomir, inspirisan je istinitom pričom o sudbini desetina hiljada dece s područja Kozare koja su tokom Drugog svetskog rata odvedena u logore smrti - jedine dečje logore u Evropi, smeštene u fašističkoj NDH.

Zafranović se od početka osamdesetih bavio ustaškim zločinima u NDH kroz dokumentarna i igrana ostvarenja kao što su “Okupacija u 26 slika” i “Krv i pepeo Jasenovca”. Još pre 40 godina književnik i scenarista Arsen Diklić i Zafranović započeli su rad na scenariju pod radnim naslovom “Djeca Kozare”. Podstaknut savremenim izbegličkim krizama i stradanjem nevinih širom sveta, Zafranović se vratio Diklićevom tekstu, unoseći prepoznatljiv autorski pečat i menjajući naziv filma u “Zlatni rez 42 - Djeca Kozare”. U međuvremenu je došlo do sudskog spora oko plagiranja dela scenarija. Zafranović je tužio Gagu Antonijevića i Natašu Drakulić koji su snimili propagandni i loš film “Dara iz Jasenovca”.

Politička situacija poslednjih godina u Srbiji, delom i u Hrvatskoj gde se još uvek pojedinci nazivaju ustašama i često pominjanje Jasenovca kao simbola najstrašnijih zločina, dobro su došle Zafranoviću. Poklopile su se kockice da je režimu u Srbiji odgovaralo da jedan od najvećih živih sineasta s ovih prostora snimi film na temu stradanja Srba u Drugom svetskom ratu u logoru Jasenovac. Pored Filmskog centra Srbije i Telekoma Srbije, projekat je finansirao i Telekom Republike Srpske. Tako je Lordan Zafranović uspeo da snimi svoje, kako je rekao - “životno delo” na kom je radio skoro četiri decenije. Istovremeno i jedan od najambicioznijih filmova u regionu u produkcionom smislu u 21. veku.

Ako se setimo Kopole koji se mučio godinama da nađe finansijere za svoje, takođe, životno delo “Megalopolis”, pa je uložio sav svoj kapital da završi film, Zafranović je, pak, uspeo da iskoristi ovdašnje vlastodršce da bi ostvario svoj san, a njima stvorio privid da su se obračunali s “večitim neprijateljem” i tako poentirali u političkom smislu. Van trenutnog društveno-političkog konteksta sasvim drugačije bi film percipirala publika. Ovako je dobio ogromnu pažnju tako da Zafranović može biti spokojan.