Priče jednog običnog Stanimira: Da me ucenjuje Miško Golja, toj neće da može

Prvo on našo poso tam kod tebe u Beograd, u neku ozbiljnu privatnu firmu. Išo sam jedared i na poso kod njega, Dukatinka mu pratila sira, meso i to tako, a ja išo na kontrolu kod jednoga doktora što radi na Klinički centar, neki endokrinolog, što prijatelj sa moga zeta. Završim ja tamo i sednem u kola, sve mi Luka reko de je. Tamo na Novi Beograd, u jednu zgradu sa zelena stakla. On im tamo vodio neki projekat vezan za neke banke. Imao dobru platu. Plaćao stan i lepo živeo, uzo na lizing i auto.

I odem ja tamo, nađo ga, ama nešto sve smrknut. Pitam sinko, kakva je muka. Kaže mi on, tata aj me sačekaj pa će idemo da ručamo u jedan restoran tu ima odma, pa ću ti pričam. Sedosmo mi u tu kafanu, lepo nema šta, samo gospoda tu dolaze. Naruči Luka nešto i kaže mi: e moj tato, ostajem bez poso. Men nešto preseče u stomak, više nisam mogo ni da jedem. Reko, ajde bre sinko pa šta pričaš, pa reko si mi da te mlogo poštuju. Ama tata, kaže mi Luka, nije problem u meni, poštuju oni mene, nego izgubili smo taj poso što smo radili sa bankama, ne daju nam ovi iz vlasti.

Kako bre sinko ne daju oni iz vlast, pa ti ne radiš za vlast. On poče da mi objašnjava da je sve sad njino i da koj neće da plaća neki deo ovim buzdovanima na vlast, ne mož da radi. I onda ta Lukina firma smanjuje broj zaposlenih, malo samo nešto će da ostane, a ostali će dobiju otpremninu. I tako Luka izgubi poso, ostade još skoro godinu u Beograd, nešto radio sa neki drugari, al slabo je to bilo. Treba da plati stan, troškovi, mlogo vi bre zemljače skup taj Beograd. Gde god kreneš mora daš pare.

A ja sam tad još voleo Vučića, mada sam vido da sve ide u ćoravu stranu. Ma reko dal je moguće da ni privatne firme ne mož više da rade ako ne daju mito. I vrati se Luka kući, Dukatinka bila sva srećna. A ja reko, valjda sam u ovaj moj život zadužio neki ljudi.

Taj Miško Golja teška bitanga. On tu iz selo do naše. Sa njegovog ujaka sam mlogo dobar drugar. A oni, šta da ti kažem, otac i majka mu se rasturili, majka otišla, on ostao sa oca, pa počeo da pije. I stalno se svađali. Ništa od čoveka, samo nešto da prevari, da ukrade.

I tako otišo na robiju, tam u Zabelu kod Požarevac. A otac ostareo, pa me ovaj moj drugar molio da mu popravljam svašta u kuću i u avliju, el ovaj bolestan, a nema ni penziju. I ja pomogo, reko, sam čovek, star, šta ću… Posle kad Miško Golja izašo iz aps, on dolazio kod mene da mi se zahvali, kaže čika Stanimire mlogo si pomogo. Mislim se, tebi nema pomoć, samo me se prođi, al popimo kafu i tako sve ljudski. I njemu sam posle vario plug kad se iskužljao i nešto sam mu krpio na traktor, a traktor moj ispisnik, nema ništa, sve trulo…

I kad u varoš ovi Vučićevi naprednjaci formirali odbor, on glavni. Al ja računam dobro, važno da je Vučić pametan, on će im svima objasni, a oni mora ga slušaju. Sve sam zamlaćen zemljače. Nema Vučić pametnija posla nego da uči Miška Golju šta će da radi.

Posle, izabraše Miška Golju za predsednika opštine, postao Miško Golja gospodin. Al ja znam, tad kad dolazio kod mene, ni jedna žena ga nije tela pogleda. A sad, da izvineš, ima nekolko švalerke, sve mlade, zgodne, al nafrakane, pa nekako im se uvećala usta, ko da su i izjele pčele, tako meni jedared otekla usna, vadio sam košnice da vrcam med, pa se jedna provuče ispod masku. Dukatinka mi stavljala neki melem pa prošlo, al njima stalno tako. Kažu, idu kod neki plastični doktori pa im oni nešto guraju el u usne, el u da prostiš sise, el u zadnjicu.

A ja kažem Dukatinki, pa što idu tam po beli svet i plaćaju, nek dođu ovde da vrcamo med i eto ti, moje pčele će im sve povećaju. A Dukatinka kaže, nemo se mlatiš Stanimire, nego gledaj da se i kod tebe nešto poveća… Zafrkava Dukatinka, kakvi da se poveća, da izvineš, sve manje i manje.

Nego da ti nastavim za Miška Golju. I puna opština sa te takve, što i izujedale pčele. A Luka kad došo, on se sav nešto pokunjio, samo ćuti i sedi pred ono sokoćalo. Uredim se ja jedan dan, upicanio se čiča Stanimir, pa umem i ja to, ako sam seljak. U varoš u opštinu i pravo kod Miška Golju. Čeko ga ja da završi sastanak. Izađe on, lele čika Stanimire, pa mlogo sam srećan što te vidim, pa na onu nafrakanu sekretaricu naređuje da donese kafu, pa kiselu… Šta mogu da ti pomognem, viče mi Miško Golja.

I ja mu kažem za mog Luku takva i takva stvar, da je završio to za kompjuteri i da je sad kod kuću bez poso. To će da završimo čika Stanimire, ništa lakše. Samo nešto da popuni i Luka i tetka Dukatinka i ti. I daje mi pristupnice na ovu njinu stranku naprednjačku. Kaže, vidi, treba da daš deset iljade evra ne za mene taman posla ti si moj, nego za stranku i da potpišete pristupnice svi, da vas upišem kao sigurni glasovi, a će da vas zovem kad bude miting, sa autobus se ide ima sendviči i voda el sok i plaća se. Luku će da zaposlimo na privremeni poslovi pa će posle da bude za stalno.

Udari mi krv u glavu. Reko goljo goljavi, ako nisam završio školu nisu mi svrake popile mozak, tebi ću dam deset iljade evra, više si bio u aps nego u selo, oca sam ti pazio, a ti meni da uzneš pare i da me teraš na mitinzi, pa ja sam bre domaćin čovek. Serem ti se u kafu i pristupnice, odo, zalupi vrata cela se opština tresla. Nije stigo da bekne.

Posle pričao na ljudi da ću ga zapamtim. Pa ja sam ga zemljače već zapamtio i sve mi gadno kad ga se setim…