Priče jednog običnog Stanimira: Jedino dete mi ode u tuđinu, eeej bre

I ja kažem mojoj Dukatinki, ama bre jednom čovek ovaj Vučić. Al posle dolazila mi sestra Radomirka iz Novi Sad, pa došo i brat od njenoga muža, Milenko, a on magistar ekonomije. I pričamo mi u ladovinu pod onu moju staru krušku, veli meni taj Milenko, pa Stanimire, ako Vučić nudi investitorima bolji uslovi nego bilo gde, onda on nas nudi kao najjeftiniju radnu snagu u naš region, pa neće veli mi Milenko, investitori da dođu ovde što nas vole nego da zarade njine pare, a naši im ljudi trebaju kao jeftina radna snaga… Vidim da je učen čovek, al da izvineš zemljače, mene se ti školovani odavno smučili, sve mi se čini, samo se nešto iseravaju… Al posle čujem da u onu fabriku terali radnike da nose pelene. I mislim se, ej bre zdrav prav čovek da se upogani u gaće, da ne mož da otide od mašinu ni po radi sebe…E tad kad to pročita, ja se seti šta mi reče taj Milenko, magistar ekonomije. I mislim se vidiš ti, učen čovek pa zna…pa jes što bi neki ljudi što imaju pare iz beli svet došli kod nas, oni si gledaju njin interes, a ne naš… A naši ljudi u svoju zemlju da se unerede u gaće dok rade za nji, pa nema tu mozga zemljače… Još čujem daje im država subvencije. Znači nekakvi belosvetski investitori dolaze, uznu subvenciju, daju na našeg čoveka minimalac, teraju ga da se upogani u gaće el u pelenu, mlogo njih uzelo te donacije pa uteklo, a ovi što ostali maltretiraju naše ljude kao da su robovi i onda pričamo da je to prosperitet…Znači prosperitet je da ti što dalaze uznu naše pare, a moj Luka i druga naša deca da idu u beli svet. Pa ne kopčam se ja na leđa zemljače. I ti što došli prave kablove pa naši motaju to na kalem, ko da smo mi poremećeni pa ne umemo sami da napravimo gajtan, el da sašijemo džemper il suknju…

Obećao nam odavno će dovede “Mercedes” u onu fabriku tamo u Zemun, što pravi autobuse. I ja poverova, sve mislim tu će se zaposli mlogo ljudi, će da im trebaju i učeni ljudi ko moj Luka… Cvrc, od ta posla nema ništa… Snimao neki tu fabriku, pre mesec dva, zarasla u džunglu, kakvi Nemci, kakav “Mercedes”…. Znači mi smo tu da im motamo kablovi da primamo minimalac i da se uneredimo u gaće da prostiš… Ne pobeđuje tako Srbija.

Nemo da me pogrešno razumeš, ja jesam ljut što mi Luka otišo u Njujork, ama nije samo za Luku muka, mlogo je zemljače mladih otišlo. I to moj Luka imao sreće, školovo sam ga na onaj fakultet za kompjuteri, Fon, valjda se tako zove, a mlogo drugih otišlo da radi građevinu u Nemačku il tako gde stigli…žene bez škole čuvaju babe u Minhen, a ovde ne mož da se nađu radnice za pekaru el za poslugu. Kakav crni prosperitet…

A Luka mi imao sreće, upoznao tamo u Njujork Tamaru iz Beograd I ona radi snjega u firmu. Lepo se snašli, postali menadžeri ne umem ni da ti kažem kako se to zove, al oboje kao vode neke projekte. I dobio sam unuka Miloša i unuku Milicu. Pa se razgovaramo na ono sokoćalo, bili mi letos. Kaže mi Luka, mi kod kuće ne govorimo engleski, samo srpski, pa deca lepo pričaju , mogu sa njih da se razgovaram. A men mlogo milo što su taki. Ama srećan sam ja što je njima tamo dobro, nemo da me pogrešno razumeš, al tako kad završimo razgovor uveče, Dukatinka izađe u avliju da ne vidim kako plače, a men stegne nešto u grudi, čini mi se ću crknem… Za koga sam stico i radio, pravio novu kuću, avlija mi pusta, Dukatinka i ja ki panjevi…

Oću da ti kažem zemljače, ja sam prost čovek, nisam završio škole, al imam neku logiku u ove moje šeset godine. Ono jes i ovi sad što su na funkcije nisu učili škole, kažu kupili diplome, pa tako sam I ja mogo da budem “školovan”.

Nije to prosperitet da ti dolaze belosvetski prevaranti pa otvaraju fabrike I daju neku paru da naš čovek jedva može leba da jede, a da svoju decu teraš u beli svet…istina uvek je selo bilo namučeno. Kilo kisele vode skuplje od kilo mleka, eej bre. Onaj tamo u Aranđelovac samo turi flašu pa ju puni, a za litar mleka mora da čuvaš I neguješ kravu, da je vodiš na pašu, el da joj daš seno, da je pojiš, počistiš pod nju, da pomuzeš i to dva puta dnevno…I zato sam ja samo dvaput u mom životu vido more, jel ne mož da ostaviš kuću, štalu, njivu….i kažem ti uvek je muka bila, koj god je mogo uteko je od motiku. Nisam ja teo da moj Luka ostane da čuva ovce, el krave, nisam ga zato školovo, al mogo je da radi kod nas u varoš, pa ponekad da mi pomogne, al u varoš Miško golja glavni, bože sačuvaj. Pa nisam školovao sina da ide po mitinzi.

A onda, došli kod nas neki iz Azije i Afrike, a svoju decu teraš iz zemlje…Ne mož to da bude dobro. Ne mož Srbija da se sačuva bez sela, a selo zemljače el je umrelo, el će da umre…

Al to ću tek da ti pričam, aj kad si rešio da slušaš…