73
Protest koji je u nedelju simultano počeo u 34 mesta u Srbiji pokazao je da su studenti i dalje faktor koji može da organizuje značajan skup ili da koordinira više protesta istovremeno.
Pokazao je i da to nije dovoljno da bi moglo da dovede do značajnijih promena u Srbiji. Plašim se da ispunjenju studentskih zahteva neće doprineti ni najavljena građanska neposlušnost.
Ako nije radilo onda kada je na ulice izlazilo višestruko više ljudi, kako neko ozbiljno može da računa na ispunjavanje zahteva sada kada je masovnost opala.
Ivica Dačić kaže da se u svim tim mestima skupilo 30.000 duša, a kad oni tako prebroje, onda znaš da to treba da pomnožiš barem sa dva. Takve brojke, ili samo prizori mase koja se okupila u 34 mesta, do pre sedam meseci bismo posmatrali kao ustanak.
Obaška i to što je ovaj protest bio u nivou najvećih skupova koje je pravio „ćaci režim“ sa ogromnim resursima koji su im na raspolaganju – organizovanim autobusima, plaćanjem „statista“, ucenama radnim mestom. Ali kad više puta prethodnih meseci na jednom mestu okupljaš više nego što je u nedelju bilo širom pobunjene Srbije, onda, kroz te naočare, ne izgleda tako impresivno.
Percepcija nosi veliki broj poena u političkoj borbi.
Na primer, zahvaljujući propagandnom zidanju kulta ličnosti, Vučić je barem kod svojih birača, a sigurno i šire, doživljavan kao omnipotentni lider koji čvrstom rukom vodi i stranku i državu, stabilan dok vešto žonglira između Istoka i Zapada.
To je ono što se vidi spolja i prekriva suštinu.
Kad su studenti masovnim protestima zatresli njegov svet, ta duboko zakopana suština počela je da se probija ispod propagandne šminke.
Videli smo, a i oni koji za njega glasaju, čoveka koji istog dana pruža ruku pomirenja i preti, panično menja strategiju, koristi specijalna zvučna oružja protiv svojih građana, ubeđuje ljude da je policajca udario student iako snimak pokazuje da ga je udario kolega iz Žandarmerije, krvavim rukama suprotstavi krvavi srednji prst, brani Vojvodinu od „separatista“, šalje batinaše na studente, napravio „ćacilend“…
Niti je režimu došao kraj, niti je Vučić pobedio „obojenu revoluciju“. Trenutno smo u pat-poziciji, a režim se nada da će malu prednost izvojevati na izborima u Kosjeriću i Zaječaru. Što se tiče onih drugih izbora, koje su studenti tražili, Vučić će ih raspisati kada to njemu bude odgovaralo
I što je najvažnije – kao nekog ko je stalno „pretio“ izborima dok mu ih neko stvarno jak nije zatražio. Sad nije tako siguran u pobedu, a ni u reakciju društva koje je pobedilo strah na njegove izborne mahinacije.
Studenti su najjasnije pokazali s kim imamo posla i ta slika se probila i na drugu stranu.
Pokazali su i sebe.
To su ljudi koji se iskreno bore za pravednije društvo, spremni da podnesu žrtvu, sposobni da skupe više od 300.000 ljudi na jedno mesto, znaju da se organizuju, promišljeni su, imaju strategiju, nepogrešivi…
To je percepcija studentskog bunta kroz koju su počele, ipak, da se probijaju ljudske osobine nasuprot onih glorifikujućih nastalih u vreme kolektivne euforije za studentskim pokretom.
Jer da nije bilo tolike euforije, moglo bi da se na vreme uoči da upravo fali strategija – šta ćemo tražiti kad pokažemo da smo najmoćniji i na šta ćemo se obavezati.
Zahtev za raspisivanje izbora došao je kasno. Pogrešan tajming, a i tajming kao i percepcija znače mnogo u praktičnoj politici. Tu smo videli neodlučnost ili sporo odlučivanje na plenumima ili i jedno i drugo.
Ne znam kako će delovati na ceo antirežimski front ako se na sve ovo natovari i razlaz studenata i profesora, koji se sada nazire. Ipak je taj front predvođen studentima najozbiljnije dosad potresao Vučića i ne bi bilo dobro ni ohrabrujuće za neke buduće borbe da od nekog ko je percipiran kao moćan protivnik i neko ko može ozbiljno da ugrozi režim i njegov ceo koruptivni mehanizam spadne na dezorijentisani pokret od nekoliko desetina pojedinaca koji će na kraju da se ograde i od profesora.
To bi ozbiljno ugrozilo imidž koji su izgradili i verovatno bi sveukupno došlo do pada podrške borbi koja se mesecima vodi na isti način i bez rezultata.
Niti je režimu došao kraj, niti je Vučić pobedio „obojenu revoluciju“. Pobediće ko duže izdrži.
Trenutno smo u pat-poziciji, a režim se nada da će malu prednost izvojevati na izborima u Kosjeriću i Zaječaru. Što se tiče onih drugih izbora, koje su studenti tražili, Vučić će ih raspisati kada to njemu bude odgovaralo.
Kod njega su i nož i pogača.
A dotad, obilasci sela, organizovanje tribina, pritisak na poboljšanje izbornih uslova, alarmiranje međunarodne zajednice u vezi sa uslovima za održavanje demokratskog izbornog procesa, širenje fronta, umrežavanje – pregrupisavanje, nikako povlačenje.
Izbori će jednom doći, najkasnije za godinu i po. Za njih treba da budemo spremni. Tako spremni, da tada bude gotovo.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
