Oliver Frljić: Srpski ministar kulture me je optuživao da sam deo ustaškog lobija u Beogradu, u Zagrebu me proglašavaju četnikom

Jedan od najpotrebnijih reditelja u Evropi. Tom opaskom je pre nekoliko godina britanski dnevnik "Gardijan" obrazložio listu najuzbudljivijih reditelja Starog kontinenta na kojoj se, u prva četiri mesta, našao hrvatsko-bosanski reditelj Oliver Frljić.

Reditelj koji iza sebe ima nebrojeno predstava diljem bivše Jugoslavije, od Slovenije, preko Hrvatske i BiH, do Srbije, ali i širom Nemačke ili Poljske, kao i silna priznanja, među kojima su, bar kod nas, Sterijina nagrada, Ardalion ili Gran pri Bitefa, posle 13 godina vratio se na beogradsku teatarsku scenu. Postavio je novi komad cenjenog makedonskog dramskog pisca Dejana Dukovskog "Crno zlato" u Beogradskom dramskom pozorištu. Nakon premijernog izvođenja 14. marta, predstava, koja je označila prvu saradnju reditelja i dramskog pisca, još jednom će moći da se pogleda, bar u ovom mesecu, večeras u teatru na Crvenom krstu. A onda tek 29. i 30. aprila.

Iako jedan od najcenjenijih pozorišnih reditelja na prostoru bivše Jugoslavije u razgovoru za Nova.rs priznaje da pred svaku premijeru ima tremu, a da je sada bila još prisutnija, jer je posle toliko godina ponovo radio u Beogradu.

- Pogotovo što mi je stalo do ovog grada. Ovde sam napravio ključne predstave za moju rediteljsku karijeru. Doduše i u Subotici - napominje Oliver Frljić.

Misli na komad “Kukavičluk” koji je 2011. postavio u Subotici i za koji je ovenčan Sterijinom nagradom:

- Tada sam prvi put radio u Srbiji i ta predstava je vrlo važna u mom opusu. Potom sam u Ateljeu 212 radio komad po tekstu Abdulaha Sidrana "Otac na službenom putu" s pokojnim Đuzom Stojiljkovićem i Feđom Stojanovićem. Bila je to super ekipa, u kojoj su bili i Danica Maksimović, Hana Selimović, Bane Trifunović... U Ateljeu sam onda radio predstavu "Zoran Đinđić" i tu su se, na neki način, vrata Srbije čvrsto zatvorila za mene na neko vreme. Srećan sam zato što sam sada prvi put radio u Beogradskom dramskom pozorištu sreo sve ove divne ljude. Tokom rada je bilo silnih peripetija, pa sam se uplašio, čak sam u jednom trenutku mislio da predstava neće ni izaći, ali uspeli smo - s ponosom govori Frljić.

Premijera "Crnog zlata" desila se samo dva dana nakon što se navršilo 23 godine od ubistva srpskog premijera i 13 godina otkako je u Ateljeu 212 režirao predstavu "Zoran Đinđić", koja je dobila Gran pri "Mira Trailović" 47. Bitefa. Pošto je u Beogradu, zbog novog komada, boravio duže posle dosta vremena pitamo ga čini li mu se da se situacija promenila nagore, u odnosu na 2013. i hajku kojoj je bio izložen zbog komada o Đinđiću?

- Mislim da se ništa od onda nije promenilo ovde. Jedino što sam ja odustao, na neki način, od konfrontacije, jer vidim da je umetnost, kao u onoj pesmi, ruža koja se može samo svojim trnjem braniti od ovog sveta. Puno toga što sam mislio o teatru, revidirao sam. Sećam se da, dok sam radio tu predstavu, mnogi ljudi u Beogradu, kada bi me videli na ulici, prelazili su na drugu stranu. Kada bih dolazio na premijere drugih predstava u beogradskim teatrima niko nije želeo da me pozdravi. A niko, u toj fazi, nije ni znao kako će ta predstava ispasti na kraju. I kada je izašla bilo je tako apsurdnih optužbi - da sam deo ustaškog lobija u Beogradu. To je izrekao jedan od bivših srpskih ministara kulture. Sa sličnim optužbama susretao sam se i u Zagrebu, samo sam tamo deo četničkog lobija. Ja se jako dobro nosim sa svim tim "identitetima", samo što bi neko s prosečnom inteligencijom trebalo da zna da jedan drugog isključuju. Ako mislite da sam jedno, onda teško mogu biti ono drugo. Ali, Bože moj, važno je da se priča nešto - ironičan je pomalo Frljić.

Cenzura u Nemačkoj

No, iz vizure boravka i rada u Nemačkoj proteklih desetak godina objašnjava da je i tamo teško.

- Ovi oblici cenzure i napada na umetnost kod nas su čak "mala maca" za ono što se dešava u Nemačkoj. Od početka rata u Gazi transformacija društva i napadi na umetničku autonomiju su strašni. I to se nastavlja. Progresivno raste i ne vidim da će se zaustaviti. Bivša kulturna senatorka grada Berlina je rekla da “umetnička sloboda prestaje tamo gde naša politička osetljivost počinje”. Ne znam kako je neko mogao to da kaže u javnom prostoru, ali izrečeno je. Meni je puno lakše da se postavim protiv otvorene cenzure, međutim ono što se događa u Nemačkoj je kompleksnije. Tamo je puno ljudi isključeno, kenselovano jer se borba protiv antisemitizma instrumentalizuje za razračunavanje sa svime što je u ovom trenutku legitimna kritika politike Izraela u Gazi. I to je nešto o čemu se tamo ne može govoriti.

Pokušao je, podseća, krajem novembra prošle godine da napravi i predstavu o tome. Ali zaustavio je projekat. A reč je o komadu "Rat" u berlinskom teatru Maksim Gorki po tekstu palestinske spisateljice Adanije Šibli "Mala stvar".

- Da nisam okončao projekat, čitava medijska mašinerija bi me rastavila do šrafova. Već su bile ispisane "optužnice". Samo je predstava trebalo da izađe, pa da krene sav taj "pravedni bes".

Upitan da li se tim činom povinovao autocenzuri, odgovara da nije. Problem je bio, kaže, kompleksniji:

- U predstavi su bili i kolege Palestinci, koji dolaze sa Zapadne obale i već su bili traumatizovani s onim što se tamo dešavalo, načinom na koji ih je Nemačka tretirala. I došli su da budu deo jedne predstave koja se bavi aktuelnim genocidom. Ono čime smo se mi bavili je za deo njihove rodbine bila realnost. Pa treba ujutru pozvati rodbinu i videti ko je živ, a ko nije, da li je bila racija. A s druge strane, znao sam da čim predstava izađe, izložiću ih jednoj vrsti medijske demonizacije. Pitao sam se da li je to vredno? Da li za tu ideju jedan glas, koji će vrlo brzo biti ućutkan, ima smisla, da li te ljude dodatno traumatizovati i izlagati, jer je postalo jasno šta nam mediji spremaju.

Iako je rad na tom komadu sam okončao pitamo Frljića da li bi, u svetlu onoga što se poslednjih nedelja dešava u Iranu, mogao s time u Nemačkoj da se uhvati ukoštac ili bi opet naišao na osude?

- Ne bih. Čak mislim da bih tako nešto pre mogao da uradim na ovim prostorima. U Sloveniji sam, bez problema, napravio predstavu o ratu. U Nemačkoj ne. Dok oni podržavaju takvu politiku, šalju oružje, vrše institucionalnu cenzuru svake kritike, kad nema umetničke slobode, zaista nemam šta tamo da kažem. Sudario sam se za zidom u Nemačkoj. U Varšavi ili nekim drugim, takođe problematičnim društvima, bar sam došao u situaciju da mi je predstava zabranjena, a ovde je sve kompleksnije. Ne znam šta će se na globalnom nivou dalje dešavati, kako će izgledati umetnost, da li ćemo mi raditi nešto po principu da se oni ne dosete šta hoćemo da kažemo, da li ćemo biti prinuđeni da se vraćamo nekim velikim metaforama. Česlav Miloš u odličnoj knjizi "Zarobljeni um" govori kako u totalitarnim društvima umetnici moraju da proizvode puno kompleksniji jezik. Pomenuli ste Iran. Kad razmišljam o Abasu Kjarostamiju ili nekom drugom iranskom autoru, setim se da oni nose filmove cenzorima. I cenzori im određuju da li se previše vide ramena, šta se mora izbaciti, da li se previše aludira na ovaj ili onaj problem. A jedan od iranskih autora je rekao da je što je opresivniji sistem, to je za umetnost bolje. Umetnost ima problem kad je previše slobode. Onda nema kreativnosti, kompleksnosti umetničkog jezika i reprezentacije - priča Frljić.

No, svedoči da nikada nije bilo ovako. Naročito je uveren u to s obzirom da ima pogolemo iskustvo sa cenzurom:

- S jedne strane sam i odustao. Previše sam investirao u to da bar dam neku kritičku refleksiju ovim društvima, a sada sam u fazonu da gledam, jedem kokice, i uživam dok se sve raspada. Možda svemu dođe kraj. Svako društvo ima vlast kakvu zaslužuje. To je rekao neko mnogo pametniji od mene. Sve ovo što se dešava na Balkanu svedoči o tome.

Mržnja je tu

Vraća se ponovo na predstavu o Đinđiću, koja mu je bila važna u političkom kontekstu jer je, kako naglašava, anticipirala sve ono što "imamo sad u Srbiji":

- Izvedena je uoči pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima. Ali bilo mi je fascinantno da se, nakon što su "skinuli glavu" Kokanu Mladenoviću (tadašnji upravnik Ateljea 212, prim.aut.), ipak tri godine igrala. Živela je nekako… Ne znam da li bi sada bilo moguće napraviti takvu predstavu ovde ili u Zagrebu. U Ljubljani možda još uvek, ali ne i kad se Janša vrati u svom stilu na vlast.

I dok možda komad o Đinđiću danas ne bi bio moguć u Srbiji, izvedeno je premijerno "Crno zlato". Upitan koliko je sam naslov komada metafora svega onog što se ovde dešava Frljić odgovara potvrdno:

- S tim što su neki ljudi isprva pogrešno mislili da se tiče nafte. A to je sad, sa sukobom u Iranu, dodatno aktuelizovano. Ovaj komad prvenstveno govori o transrodnoj osobi, o tom identitetu koji ne prihvata najpre porodica a onda i šira društvena okolina. Ali generalno govori o našem odnosu prema različitim manjinama u društvu, i na koji način različiti diskursi isključuju manjine. Meni je fascinantno to što smo nedavno otkrili da smo, pored toga što smo dobri nacionalisti - što smo oduvek i znali, i sjajni rasisti. A otkrili smo to kada su počeli da dolaze imigranti i migranti. Mržnja je tu, samo je pitanje šta je aktivira u nekom trenutku, nažalost. Nimalo ne verujem u ljudsku dobrotu. Mislim da su ljudi najgora vrsta na ovoj planeti - kazuje Frljić.

Priseća se kako je pre nekoliko godina postavljao komad "Frankenštajn" Meri Šeli i povlači paralelu sa današnjim trenutkom i, kako kaže, stravičnim razvojem veštačke inteligencije o kom svi pričaju:

- Sve vreme dok sam boravio u Beogradu, sedeo bih u kafiću, pio kafu a ljudi za stolom pričali bi o veštačkoj inteligenciji. Niko ništa više ne čita, sve je Chat GPT. Bavio se time i, recimo, Nik Bostrom u "Teoriji rizika" pišući o tome da mi, ljudi više nećemo biti vrsta koja predstavlja vrhunac evolucije. Niče ima jedan predivan tekst u kojem isto govori o tom kraju ljudske dominacije. A to je na pragu, tu. Ispada da smo mi kao vrsta najveći virus na planeti Zemlji. Mi smo onaj virus, poput side, koji se ne leči, ne eksploatiše svog domaćina malo pa da on preživi, nego nastavlja da ga uništava. Neverovatno smo virulentni. Već nas je osam milijardi, a odavno nas je previše. Ali, evo, imamo ratove pa ćemo se počistiti i biće nam super... Ilon Maks i slični će se, valjda, preseliti negde drugde a mi ostali ćemo pasti kao koletaralne žrtve ko zna čega. Teško je u ovom trenutku proceniti - iskren je reditelj.

Sukob u drami i životu

A nakon beogradske publike i ona u Zagrebu, doduše tek naredne godine videće prvu saradnju tandema Dukovski-Frljić. Posle beogradske praizvedbe, dok se sprema za postavljanje "Crnog zlata" u Zagrebu, naš sagovornik odsečan je u stavu da je bolje što tek sada prvi put sarađuje s Dejanom Dukovskim:

- Mislim da je super što smo se sreli u ovoj fazi života. Jer, ja sam pre primarno u životu tražio konfrontaciju. Vrlo sam ozbiljno shvatio koncept sukoba u dramaturgiji, ali nisam ga hteo samo na sceni, među likovima, nego sam želeo i konfrontaciju sa društvenom zajednicom. Ja sam Bosanac, i imam tvrdu glavu, ali lupao sam u različite zidove. A svako inteligentan shvati nakon prvog udarca da je zid uvek jači. No, trebalo je da prođu godine i godine da bih to shvatio. I moj jezik se menjao, kao i bes. Morao sam da naučim da se kontolišem, da živim sam sa sobom. Išao sam iz sukoba u sukob, iz poraza u poraz i na kraju sam rekao: "Evo, pobedili ste, čestitam, šta hoćete sad sa mnom?" Zato mislim da moj rediteljski rukopis, kao i razmišljanje tek sada korespondiraju s onim što piše Dejan Dukovski, sa njegovom reprezentacijom Balkana. Moram da priznam da me to jako raduje, jer ipak je to moj kulturni prostor, u kojem imam različite identitete - ukazuje reditelj.

A s obzirom da je Dukovski "Crno zlato" posvetio svom profesoru i prijatelju, pokojnom makedonskom dramskom piscu Goranu Stefanovskom Oliver Frljić se seća da je sa dramaturgom, scenaristom i esejistom, koji je preminuo 2018, trebalo da sarađuje u okviru projekta Rijeka: Evropska prestonica kulture.

- Kada mi je Dukovski pričao o njihovom odnosu bilo mi je neverovatno da neko želi toliko znanja da prenese. Meni su profesori na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu, na četvrtoj godini govorili da će mi zatvoriti vrata gde god stignu. Drago mi je što sada tu liniju Goran-Dejan istražujem kroz ovaj susret. Možda bismo se sreli i ranije, ali nisam bio tu. Bio sam na službenom putu u Nemačkoj - kroz smeh na kraju kaže Oliver Frljić.