Šteta što Aleksandar Vučić umesto prava nije studirao matematiku, a još veća šteta je što farmaceutska industrija nije izmislila neki lek za mazohizam, već se čovek može osloniti jedino na izum elektronike zvani daljinski upravljač kad na televizoru naiđe na Vučićev intervju, a to je postalo neizbežno. Međutim, mazohista ne bi bio mazohista kada bi na daljinskom pritisnuo "off", njegova bolest ga tera da pojača ton i upusti se u nemoguću misiju, to jest pokuša da razume šta to govornik želi da kaže, objasni i poruči. Sinoć sam bio u toj ulozi.
Elem, sinoć je predsednik Srbije u intervjuu na Javnom servisu objašnjavao šta se to događalo u Vašingtonu proteklih dana, kakve je sporazume potpisao, koje su implikacije istih, ko će priznati Izrael, a koga će priznati Izrael, čiji ćemo gas kupovati, kada i zašto će Srbija seliti ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, ko je i zašto menjao fascikle sa papirima, jesmo li ili nismo priznali Kosovo, ko je sedeo a ko je stajao u Beloj kući i tako dalje i tako bliže. Iako sam bio sklon da totalno nerazumevanje onoga o čemu je predsednik govorio pripišem svojim skromnim intelektualnim kapacitetima nedoraslim Vučićevom verbalnom višeboju, ipak mi je ono malo preostale pameti vrlo ubedljivo govorilo da, u stvari, taj čovek kopulira sa našim zdravim mozgom i da nas pravi budalama većim nego što jesmo.
Jedino što sam shvatio, jedan kroz jedan, jeste da ga je zvao Vladimir Vladimirovič Putin da mu se izvinjava zbog onog fejsbuk „ispada“ Marije Zaharove. I vi ste u to poverovali, jel da? I da će danas nešto odbrusiti Benjaminu Netanijahuu, nakon što se juče sit ispričao sa Redžepom Taipom Erdoganom, neka se pripreme Makron i Merkelova.
Uz sve uvažavanje poslovične verbalne ekvilibristike kojoj su političari skloni, gospodin Vučić je bio dužan da nam odgovori barem na jedno jednostavno pitanje: kako je dozvolio i zašto je pristao da uopšte učestvuje i pregovara o nečemu što je kršteno kao Ekonomski sporazum Beograda i Prištine, a u koji su ubačeni elementi američke spoljne politike spram Bliskog Istoka i to iz niskih Trampovih predizbornih pobuda u cilju skupljanja poena uoči borbe za drugi predsednički mandat. Ili je ceo ovaj cirkus bio samo uvertira, prepariranje i priprema javnosti za neminovnost koja sledi a to je konačno priznanje Kosova od strane Srbije. (Uzgred, nije mi jasno što se stalno govori o međusobnom priznanju Kosova i Srbije, ko to odavde traži da nas Kosovo prizna?) Tada, verovatno, neće niko ništa ni morati da nam objašnjava, sve će bti jasno.
Da li se on sam tamo osetio izmanipulisanom i zloupotrebljenom budalom, kao što mi sebi na budale ličimo slušajući ga kako nam taj očigledni diplomatski, i svaki drugi fijasko, predstavlja kao neviđeni uspeh i pobedu. Kao, Amerika je počela da uvažava Srbiju, Tramp mu je poklonio penkalo i dao ključeve Bele kuće a odškrinuo mu je i vrata, valjda za slučaj da ključeve izgubi, doći će u Srbiju Američka razvojna agencija, a bogami i Melanija Tramp da razvija žensko preduzetništvo (čiji je najuspeliji biznis plan bila bogata udaja), a posle nam je samo nebo granica.
I taman kad smo pomislili da je tu kraj bajke, Vučiću se prebacio na domaći teren a u njemu se probudio matematičar i opsesivni fan brojki svih vrsta i kategorija i onda je krenuo da množi, sabira, oduzima, deli, trasira. Iugledalo je to ovako. Zbrajao je kilometre, grantove, deonice, kredite, najpovoljnije kamate, pruge, fabrike u otvaranju, investicije, novozaposlene radnike i oni koji će se tek zaposliti – ovde 2,500, onde 450, tamo 570… Japanci, investicije 390 miliona evra, Niš – Beloljin 35 kilometara, ostaje 45 km do administrative linije sa Kosovom i Metohijom; 255 miliona evra kredita za put, 40 miliona grant, to je 16 odsto, sve za junački narod Toplice; penzije će biti po švajcarskom modelu, mada su najbolji modeli u Sloveniji i Malti, i biće veće 6 odsto, a možda i kane neka jednokratna pomoć; minimalac veći za dve hiljade, kad se uporedi sa onim iz 2012. sad je veći 67 odsto; DFC dolazi 21. septembra, oni imaju novca koliko hoće, imamo tamo jednog velikog prijatelja, šaljem mu pozdrav… Kroz garantnu šemu tokom kovida do sada smo dali 1.11 milijardi evra, 14.146 partija kredita, još 166,3 miliona je u obradi, ukupno 1871 kredit, to je negde oko 16.000 kredita, ukupno odobreno 1,28 milijardi evra… sve je to ušlo u krvotok naše privrede… Uz garantnu šemu mi smo samo u ove dve faze kovida , a reći ću nešto i o koronavirusu, na odlaganju plaćanja poreza potrošili, odnosno izgubili, ma potrošili 1,15 milijardi, sa ovih 1,28 milijardi evra, sa minimalcem za tri meseca plus dodatnih 80 posto za dva meseca, takođe 1,11 milijardi evra, plus 612 miliona pomoći građanima – to je onih sto evra, plus Fond za razvoj 69,1 miliona evra, to je 8,13 milijardi dinara za 1937 kredita, plus za poljoprivredu 24 miliona evra, 2,4 za kulturu… Ima još, ali sam rešio da budem uviđavan spram vaše mentalne higijene kad sam već svoju urnisao ovom teškom papazjanijom.
I da: na osnovu svega ovoga čovek je zaključio kako cena Srbiji raste. Bože dragi, kome li ćemo je prodati, mada mi se čini da je ta transakcija već obavljena. A do tada jedan koristan savet: ubuduće, čim ga vidite, gasite televizore a daljinske bacite kroz prozor. Da ne biste vi kroz iste skakali.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare