Predsednika Srbije sinoć reče da je ponosan na sve što je uradio u Ovalnom kabinetu. Ozbiljan, gotovo smrknut, hvali sporazum sa Trampom. U svom maniru šara okolo, broji otvorene fabrike, pominje nedužno ubijenog čoveka, baca vatru na svakoga koga mu Pinkova novinarka pokaže. A u kadru i stručnjak Marko, zvani „Aco Srbine“, namestio lice u znak odobravanja.

Dobro, možda njih dvojica bolje vide, možda običan građanin ne može da sagleda veličinu našeg uspeha u Americi. Malo se izmaknem, pokušam da nađem drugi ugao, da napravim kakvu projekciju za realniji zaključak. Tako stignem do Španije. Nije baš ista situacija ali liči. Zamislite da je prvi čovek ove kraljevine potpisao sporazum u kome se obavezuje da premesti ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim. Zamislite da se zbog tog španskog poteza Izrael saglasi da će razmeniti diplomate sa Katalonijom. Kako bi Španci reagovali, da li bi se potpisnik tog „pismena“ smeo
vratiti u Madrid?

Nije ni Tramp naivan, zato tako nešto nije ni nudio staroj i moćnoj sili. Sećate se, pod španskom zastavom je Kolumbo i doplovio do Amerike – otkrio ih, nama za nevolju. I šta je ostalo gospodi iz Bele kuće nego da „rog za sveću“ prodaju sirotinji sa Balkana. Ali kupci neće da priznaju svoju bruku, nego sad taj rog distribuiraju dalje – vernoj „zadruga“ publici. Još imaju i
pomoćnike, upregao se i Mile Dodik. Veli Mile, i BiH odmah da premesti ambasadu u Jerusalim. Mile zna kako da napakosti Bosni i Bošnjacima, a nije ukačio da se zapravo ruga braći sa druge strane Drine. Braći koja ničim izazvana nateraše Izrael da prizna Kosovo.

U redu, ako nismo dobro prošli na diplomatskom planu, biće neke ekonomske koristi. „Dobićemo“ tečni gas koji će Ameri da dovoze tankerima na naše dokove. Nema veze što je taj gas mnogo skuplji od ruskog i onog iz Azije i što nemamo more ni luke, važno je da je to deo sporazuma. Nema veze ni što smo investirali u Turski tok. Čim je gas tako skup mora da je kvalitetan.
Od tog američkog gasa čitava Evropa beži ko đavo od krsta. Nemci nisu podlegli pritisku, čak im je Tramp pretio i sankcijama ako se ne okrenu snabdevanju s tankera. Samo su valjda Poljaci legli na rudu, možda i Ukrajinci. Ali oni kroz taj gas plaćaju nešto drugo. Sem toga, Poljska ima i luke.

Hvali se srpski predsednik kako će baš u Beograd, a ne negde drugde, još u septembru doći moćna američka razvojna agencija. Hoće da investira u srpsku privredu, da daje kredite. Biće jeftinog keša. Gde su bili do sada, dolaze nam u trenutku kad bankari u svetu ne znaju šta će s novcem, kad su kamatne stope pale da više nema kud. Za kreditima je slaba tražnja, kao u startu pandemije za sirovom naftom. Slutim da ćemo mi naći načina da se zadužimo „ko ljudi“, da Ameri imaju neke koristi od nas.

Ima i treća jako dobra stvar. Naši prijatelji iz Vašingtona su se obavezali da podele jezero Gazivode između Kosova i Srbije. Do sad, veli naš predsednik, Srbi su isporučivali struju i pitku
vodu, a Albanci naplaćivali. Pa šta smo čekali sve ove godine, kauboje da nas spasu? Ako ovde dodamo i očekivanu reakciju kineske braće koja neće olako preći preko potiskivanja njihove 5G tehnologije, jasno je da smo se uvalili u veće nevolje nego što smo ih imali pre Vašingtona. Zarad svoje štete, pristali smo da igram mečku u izbornom Trampovom kolu.

Ameriko, zar si toliko posrnula?