Nije bilo lako bratu Siju u Pekingu, dok je gledao kako se njegov evropski brat Vučić pobratimi sa onim kaubojem Donaldom Trampom, a tek ćemo videti koliku mu je gorušicu izazvala tačka sporazuma Beograda i Prištine kojom smo se obavezali da ne kupujemo 5G opremu od nepouzdanih dobavljača među kojima su mnogi prepoznali kineski Huavej.
Sigurno je, koliko god stamen bio, i brat Putin grizao nokte zbog ljubomore ( još više zbog energetskog otklona Srbije od Rusije), a brat Erdogan je, videvši da će Srbija ambasadu u Izraelu iz Tel Aviva prebaciti u Jerusalim, u besu verovatno pocepao onaj sako što je isti kao Vučićev i sada sa imamima usaglašava fatvu protiv balkanskog brata nevernika.
Imale su svoje razloge za ljutnju i sestra Merkel i sestra fon der Lajen kojima je Tramp ukrao junake za sopstveni rijaliti pa, ko zapete puške, čekaju ovu dvojicu da ih o tome propitaju za koji dan u Briselu. Jedino je, valjda, razumevanje imao brat Bin Zajed koji je takođe nedavno morao da izađe u susret Trampu, pa je normalizovao odnose Ujedinjenih arapskih emirata i Izraela. Dobro, i brat Andrej, ali on je u ovoj bratskoj priči najmanje bitan.
Kojoj i kakvoj braći se zamerio kosovski premijer Abdulah Hoti koji se obavezao na priznanje države Izraela i tretiranje pokreta Hezbolah kao terorističke organizacije, tek ćemo videti ali ti rodbinski odnosi se nas ne tiču pa se njima nećemo dublje baviti, ali hoćemo i moramo pitanjem šta su to Vučić i Hoti radili u Vašingtonu?
Koliko smo obavešteni oni su tamo išli da se, ovaj put uz američko posredovanje, bave normalizacijom (ekonomskih) odnosa Beograda i Prištine, nekakav sporazum sa tim naslovom je i potpisan, ali ispada da su srpski predsednik i kosovski premijer, pre svega, rešavali bliskoistočno pitanje.Ne bi me iznenadilo da neko od ovih aloidno- informersko- telegrafskih novinskih surogata uskoro objavi kako je, zahvaljujući predsedniku Vučiću, konačno postignut mir na Bliskom istoku. Zeri i populi end ostale kohe i ditore će, pretpostavljam, tu zaslugu pripisati Hotiju.
Stvarno, šta se to događalo u Beloj kući u ovih nekoliko septembarskih dana i kakav je to sporazum u kome se istovremeno pominju Merdare i Jerusalim, Gazivode i Hezbolah i kako se to preko jednog ekonomskog sporazuma sa Beogradom Kosovo „priznava“ sa Izraelom, a Beograd „diverzifikuje svoje zalihe energije“ tako što će u tom pogledu manje zavisiti od Rusije?
Najjednostavniji odgovor jeste da je Donald Tramp „miriteljski poduhvat“ koji bi kao trebao da konačno normalizuje odnose Srbije i njene otcepljene pokrajine, nonšalantno ubacio u svoju izbornu agendu ( ili obrnuto, svejedno) ne bi li poentirao na osetljivim globalnim problemima i neuralgijama: curiknuo Kinu i Rusiju sa Balkana, to jest iz Evrope, još malo zategao konopac sa Iranom i dodvorio se moćnom jevrejskom lobiju u Americi koji ima ogroman uticaj i može presudno da utiče na američke izbore. Moguće da su mu, ako je našao za shodno da se interesuje, naknadno objasnili da su Srbija i Kosovo komšiluk njegove tazbine.
Za nas je mnogo bitnije koliko će Vučića, to jest Srbiju, koštati ova vašingtonska papazjanija na koju je pristao i koja će dovesti u pitanje odnose sa Evropom, Rusijom, Kinom i dobrim delom arapskog i nesvrstanog sveta. Ispada da smo trampili ( čudne li terminološke podudarnosti), koliko – toliko sigurne vrapce u ruci, za hirovitog i nepredvidivog američkog goluba na grani koji nas samo može iskoristiti i odbaciti. Nije slučajno jedan mudar čika rekao kako je od toga da budeš neprijatelj Amerike, jedino gore da budeš njen prijatelj.
Dakle, ako je ovo početak strateškog partnerstva Srbije i SAD, kako se pokušava predstaviti, nismo mogli izabrati gori način i nezgodniji momenat za takvu vrstu diplomatskog zaokreta. Vezivati se za samo jednu opciju i kandidata u predvečerje američkih predsedničkih izbora jeste potez kockarskog pogorelca koji sve žetone stavlja na crno ili crveno, pa šta mu bog, tačnije onaj njegov rogati i repati antipod, da.
Doduše, Vučiću ovo nije prvi put da na isti način hazardira kad je Amerika u pitanju. U prošloj partiji sve je ( pominjala su se neka dva miliona dolara donacije Fondaciji familije Klinton) stavio na demokrate i Hilari Klinton i izgubio. Posle je bilo „Trampe, Srbine“. Već u novembru, pokazaće se da li je opet omašio ili će se kuglica zaustaviti na njegovom polju. Nadajmo se da će ovaj put imati malo više sreće. Ko će sad štampati plakate „Bajdene, Srbine“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare