1
Ima ona stara o čobančetu koje se naljutilo na selo pa odseklo sebi onu stvar. Nekako tako je izgledao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić pre neki dan kada je na panelu o Zapadnom Balkanu, održanom u okviru Svetskog ekonomskog foruma Davosu, umesto da sedi zajedno sa ostalim učesnicima, seo iza njih sam samcijat, gledajući deo učesnika u leđa.
Zašto je Vučić sebe stavio u tu „magareću klupu“ ( sigurno nije tu bio raspoređen protokolom) zna samo on, ali nije ovde problem njegova „ljutnja“ , „protest“, „ignorancija, .., ili šta je već, Vučića inspirisalo na neuobičajeni gest o kojem je preko vikenda trubio ceo Balkan (možemo samo zamisliti kakvi su bili komentari samih učesnika). Problem je što je na klupu za rezervne igrače Vučić seo kao predsednik države Srbije, ponižavajući tako zemlju kojom predsedava, preciznije sve nas koji u njoj živimo. Ako je imao neki lični problem sa učesnicima panela ili temom diskusije onda je jednostavno mogao da odbije da dođe, uz neku diplomatsku ekvilibristiku – tog praznoslovlja bar ne fali u međunarodnim relacijama i foliranjima.
Međutim, ako je on, pak, u ime države Srbije odabrao da sedi kao „sirak tužni bez iđe ikoga“, onda postoje samo dva zaključka, oba onespokojavajuća: ili taj čovek nije svestan šta radi i kakvu štetu nanosi zemlji tim „necu da se iglam“ ponašanjem ili je bio svestan, ali je, uprkos tome, svoju ličnu frustraciju demonstrirao kao državnu agendu ne vodeći računa o posledicama i imidžu koji je reprezentovao. On na ovakav potez nije imao pravo, niti će mu iko od građana Srbije koji ima zrno soli u glavi naći opravdanje za infantilni performans u kojem je sam sebe proglašavao za „crnu ovcu“, pokušavajući da poentira objašnjenjem kako „nije bitno gde sam seo, već šta sam rekao i kako sam zastupao zemlju“.
PROČITAJTE JOŠ
E, pa, kad su ovakve stvari u pitanju, itekako je bitno gde si seo, jer je i to vrsta poruke koja je nekada mnogo konkretnija i primetnija od bujice reči i frazetina koje se na tim i sličnim panelima izgovaraju i o tome mora da se vodi računa. Da se nije pojavio, da je demonstrativno napustio sastanak ili da je tamo poslao nekog Sanča Pansu, nekako bi se moglo razumeti i opravdati.
Ovako, ponašajući se kao uvređena mlada, predsednik naše zemlje je samo još jednom pokazao i dokazao nedoraslost visokoj funkciji koju obnaša praveći igrokaz kroz koji su drugi ljudi učitavali sve nas, jer je on taj koji nas zastupa i predstavlja. Nije isključeno da su se mnogi od njih zapitali: ako im je predsednik ovakav, kakvi li su tek oni kao narod? Bila je to ružna slika i pokazna vežba kako se u međunarodnim, a bogme, i u onim najobičnijim mežuljudskim odnosima ne treba vladati, nakon koje su zbog jednog čoveka stanovnici cele države imali transfer blama. Ne verujem da je Vučićevo durenje naišlo na razumevanje i onih njegovih najžešćih pristalica kojima je, valjda, i bila upućena poruka o „vuku samotnjaku“ koji se drži dalje od „čopora“ u očekivanju aklamativnih urlika podrške iz dubine onog kolektivnog nesvesnog: e, neka si vala; svaka ti čast; ako si; bravo, majstore; ko ih …. Ne. Ničeg uzvišenog ili učinkovitog ovde bilo nije.
Predsednik naše zemlje se samo brukao i tu je početak i kraj priče. Tužne priče.
BONUS VIDEO Ranko Pivljanin: O besnilu u društvu i zatravljenim mozgovima