A hoće li iz SNS-a biti izbačen i neki od bivših „dosmanlija“ koje su okupljali s koca i konopca ili je partijska inkvizicija namerna da u okviru predizborne diferencijacije, provetravanja svojih Augijevih štala i mafijaških unutarstranačkih obračuna na giljotinu šalje samo glave svojih „originalnih“ članova? Ne žalim ni za jednom, samo pitam.

Ako se prisetimo, prvi je na panj glavu položio Tomislav Nikolić, onaj koji ih je na vlasti i ustoličio i eno ga već godinama kako šeta sa nožem u leđima sina Bruta, doduše ukrašenog skupocenim dijademama koje polako krčmi na nekoj fiktivnoj funkciji, po svoj prilici, doživotnog apanažiste državnih resursa i privilegija. Boli, ali standard, jebi ga. Nikolić je svoju predaju debelo naplatio i sada iz duboke ilegale posmatra zakulisne dvorske igre svojih bivših saboraca, popunjavanje štrika njihovim prljavim vešom i priče o izdaji i izdajnicimama. Sam je svestan, kao svedok i kao izvođač radova, da je cela naprednjačka priča počela i začeta u izdaji i intimno je načisto da će se ta stvar izdajom i završiti. Drukčije ne biva. Ako već nije prevazišao osvetnički bes spram „deteta koje je poraslo i osamostalilo se“ a onda oca odvelo na lapot (doduše u dedinjsku vilu) onda možda pomalo i uživa u mukama koje more njegovog naslednika koji je ubeđen da sada rade njemu ono što je on uradio Tomi.

Svako ima svog Trockog, pa ga je Aleksandar Vučić našao u Nebojši Stefanoviću koji je trenutno prvoplasirani na listi za odstrel i u toku su ubrzani radovi, maltene je organizovana čitava jedna radna akcija mobilisanog članstva po dubini da se onaj koji je do juče slovio za naslednika na čelu partije, oblepi katranom i zaspe perjem pre konačne „egzekucije“. Sledeća koji bi mogla da snađe Stefanovićeva sudbina je Marija Obradović, aktuelna ministarka državne uprave i lokalne samouprave, nekada „čelična lejdi“ partije kojoj, za početak, spočitavaju nekakvu farmu svinja što izgleda smešno u odnosu na razmere strašnih svinjarija režima i njgeovih korifeja, ali od nekakvog blata se mora početi. Sve su prilike da će nekadašnju „gvozdenu lejdi“ stranke prepustiti rđi, a rđe im bar ne fali.

S druge strane, ove prebege i dođoše iz tzv „demokratskog“ korpusa ne da niko ne dira, nego je u toku prelazni rok gde je dovedena još jedna uzdanica sa pečatom DS na vaterpolo kapici – u SNS je preplivao Aleksandar Šapić kao bitno pojačanje pred izbore. Pre toga su na izmišljeno mesto u vladi ugurali Gordanu Čomić – istina, nije se još učlanila ali kao da jeste. Da ne pominjemo plejadu dilbera kao što su Mali, Šormaz, Bakarec, stigla im je i Jelena Trivan, u naprednjačkoj orbiti levitira i famozni Dinkić, a tu je i Zorana Mihajlović u samom vrhu i stranke i vlasti. Na kraju dolazi legendarni preletač Goran Vesić koji će, možda, jedini dobiti nogu ali, s obzirom na „zasluge“ kojima je zadužio stranku – a to što je radio samo je on mogao da radi – ne sumnjamo da će ga degažirati na neku sporednu stranačku destinaciju gde će se, kako već ume, pritajiti neko vreme, dok se opet ne otvori mesto za nove prljave poslove.

O čemu se radi? Da li su se to „falsifikati“ pokazali boljim od „originala“ , ili su ovi drugi negde izgubili kompas i zakazali u lojalnosti vođi, toj jedinoj pravoj kvalifikaciji koja garantuje opstanak u jedinstvenom timu gde na teren izlazi samo jedan igrač a svi drugi su na rezervnoj klupi? Ili se, pak, kod preletača još jednom pokazalo kako su poturice uvek veći Turci od sultana, pa je njihova lojalnost neupitna, jer se taj demokratski otpad savršeno uklopio u redove bivših radikala, strogo pazeći da ne prenagli u sopstvenim ambicijama a da verno i bespogovorno služi, dok su se ovi drugi znali da se „zaigraju“?

Ima u tome svega po malo, ali glavni problem leži u činjenici da je monstrum partiju u koju je učlanjen svaki deveti građanin ove države postalo nemoguće kontrolisati koliki god da je šahista, autokrata, strah i trepet onaj koji joj je na čelu i da ga stiže kletva svih tirjana koji, kad tad, upadaju u paranoju definisanu sintagmom – rade mi o glavi.

Kad se jednom taj crv uvuče u glavu on odatle više ne izlazi, samo svrdla i „ruje“ kako jednom reče sam Vučić , praveći po njoj pometnju koju posle njen vlasnik prenosi u stranački život – mašući topuzinom bez nekog jasnog orjentira i smisla, a one druge glave samo lete. Naravno, da sumnja prvo pada na one najbliže, pa vladareva ruka preventivno sklanja miljenike koje sada doživljava kao guje iz(sa) nedara, panično se okreće oko sebe i targetira svakog za koga mu se iole učini da bi mogao biti neka konkurencija, pretnja, raskolnik ili bundžija.

U terminalnoj fazi vladarske paranoje neprijatelji su svud okolo a gvozdena metla posledično rešenje i ona ne bira gde će udariti. Poželjnog i bezopasnog neprijatelja, oličenog u satanizovanoj opoziciji, je istrošio do te mere da napadi na njih sada idu samo po inerciji logoreje partijskih kerbera koji su toliko puta ponovili ono „Đilas lopov“ da više ništa drugo ne umeju ni da izgovore, dok je sam Vučić podigao haubu sopstvene mašine i sada čeprka po njenom motoru tražeći kvarove i pokvarenjake. Sve i da ih nema ( a ima ih za jedan veliki servis) on ih mora nalaziti kako bi pokazao sopstvenu neprikosnovenost i snagu. U pitanju je preventivna odbrana čoveka koji je laž uzdigao na nivo uspešnog političkog sredstva a sada više sam nikome ne veruje i živi u matriksu koji je napravio uz sasluženje upravo ovih koje sumnjiči da sada hoće da mu ga razbiju.

Zato je mantra o osvežavanju partije, svežoj stranačkoj krvi, afirmaciji novih i nekompromitovanih kadrova šarena laža i priča za naivne. U pitanju je refleks gospodara u panici koji stoji na tronu, svestan da me vreme ističe, i drži palac okrenut nadole, dok čuvari iz kaveza puštaju lavove na centurione njegovih legija. Neupitnih gotovo da nema, to više nije ni snishodljivi Vulin koji je postavio nove etalone servilnosti spram Gospodara, jer se čak i on iz prikrajka javio kao mogući kandidat za kalifa umesto kalifa. Prisustvujemo sudaru dva straha, onog vladarevog od njegovih podanika i njihovog od njega, a u oba su velike oči. Imaće se čega i nagledati.