Piše Ranko Pivljanin: Svi ćemo mi biti Vijetnamci

Slika prva. Dubai, simbol bogataškog besa i iživljavanja arapskih petro-skorojevića, besmislenih kula od stakla, čelika i betona, raskoši koja impresionira pobornike pohlepe i luksuza, a vređa običnog čoveka koji ne misli da je sva sreća ovog sveta biti u mogućnosti da na petstotom spratu kule Burdž Kalife podignete zlato iz „zlatomata“. E, na širokim bulevarima tog grada, između pozlaćenih „maseratija“, belih „rols rojseva“ i crnih „majbaha“ gledao sam raspale autobuse starije od tog grada kroz čije prozore su virila lica mučenika sa Dalekog istoka, oblivena znojem i crna od prašine, koji nadniče na tom najvećem svetskom gradilištu za mizernu dnevnicu.Slika druga. Ostrvo Đerba u Tunisu, slećemo na tamošnji aerodrom i dok idemo ka aerodromskoj zgradi zapahnjuje nas nesnosni smrad za koji će se ispostaviti da potiče od nekoliko stotina istih tih nesrećnika koji su gradili Gadafijev komunizam i otud pobegli od krvavog rata kad je ono milosrdni Zapad odlučio da Muamerovu Džamahiriju oplemeni demokratijom. Tri meseca su u neljudskim uslovima, zapušteni i neokupani, čekali avion da ih iz nenadane bede vrati u njihovu uobičajenu sirotinju.I slika treća, ova iz Zrenjanina, koju ne treba prepričavati jer smo je, uprkos trudu kineskih gazda i njihovih ovdašnjih ahbaba da to ostane samo njihova mala tajna, svi videli ovih dana. Vijetnamci nabijeni u neomalterisane izbe betonskih podova, sa dva bojlera na stotine njih, oduzetih pasoša i potrtog dostojanstva... „Poginuli“ su i u Srbiji, jer gazde su svuda iste, a oni su svuda Vijetnamci.Vijetnamci su obrazac modernog roblja, galioti u utrobi broda bezdušnog kapitala kojem je cent profita bitniji od glave onog koji mu ga pravi, niža vrsta kojoj je dolar dnevno puna kapa, a zrenjaninska voda „obogaćena“ arsenom čist nektar. Njihova sudbina se smeši i nama ovde, u zemlji koju upravo arapskim, kineskim i ostalim belosvetskim bezdušnicima nemilice krčmi ova nesreća na vlasti, eufemistički ih nazivajući investitorima uz čiju pomoć namerava da ostvari devijantnu viziju nekakvog „zlatnog doba“.Jer, šta su drugo nego srpska verzija Vijetnamaca radnici u „Juri“ u čiju HTZ opremu su bile uključene i pelene da se ne troši vreme na odlazak u toalet ili radnice leskovačkog „Aptiva“ koje je presija bezdušnih šefova pretvorila u zombije i zbog čijih je zdravstvenih problema leskovački ortoped Aleksandar Rangelov definisao „sindrom Aptiv“. Njegov opis tih čudnih pacijenata nije dijagnoza već optužnica.„Ulaze tiho, nastupaju skromno, uzdržani su i govore malo. Imaju podočnjake, nemaju osmeh. Uglavnom su u pitanju žene. Često mlade majke... Ispijene i skrušene. Deluju kao da ih grize savest, kao da su nešto nekome skrivile, nekog razočarale... Kao da su se borile i izgubile“.Šta su ako ne Vijetnamci šljakeri na kulama takozvanog Beograda na vodi, uposlenici PKB-a koji se rastura, Borani i Majdanpečani u „Ziđinu“, Smederevci u Železari i budući zatočenici „Rio Tinta“ u Jadru i svi oni koje će, uz njihovu zemlju i državu, ovdašnji sluga, plaćenik i podizvođač radova prljavog svetskog kapitala isporučiti kao svoj akcionarski deo u radnom logoru u koji pretvara Srbiju.Da, svi ćemo mi biti Vijetnamci, ostaje još samo da nam oči koje žmure na sve što nam se dešava poprime kosi oblik.